Nisam mogla da izbacim iz glave popa koji je živeo blizu nas sa svojom porodicom. Bio nam je komšija, sretali smo se u liftu. Nije mi baš bilo najjasnije da li je prema meni ljubazan ili oseća nešto više. Ja u tom momentu već duže vreme usamljena. Suprug je radio kao vozač kamiona, nismo imali decu. Bili smo upućeni jedno na drugo, ali mi je falilo pažnje.
To je počelo kao sitna znatiželja, neka čudna energija koju sam osećala kad god bih srela tog popa. Trudila sam se da ne obraćam pažnju, da ne zamišljam šta bi bilo kad bi bilo, ali ta osećanja su me ipak stalno kopkala. Pitala sam se – da li se i ja njemu dopadam? Da li oseća isto? Ili je samo ljubazan?
Jedne večeri, dok je moj muž bio u poseti svojoj rodbini u Arilju, odlučila sam da ga pozovem da mi pomogne oko pokvarenog frižidera. Zvučalo je kao nevina usluga, ništa što bi moglo izazvati sumnju. Ali kad je stigao, našla sam se u potpuno neobičnoj situaciji. Pozvala sam ga da popije kafu i pojede kolač u znak zahvalnosti. On je insistirao da otvorim bocu vina, a razgovor je krenuo spontano, kao između prijatelja. Ispostavilo se da oboje volimo istu muziku, pa smo pustili nekoliko pesama koje su nas oboje dirnule, naterale da se zbližimo na neki čudan način.
Kako su čaše vina nestajale, sve više sam gubila osećaj za realnost. Osećala sam se kao neko drugi – ne kao žena u braku, ne kao neko ko ima odgovornost prema svom mužu. Bila sam samo ja, žena koja je gladna pažnje i osećaja da je neko vidi, da je neko želi. Reči su postajale prisnije, dodiri slučajniji, ali ni jedno ni drugo nismo ih izbegavali.
I onda se desilo.
Ne znam tačno u kom trenutku, ali izgubili smo kontrolu. Sve što je trebalo da bude samo jedno bezazleno druženje, jedan razgovor, jedno poznanstvo, pretvorilo se u nešto što nisam mogla da zaustavim. Nisam htela. U tom trenutku, želela sam to. Želela sam da me neko dodiruje, da me neko vidi onakvu kakva jesam, bez obzira na sve.
Kada se sve završilo, ostala sam sama u stanu, zureći u plafon. U sobi je i dalje lebdela mešavina vina, parfema i osećaja krivice koji se polako prikradao. Srce mi je lupalo, ali ne od uzbuđenja – od straha.
Moj muž nije ništa posumnjao kada se vratio kući. Gledala sam ga kako raspakuje stvari, kako priča o svojim kolegama, o tome kako je put prošao. Pokušavala sam da mu se nasmejem, da delujem normalno, ali u meni je sve vrištalo.
U tom trenutku smo oboje stajali blizu jedno drugom, malo previše opušteni, uhvaćeni u pesmi i alkoholu. Pogledi su nam se sreli, predugo da bi bili slučajni. Muzika je ispunjavala sobu, a čaše vina bile su napola pune. Predložio je da plešemo – bio je to izazov, kao neko nevino igranje, nešto što bi prijatelji mogli da urade bez previše razmišljanja. I, kao da je to bio neki trenutak istine, prihvatila sam.
Plesali smo, smejali se, a dodiri su postajali sve prisniji. U jednom trenutku sam izgubila pojam o tome gde sam, s kim sam i šta radim. Nije bilo više granica, ni sumnje, ni straha. Bilo je to kao magnetno privlačenje, kao nešto što se jednostavno moralo dogoditi. Njegove ruke bile su sigurne, nežne, i prvi put posle mnogo vremena osećala sam se željeno.
Naredni trenuci su mi u magli. Sećam se toplote njegovog daha na mom vratu, njegovih ruku na mom struku, načina na koji mi se smešio, govoreći mi nešto što sada više ne mogu da ponovim.
Sledeće čega se jasno sećam jeste trenutak kada sam se probudila usred noći.
