Čim je napunila 50 godina, muž je rešio da ženu zameni mlađom ljubavnicom. Na zajedničkom utovanju, žena je saznala za preljubu, a da stvar bude još gora, njihov sin je već sve znao i stao na očevu stranu.
"Molim te, hajde da to uradimo bez drame", rekao je Ilja, stojeći u hodniku prekrštenih ruku na grudima i gledajući kako vadim svoj kofer – već izubijan, proputovao sam svet sa mnom – i počinjem da u njega bacam odeću, sredstva za ličnu higijenu i potrepštine... "Daj sebi vremena da se ovo slegne, da li ti stvarno ovo treba u starosti!"
- U starosti?! - Upalim se.
- Pa, pa šta?! – čudi se muž. - Pedeset ti je, jesi li zaboravila?!
- A tebi je pedeset pet, jesi li zaboravio?! - oponašam, kopirajući njegov ton, ogorčen do dubine duše. Da li me je ozbiljno nazvao starom?! - Ali to te nekako ne sprečava da se zabavljaš sa dvadesetčetvorogodišnjom devojkom!
"Pa, naravno da si uporedila", frkće Ilja. – Muškarci i žene po tom pitanju nisu ravnopravni, to i sama dobro znaš. Žene su u svakom trenutku bile cenjene kao mlade, lepe, poslušne i ekonomične...
– Možeš da mi kažeš – sa širokim bokovima, da bi se lakše porodila! – prekidam. – Nisam znala da imaš tako zastarele poglede!
"A ipak, i dalje je relevantno", nastavlja moj muž ravnodušno mirnim tonom. – Žena je žena, majka, domaćica. A kod muškaraca se cene iskustvo, snaga, finansijsko blagostanje...
- A tvoja Anečka, da li je dovoljno dobra domaćica?! – prekidam ponovo, ne mogu da slušam njegovo poučno mumlanje. - Da li ti kuva supe?! Nešto ne izgleda kako treba! Inače, možda ne bi došao kući gladan i pitao da li sam danas kuvala!
"Ne počinji", odmahuje rukom Ilja. - Pa, nikad te nisam terao da stojiš iza peći...
– Pa ipak, skuvala sam više od jedne tone supe za ovih trideset godina! Za tebe i decu!
"Do tvojih godina, i Anja će zaraditi bogatstvo", frkće muž.
- Do mojih godina ti to više neće trebati, jer ćeš biti nesposoban stari oronuli kreten! – kažem ljutito. - I... znaš šta?! Ne idem nigde! – odjednom odlučujem. – Ovaj stan je moj koliko i tvoj! Poslednje što mi treba je da dovedeš svoju maloletnu ljubavnicu ovde i da ona počne da nameće svoja pravila u mom odsustvu!
- Prestani... Anja je previše taktična i ljubazna, nikada ne bi menjala ništa u tuđem stanu... i uopšte teško bi pristala da dođe ovde...
- Pa da, toliko taktična i učtiva da se bacila na svog ostarjelog ljubavnika pred čitavim radnim timom! – nasmejem se.
U meni ima toliko ljutnje i otrova da bi to bilo dovoljno za pet uvređenih žena.
Još uvek pakujem svoje stvari - šta ako u jednom trenutku više ne mogu da izdržim i poželim da pobegnem od ove šolje?! – ali ostavljam kofer za sada u hodniku, a vraćam se u spavaću sobu i počinjem da kidam čaršave sa dušeka.
- Šta dođavola radiš, ti glupa ženo?! – Ilja ne razume.
- Menjam posteljinu! Neću da spavam i da te mirišem! A ti se preseliš u dnevnu sobu, na sofu!
- Jesi li tako odlučila?! – frkće muž. – A da li si ikada pomislila da me pitaš gde mi je prijatnije da spavam?!
- Ne, pa ako toliko želiš, možeš da odeš kod Anečke i da spavaš sa njom! Sigurna sam da je tamo mekše i udobnije! I mlado, lepo telo pored mene!
- Zašto si tako ljut?! - On prevrće očima, a ja ga gledam i još ne mogu da verujem...
Moj muž!
Otac moje dece!
Moja podrška, moja porodica!
Koliko sam godina pored njega u radosti i tuzi, koliko sam teškoća prošla s njim rame uz rame, i šta sad?!
Izdajice!
