Denis i ja smo pokušavali da imamo dete sedam godina. Sedam godina injekcija, bolnica, praznih testova i pogleda koji su postepeno prestajali da se susreću. U početku sam krivila sebe. Onda – njega. Onda smo prestali da krivimo bilo koga i samo smo ćutali, kao dva vanzemaljska predmeta slučajno postavljena na istu policu.
Počeo je da ostaje do kasno na poslu. Nisam pitala zašto. Bilo mi je lakše da pretpostavim da on mrzi naše bele zidove koliko i ja. Popunila sam prazninu knjigama, kursevima, zanatima - svime što je moglo ugušiti mučan osećaj neuspeha. Postali smo stručnjaci u izbegavanju: nisam primetila njegov miris parfema, koji ranije nije bio tu; Nije komentarisao moja noćna bdenja na prozoru, kada sam brojala farove automobila u prolazu.
Pismo je stiglo u četvrtak. Obična bela koverta upućena njemu. Otvorila sam ga mehanički — novčanice su mi obično ležale u hrpi. Ali unutra je bio ispis DNK testa i fotografija devojke. Godinu i tri meseca. Smeđe oči, kao Denis, i rupica na bradi.
Sela sam na stolicu, sa papirom u rukama. Očekivala sam da će doći bol. Rupture, bes, želja da se uništi sve oko sebe. Ali umesto toga, nešto toplo je teklo niz moje obraze, a u grudima su mi se raširila krila na koja sam zaboravila. Nasmejala sam se. Glasno, histerično, do suza. Onda je zaplakala. Ali to su bile suze olakšanja.
Sedam godina sam kao kamen nosila u sebi osećaj krivice. Sad ga je neko uzeo i razbio. Ovo dete nije bilo moje. Ali on je postojao - živ, stvaran, sa rupicama i smešnim loknama na slepoočnicama. A njegova pojava je značila da više ne moram da se lomim, pokušavajući da uguram našu porodicu u prokrustovo krevetište norme. Mogla bih da prestanem da se pretvaram da verujem u "još jedan pokušaj".
Razmišljala sam o Denisu. Ne o mužu koji je lagao, već o čoveku koji se, kao i ja, gušio u ovoj tišini. Možda je našao svoj način da preživi. Nisam ga opravdala. Tek sam konačno shvatila: nismo mogli jedno drugom da pružimo ono što smo želeli. Dete je postalo pukotina u zidu kroz koju sam videla izlaz.
Te večeri sam mu stavila kovertu na noćni ormarić. Nisam to sakrila niti propratila beleškama. Kada se vratio, kuvala sam kafu. Ukočio se na vratima kada je video moje lice. Mislim da sam se smejala.
NE PROPUSTITE
"Znam", rekla sam prva. - I to je dobro.
Nije se izvinio. Rekao je da majka devojčice nije želela njegovo učešće i da je test poslala samo zbog pritiska rođaka. Govorio je prigušenim glasom, kao da su mu reči zapele u grlu. Slušala sam i shvatila: nije me briga. Njegov strah, njegovi izgovori - ovo više nije moj univerzum.
"Želim da je upoznam", prekinula sam ga.
Bio je iznenađen, ali je klimnuo glavom.
Sada nedeljom šetam sa Dajanom u parku. Njena majka, slabašna devojčica umornih očiju, u početku je bila ljuta. Onda je dala dozvolu - "samo ako joj ništa ne kažeš". Nosim vlažne maramice i mehuriće u torbi i znam da je čvršće držim za ruku kada trči na ljuljašku.
Denis je podneo zahtev za razvod. Ponekad uhvatim sebe kako mislim da sam mu zahvalna. Ne zbog izdaje, već zato što mi je nesvesno dao nešto o čemu nisam ni sanjala: mogućnost da volim bez uslova, bez obaveza.
Dajana me zove "tetka Olja". Kad poraste, ispričaću joj kako je jednog četvrtka njeno postojanje postalo najbolji dan u mom životu.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
