Glavna junakinja ove priče je Marijeta Aleksejenko, a njeni najbliži su je zvali Marija, koja je godinu dana nakon rođenja dugo priželjkivanog deteta provela na ivici nervnog sloma. Marijeta je podelila svoja iskustva, otkrivajući zašto je smatrala da je loša majka, kako su njeni preterano visoki zahtevi u vezi s negom beba dodatno otežali situaciju i šta je moralo da se desi da bi dete prestalo da joj predstavlja teret.
Njena prva trudnoća, dugo očekivana i pažljivo planirana, prošla je bez ikakvih komplikacija. Tokom svih devet meseci vodila je aktivan život, radila posao koji je volela i često putovala. Bila je u braku više od pet godina, a sa suprugom je uspela da ostvari profesionalne ciljeve, reši stambeno pitanje i isplanira budućnost.
Nakon rođenja sina, Marijeta je doživela nezapamćenu euforiju, uprkos fizičkim nelagodnostima koje su usledile zbog teških porođajnih uslova i epiduralne anestezije. Međutim, već prve noći nakon porođaja, dok je njen sin mirno spavao, ona je počela da oseća sve intenzivniju teskobu i nemir. Nespavanje, fizička iscrpljenost i pritisak zbog dojenja koje nije odmah uspostavila dodatno su pogoršali njeno stanje.
Druga noć u porodilištu bila je prava agonija. Beba je neprestano plakala, a mleka i dalje nije bilo dovoljno. Marija je stajala kraj prozora, posmatrala industrijski pejzaž i osećala kako je preplavljuje osećaj krivice. Svaki pokušaj da smiri dete činio joj se neuspešnim, a podrška medicinskog osoblja bila je minimalna i gruba. Umor, bol i emocionalni stres postali su njena svakodnevica.
Nakon izlaska iz porodilišta, situacija se nije popravila. Iako je muž pomagao u prvim danima, Marijeta se osećala potpuno izgubljeno. Nedostatak sna, opsesivna briga o zdravlju i pravilnoj ishrani, kao i konstantno preispitivanje sopstvenih sposobnosti, dodatno su je gurali u depresiju. Vreme koje je provodila sa sinom bilo je ispunjeno strahom i nelagodom, zbog čega je svaki slobodan trenutak koristila da se zaokupi poslovima – kućnim poslovima, kupovinom, ili bilo čime što bi je držalo podalje od deteta.
Najteži trenutak desio se jednog jutra kada je, držeći sina u naručju, počela nekontrolisano da plače dok je posmatrala muža kako se sprema za posao. Nije mogla da shvati šta joj se dešava. Strah od same sebe i osećaj nemoći bili su nepodnošljivi. Iako je dete bilo uredno negovano i napredovalo, Marijeta je osećala emotivnu distancu i tugu.
Postporođajna depresija, o kojoj se često ćuti, bila je njen svakodnevni neprijatelj. Uz podršku porodice i stručnjaka, Marijeta je uspela da prevaziđe ovaj period i pronađe ravnotežu, ali sećanje na teške trenutke ostalo je duboko urezano u njenom sećanju.
Nisam obraćala pažnju na to, iako se moja profesionalna delatnost bavi procenom razvoja dečijih veština.
Moje telo se toliko promenilo posle trudnoće i porođaja da sam to smatrala nepovratnom tragedijom. Život se podelio na jasno definisane periode „pre“ i „posle“. Pre sam imala zanimljiv posao, putovanja i prijatelje, a sada – bol pri kretanju, dojenju, tuga za prošlim mirnim vremenima kada nisam morala stalno da budem odgovorna za malo bespomoćno biće.
Prijatelji su živeli daleko, bili su zauzeti poslom i bez dece, pa nisu mogli da me podrže u ovom teškom periodu. Trudila sam se da što više šetam s detetom – po nekoliko sati dnevno, čak i po mrazu. Volela sam osećaj hladnoće jer je bol u ukočenim prstima i stopalima odvraćala pažnju od praznine u meni.
Posete roditelja samo su me još više unesrećivale jer su govorili: „Šta si očekivala, to je odrasli život“, „Nama je bilo teže bez pelena i veš-mašina“, „Biće još gore“ i iznosili druge stereotipne tvrdnje, koje bi se mogle nizati unedogled.
Hroničan umor mi je bio stalni saputnik, toliko težak da sam mogla da zaspim čak i tokom bolnih kozmetičkih tretmana ili dok sam ljuljala dete u stolici.
Jednom sam zadremala i skoro ispustila sina iz ruku. Nažalost, nisam mogla da se nateram da se odmorim kod kuće – uvek sam imala potrebu da negde idem ili da šetam s detetom.