Zakoračim ka mužu i gurnem u njegove sklopljene ruke posteljinu koju sam skinula sa kreveta:
- Evo, možeš da je baciš u korpu, možeš da je prostreš po sofi, kako hoćeš...
Odem do ormara za posteljinu da uzmem novu garnituru, a u tom trenutku iznenada zazvoni zvono na vratima.
Koga su još donela teška vremena...
"Oh, dolazi Paša", kaže muž.
Da li je ozbiljan?! Pozvao sina na naš obračun?!
Na pragu stana zaista stoji sin... zadihan, raščupan... jasno odnekud žuri.
U njegovim rukama je buket cveća... luksuzne crvene ruže, moje omiljene. Buket je, međutim, takođe na brzinu sastavljen, stabljike su različite dužine, a mašna sedi krivo.
Pruža mi cveće:
- Dobro veče, mama.
NE PROPUSTITE
"Nije baš ljubazan", promrmljam, ali ne uzimam cveće i ne idem ni korak u stranu da ga pustim u stan.
- Došao sam da razgovaramo...
"Hajde da razgovaramo", klimam glavom. - Reci mi, je li istina?!
- Je li istina, mama?! – sin se trgne.
- Sve si znao?! Znao si da ti otac vara majku i ćutao si?!
"Mama..." počinje, ali mu ne dam da završi:
- Odgovori!
- Znao sam, ali...
"Onda nemamo više o čemu da pričamo", prekidam ga i zalupim mu ulazna vrata u lice.
- Jesi li ti uopšte normalan, Tome?! – Ilja ponovo prevrće očima. Ranije me ovaj njegov postupak ni na koji način nije iritirao, a sada me samo potresa.
Hteo sam da sve rešim mirnim putem!
Hajde da razgovaramo mirno!
Ali ispada da se svađamo, i to nasilno!
Ali drugačije ne mogu: emocije ključaju i besne u meni! Nemoguće je zadržati se! A zašto?! Moj muž se nije suzdržavao kada je imao aferu sa mladom devojkom! Pa neću ni ja!
Vraćam se u spavaću sobu da završim nameštanje kreveta, i dok sam kod toga, širom otvaram prozor.
Morski vazduh odmah ti udari u nos.
Oluja je konačno izbila. Jaka.
Dok se ja petljam po čaršavi, jastučnici i jorganu, Ilja pušta sina u stan, on izuje cipele i kaput, a onda zajedno desetak minuta traže vazu za cveće u kuhinji... Muškarci!
Sin je mislio da ću mu, ako ima cveće, odmah sve oprostiti i prihvatiti ga raširenih ruku.
Ovo se neće desiti.
Dakle, kada moj sin stane na pragu spavaće sobe, pretvaram se da ga ne vidim i samo nastavljam da izglađujem bore na svežem čaršavu.
"Mama", kaže sin, a glas mu je tako kriv.
To znači da razume šta je uradio. Ali on to ne priznaje. Neće tražiti oproštaj. On će nastaviti da se drži svog oružja i tvrdi da je u pravu.
"Mama", ponavlja sin. - Molim vas da ne radite ništa nepromišljeno, jer će to uticati na celu porodicu. Ako podnesete zahtev za razvod, moraćete da podelite imovinu. A u stanovima nema samo vaših i očevih akcija, već i Tanje i mene...
– Ova porodica brine samo o stanovima?! - plamtim, ne mogu da se suzdržim.
Okrećem se svom sinu i besno ga gledam.
"Ne samo", kaže on. - Ali ne mogu ni da zamislim da ćete se ti i otac razvesti... A Tanja verovatno ne može da zamisli...
"Govori u svoje ime", odbrusim ja. - Nemoj da manipulišeš sa mnom dodajući sopstvenom mišljenju mišljenje svoje sestre, koje ne znaš...
"Pa, žao mi je, mama", diže ruke. - A pošto želiš da čuješ moje mišljenje, reći ću to ovako: razumem svog oca. Voleo te je celog života – onako poslovnu, samostalnu– i potajno maštao o tihoj, domaćinskoj, poslušnoj ženi... Ovo mi je mnogo puta govorio, kao, sine, nemoj se zaljubljivati u nekoga ko sve može sama, traži vođenu, poslušnu devojku... Ali nikad – nikad, mami! - Nije pokušao da te prepravi, preoblikuje... Ceo svet je položio pred tvoje noge! A sad ga osuđuješ što se u starosti predao svom snu i hteo da bude malo manje ravnopravan partner, ali hranilac, gospodar!