Osetila sam jaku žeđ, posledicu vina i svega što je sledilo. Glava mi je bila teška, misli su se vrtoglavo smenjivale. Pogledala sam ulevo i ugledala ga pored sebe. Bio je miran, potpuno opušten, kao da je sve u savršenom redu.
Ali u meni – u meni je vrištalo.
Srce mi je ubrzano lupalo dok sam pokušavala da shvatim šta se tačno desilo. Sećanja su bila mutna, pomešana. Da li je između nas bilo nešto više od plesa i dodira? Ili je sve ostalo samo na tome? Ne znam. I to neznanje me je ubijalo.
Gledala sam plafon, osećajući sram, krivicu, paniku. Kao da sam u jednom trenu upropastila sve. Kao da sam izbrisala svaki trenutak mog braka, svaku lepu uspomenu, svaki razgovor, svaki zagrljaj sa suprugom. Kao da više nisam bila ista osoba.
Ispratila sam ga što pre.
Videla sam da mu je neprijatno, kao i meni. Ćutali smo dok je oblačio košulju, dok je vezivao pertle. Nismo se ni pogledali dok je izlazio iz mog stana.
Na licu mi se jasno video bes. Prezir prema samoj sebi. Pokušavala sam da pronađem opravdanje, ali nije ga bilo.
A onda, kao da je sve to bilo samo ružan san, došlo je jutro.
Pitanje koje me je dotuklo
Nekoliko sati kasnije, zazvonio je telefon.
Bio je to moj muž. Njegov glas je bio hladan, ispunjen gnevom, a pitanje koje je postavio ostavilo me je bez reči:
"Da li ti mene uopšte voliš?"
U trenutku sam zanemela.
Nije on ništa znao. Nije mogao ni da nasluti. Ali je osećao tu udaljenost. Bila je kao kameni most.
Bez imalo razmišljanja rekla sam:
"Više ne."
I biću iskrena – kao da je baš to trebalo da me pita. Kao da sam godinama čekala taj trenutak. Osećala sam olakšanje.
Prošlo je deset meseci kada sam se konačno odselila i predala papire za razvod. Nisam imala dileme, nisam se okrenula nazad.
Nova ljubav – ili samo zabluda?
Sa popom sam nastavila da se viđam.
Bilo je to nešto drugačije, nešto novo. Rekao mi je jednom prilikom:
"Hvala ti što si došla u moj život, osećam se dvadeset godina mlađe."
Osmehivala sam se na te reči, ubeđujući sebe da je ovo prava stvar. Istina je da nikada nije pričao o tome da je nesrećan u braku, niti da ima nekih problema. Sa njegovom suprugom ga nikada nisam sretala, samo sa njegovom decom.
Provodili smo zajedno vreme, išli na putovanja, piknike, smejali se kao dvoje ljudi koji nemaju nikakve brige. Srce mi je bilo ispunjeno.
I do tada – ni u jednom momentu nisam osećala grižu savesti. Nekako sam to prepuštala njemu. Jer, on je bio oženjen. Ja sam bila slobodna.
Trenutak istine
Onda je došao taj dan.
Primetila sam da mi ciklus kasni. U početku nisam previše razmišljala o tome, ali kako su dani prolazili, panika je počela da raste.
Kada sam konačno skupila hrabrost da uradim test, pozvala sam ga i zamolila da dođe do mene predveče.
Ćutao je.
Nije ništa prokomentarisao.
Mislila sam: "Auuu, ali se šokirao. Ali on to sigurno želi, isto kao i ja."
Bila sam sigurna da će se radovati. Da će me zagrliti, da će reći nešto što će mi skinuti taj teret s ramena.
Ali, kad je došao, kada je seo preko puta mene, shvatila sam istinu.
Njegov pogled nije bio pogled čoveka koji je srećan.
U tom trenutku, sve je palo u vodu.
Greška koju ne mogu da oprostim sebi
Dani su prolazili, a njegova poruka nije stizala. Ni jedan poziv, ni jedno objašnjenje.
Prvo sam se trudila da ne paničim.
