Danas se sve više govori o dijetama, brojanju kalorija i zdravoj ishrani, ali fotografije iz 70-ih godina pokazuju zanimljiv paradoks – ljudi su jeli hleb, mast, krompir, domaće kolače i punomasne mlečne proizvode, a ipak je gojaznost bila mnogo ređa nego danas.
Statistika pokazuje da je krajem sedamdesetih godina gojazno bilo svega oko 6 odsto muškaraca i 9 odsto žena, dok su današnje brojke višestruko veće. Stručnjaci smatraju da tajna nije bila u posebnim dijetama, već u svakodnevnim navikama koje su se vremenom izgubile.
1. Porcije su bile znatno manje
Jedna od najvećih razlika između tada i sada jeste veličina obroka. Ljudi su jeli iz manjih tanjira, pili iz manjih čaša i retko uzimali dodatne porcije.
Prosečan dnevni unos iznosio je oko 2.280 kalorija, dok danas mnogi bez problema premaše 3.000 kalorija dnevno.
2. Hrana se pripremala kod kuće
Gotovi obroci, dostava hrane i smrznuta jela nisu bili svakodnevica. Većina porodica kuvala je kod kuće, a obroci su se pripremali od osnovnih namirnica.
Domaće supe, kuvana jela, pasulj, variva i sezonsko povrće bili su redovan deo jelovnika.
3. Grickalice nisu bile dostupne na svakom koraku
Danas su čips, slatkiši i gazirani napici dostupni gotovo svuda. Sedamdesetih godina takvi proizvodi nisu bili toliko zastupljeni, a užine su se često sastojale od voća, parčeta hleba ili domaćeg kolača.
4. Ljudi su bili mnogo aktivniji
Većina poslova zahtevala je više fizičkog angažovanja nego danas. Mnogi su pešačili do posla, radili u fabrikama, na gradilištima ili u poljoprivredi.
Deca su sate provodila napolju igrajući se sa vršnjacima, umesto ispred televizora, telefona i računara.
5. Nije se jelo tokom celog dana
Grickanje između obroka bilo je mnogo ređe nego danas. Doručak, ručak i večera bili su jasno definisani, a mnogi su se upravo toga držali.
Manje međuobroka značilo je i manji unos skrivenih kalorija.
6. Hrana se nije bacala
Generacije koje su odrastale posle rata naučile su da cene svaku namirnicu. Ostaci od ručka koristili su se za sledeći obrok, a kupovalo se onoliko koliko je zaista potrebno.
Takav odnos prema hrani sprečavao je prejedanje i impulsivnu kupovinu.
7. Jeli su jednostavniju, manje prerađenu hranu
Iako su na trpezi često bili mast, hleb i krompir, namirnice su uglavnom bile prirodne i minimalno obrađene. Nije bilo toliko aditiva, pojačivača ukusa i industrijski prerađenih proizvoda kao danas.
Upravo zato mnogi stručnjaci smatraju da problem nije samo u tome šta jedemo, već koliko jedemo i koliko se krećemo.
Šta možemo naučiti od generacija iz 70-ih?
Ljudi iz sedamdesetih nisu imali aplikacije za brojanje kalorija niti posebne programe ishrane. Njihova „tajna“ bila je jednostavnija nego što se danas čini – manje porcije, domaća hrana, više kretanja i manje vremena provedenog za stolom.