Verovala sam da dobre majke treba da izlaze s bebom napolje bar dva puta dnevno (velika greška, jer beba može spavati i na balkonu uz bebi-monitor, dok majka odmara u sobi).
Jednom sam ostavila uspavanu bebu na bračnom krevetu i otišla na par minuta pod tuš, ali on se probudio, približio ivici kreveta i pao, srećom s male visine. Ova situacija me je bacila u krajnju potištenost – osećala sam krivicu jer su moji higijenski rituali ugrozili život i zdravlje mog sina. Odsekla sam dugu kosu kako bih se oraspoložila, ali sam odmah zamrzela novu kratku frizuru.
Opsesivno sam brinula o čistoći podova i prašini u vazduhu, satima birajući ovlaživače i prečišćivače, gubeći dragoceno vreme za san.
Pored toga, istraživala sam najbolju opremu za dete: edukativne igračke, nosiljke, kolica, kozmetiku za negu. Potrošačko društvo me je potpuno obuzelo.
Prekretnica je nastupila kada mi je prijateljica, koja je prošla sličnu situaciju godinu dana ranije, predložila da otvorim svoj blog. Nisam poslušala njen savet, ali sam otkrila društvene mreže. One su mi bile privlačnije i modernije od foruma za mame. Ponovo sam uspostavila veze s prijateljima koji su, makar virtuelno, sada bili bliže. Ti ljudi su me podržavali više nego rodbina.
Veliki plus je bio i što smo muž i ja angažovali pomoć u kući – mogla sam da šetam s detetom i da se vraćam u čist stan, jer kućni poslovi značajno otežavaju svakodnevni život.
Kada sam se osetila bolje, počela sam ponovo da čitam elektronske knjige tokom dojenja, što je taj proces učinilo prijatnijim. Prestala sam da osećam da intelektualno stagniram.
Takođe, otkrila sam naučno-popularne emisije i strana rijaliti-šoua o neobičnim porodicama. Postepeno sam prestala da se osećam krivom što trošim vreme na sebe. Pre porodiljskog, moj radni raspored bio je prenatrpan i retko sam sebi dozvoljavala odmor uz neku seriju.
Proleće je donelo olakšanje – provodila sam puno vremena napolju, dete je poraslo i počelo da se socijalizuje.
Na moju radost, sin je rano prohodao, pokazao interesovanje za igru i druge mališane. Strahovi u vezi s njegovim emocionalnim i govornim razvojem nestali su. Tokom leta, provela sam ceo mesec u omiljenom gradu na obali hladnog mora, uživajući u prelepim severnim pejzažima.
Tek kada je dete napunilo godinu dana, postalo mi je znatno lakše. Srećom, nisam naudila ni sebi ni njemu, ali su neki trenuci bili zaista teški.
Nažalost, tada nisam imala priliku za lične konsultacije s psihoterapeutom, a onlajn savetovanja još nisu bila dovoljno razvijena.
Najviše mi je pomogao preseljenje u stari kvart u centru Moskve, gde su mi šetnje postale zanimljivije. Takođe, pronašla sam nova interesovanja: vežbala sam jogu s bebom, učila engleski ili jednostavno slušala muziku. Upoznala sam osobe koje su bile umerenije i nisu se potpuno izgubile u roditeljstvu. Aktivno sam posećivala muzeje, dečje predstave s detetom i naučila da uživam u njegovim napredovanjima i emocionalnoj ekspresiji, kako verbalnoj tako i neverbalnoj.
Morala sam da rodim još jedno dete kako bih zaista uživala u majčinstvu.
Iako u trenutku rođenja mlađe ćerke nisam osetila isti emotivni prasak kao prvi put, s novorođenčetom sam mnogo mirnije i skladnije uplovila u novu životnu fazu, poučena teškim prethodnim iskustvom.
Iz bolnice sam izašla već posle dva dana, ne čekajući da me medicinsko osoblje svojim komentarima baci u očaj. Problema s dojenjem nije bilo, jer sam znala da će sve doći na svoje ako se opustim i prepustim prirodnom procesu laktacije. Shvatila sam da mi za to nisu potrebni ni savetnici za dojenje ni skupi pumpice za mleko.
Već četvrtog dana nakon rođenja ćerke izašla sam u šetnju s bebom, proslavivši rođendan sa suprugom i starijim sinom u parku.
Odmah sam se odlučila za zajednički san s bebom, što mi je pomoglo da izbegnem besane noći koje vode u depresiju. Postala sam daleko opuštenija kada su u pitanju sterilnost, čistoća, odeća i izbor proizvoda za negu deteta.
Iako nije sve bilo idealno, a ponekad je bilo i vrlo teško zbog ljubomore starijeg deteta, uspela sam da uživam u svakom trenutku, sećajući se svog prvog, teškog iskustva s postporođajnom depresijom.