Nekontrolisano frknem.
Smešno je.
Ilja me je šutnuo svojom "starošću", a sada je njegov rođeni sin govorio na potpuno isti način, ali o njemu...
Sve ostalo mi zvuči kao potpuna glupost.
I ne želim više da slušam ovo.
"Odlazi", kažem svom sinu. - Ne zarivaj mi se još dublje u oči, zaboga. Ne znam da li ću ikada moći da ti oprostim.
"Mama", sin prevrće očima baš kao i njegov otac. Stisne mi se šake od besa. – Uskoro je Nova godina – porodični praznik. Šta to radiš?! Da li ste uopšte svesni da... da...
- Šta?! – pitam, stavljajući ruke na kukove.
- Da će vam otac pokloniti porodično krstarenje morem za rođendan! Već je kupio karte: za tebe, za Tanju i mene, za tetku Nađu i njenu porodicu, čak i za baku i dedu! Devet sedišta! Pet kabina! Imaš li uopšte pojma koliko je to novca?!
Mogu zamisliti. Ne manje od milion.
Rođendan mi je desetog januara, odmah posle novogodišnjih praznika.
To znači da je Ilja najverovatnije kupio krstarenje na Astoriji Grande, liniji koja plovi od Sočija do Turske, Egipta i Grčke.
Odavno sam želela da se udam za njega, predlagala sam to nekoliko puta u poslednjih godinu dana, ali Ilja je stalno menjao temu... izgleda da je spremao iznenađenje.
Šteta što je njegovo drugo iznenađenje, mnogo impresivnije, na kraju otkriveno ranije.
A sada, naravno, ne mogu a da ne dam sarkastičan komentar:
- Mislim da je malo pogrešio. Morali smo da kupimo deset karata da bi Anečka pošla sa nama...
- Zašto ti treba ova Anečka, mama? – ogorčen je sin. "Ti..." spušta glas, očigledno da njegov otac ne bi čuo. – Vi odlično razumete da tu nema ljubavi.
- Stvarno?! - frknem. - Tvoj otac je rekao upravo suprotno, da je tu velika ljubav!
NE PROPUSTITE
- Ma daj! Ona je s njim zbog novca i dobrog života, a on je uz nju zbog svog mladog tela i zadivljeno otvorenih usta... Pa, malo će se prepustiti svojoj sujeti u starosti... - opet ta fraza, kako urnebesno! "Znači, i ti se zabavljaš, ko te sprečava?" sin sleže ramenima. – Nađi sebi mladog ljubavnika. Ti si istaknuta, dobrostojeća žena...
"Umukni", kažem, ne želeći više da čujem takve stvari od svog sina.
Onda odlazim u kuhinju, gde ostaje moj muž, naivno verujući da će me razgovor sa sinom smiriti, i sa praga kažem:
- Odustani od karata.
- Šta? Šta pričaš... – Ilja zbunjeno gleda u mene, pa u sina. - Jesi li joj rekao?!
"Da, tata", klimnu sin, krivo spuštajući glavu. - Izvini, samo je ispalilo. Samo što toliko činiš za nju, a ona...
A ja sam nezahvalno stvorenje, da.
"Ulaznice se ne vraćaju", kaže muž.
"Nemoguće", odmahujem glavom. - To se ne dešava. Lažeš me... opet. Da ih ja vratim. A novac koji se vrati na karticu, potrošićete na Anečku... pa, ili na advokata za razvode, kako vam je draže...
- Tako si sebična, mama! - frkće sin. – Za baku i deku ovo je možda poslednje putovanje i poslednja prilika da provedu vreme sa voljenom ćerkom. Za vašu voljenu nećakinju, ovo je prva prilika za pet godina da otputuje negde daleko od njenog strašnog dalekog severa. Ne govorim ni o tome koliko će to biti kul i korisno za porodicu u celini!
- Pa da, pa... - Klimnem glavom, ali pomislim u sebi: možda bi baš trebalo da odem?!
Neposredno pre toga morala sam da nađem mladog ljubavnika, koga mi je preporučio rođeni sin...
Ilja će verovatno biti srećan!
NE PROPUSTITE
Inspektor blaza izjava