Mislila sam – možda mu treba vremena. Možda se uplašio. Možda ne zna kako da mi kaže da mu je drago, ali da je zbunjen.
Ali, kako je prolazio jedan dan, pa drugi, pa treći – shvatila sam da nešto ozbiljno nije u redu.
Pisala sam mu poruke.
Nijedna nije imala odgovor.
Zvala sam ga.
Nije se javljao.
Nisam htela da pomislim na najgore. Odbijala sam da verujem da bi me tek tako ignorisao, da bi nestao kao da nikada ništa nije bilo između nas.
Ipak, osećaj u stomaku bio je nepogrešiv.
Tada sam rešila da ne čekam više.
Kupila sam test za trudnoću, otišla u kupatilo, tresući se dok sam čekala rezultat.
Kada su se pojavile dve crvene crte, sve je oko mene utihnulo.
Nisam osećala ni radost, ni strah – samo neko teško, mutno osećanje, kao da je cela soba odjednom postala manja, kao da mi je vazduh postao pretežak za disanje.
Prva misao mi je bila – šta sad?
A onda sam uzela telefon i pozvala ga.
Ovog puta, javio se.
Disao je tiho s druge strane, kao da je već znao šta ću mu reći.
Rekla sam jednostavno:
"Znaš… ja sam trudna."
Sekunda tišine.
Dve sekunde.
Tri.
Onda njegov glas – miran, hladan, kao da smo pričali o nečemu sasvim običnom:
"Poslaću ti sutra pare za abortus."
Taj trenutak me je presekao kao nožem.
U sekundi, sve iluzije su pale.
Ona romansa, ona nežnost, ona pažnja koju sam zamišljala da postoji između nas – sve je nestalo. Kao da nikada nije ni postojalo.
Nije pitao kako se osećam.
Nije rekao da dođe.
Nije rekao da želi da razgovaramo, da vidimo šta ćemo dalje.
Ne.
Samo je ponudio pare.
Kao da mu je to bilo najlakše rešenje. Kao da se samo želeo rešiti problema.
A taj problem sam bila ja.
Prekinula sam poziv bez reči.
Tada sam shvatila – njega nikada nije bilo briga za mene.
Sve što sam mislila da imamo – sve je bilo laž.
I ja sam bila ta koja je poverovala u tu laž.
Kazna je stigla
Nakon toga, više mu se nisam javila.
Izbrisala sam njegov broj, blokirala ga svuda.
Nekoliko nedelja kasnije, desilo se ono što nikada neću zaboraviti.
Jedne noći, probudila sam se sa jakim bolovima u stomaku.
Prvo sam mislila da je stres. Ali bol nije prolazio. Osećala sam kao da mi neko steže utrobu, kao da mi telo pokušava nešto da kaže.
I onda – krv.
Puno krvi.
Panika. Strah. Suze.
Otišla sam u bolnicu, jedva dišući od bola i užasa.
Doktor me je pregledao i odmah mi rekao – "Trudnoća vam je vanmaterična."
Mora na hitnu operaciju.
Nisam stigla ni da procesuiram te reči, već su me vozili na hirurgiju.
Kada sam se probudila, osećala sam se prazno.
Doslovno i figurativno.
Osećala sam kao da mi je život dao jednu od onih velikih lekcija.
Bila sam kažnjena.
Za sve.
Za svaku laž koju sam rekla sebi.
Za svaki put kada sam ignorisala savest.
Za svaki trenutak kada sam pomislila da ću moći da gradim sreću na tuđim ruševinama.
Za svaki put kada sam verovala da će mi neko drugi doneti ono što nisam umela da pronađem u sebi.
Epilog
Posle tog dana, odlučila sam da nikada više ne dozvolim sebi da budem nečija opcija.
Nikada više neću čekati da mi neko odgovori na poruku.
Nikada više neću biti žena koja se nada da će neko drugi odlučiti za nju.
Jer sada znam – ako sama ne cenim sebe, niko drugi neće.
I ako bih mogla da vratim vreme…
Nikada ne bih dozvolila sebi da se zaljubim u nekoga ko nikada nije bio spreman da voli mene.
