Nije nikakvo iznenađenje da se mi, kao društvo, često fokusiramo na rešavanje problema sa besom. Znamo da je to loše po nas i po naše zdravlje. Takođe znamo da je to loše po ljude koji moraju da se suočavaju sa takvim besom. Stoga se trudimo da ugasimo taj naizgled negasivi plamen u nama koji preti da spali ceo svet.
Duboko udahni. Pokušaj sa malo humora. Možda šetnja u šumi?
Kada se radi o rešavanju problema sa besom svi znamo šta bi trebalo da uradimo. Pa opet, svaka sfera modernog društva – od političkih govora do negativnih komentara na dnu nekog teksta – ispunjena je besom.
Došli smo do te tačke da neki ovo nazivaju dobom besa.
Vraćanje počecima
Šta bi se desilo kada bismo, umesto da ga suzbijamo, potpuno iskorenili bes? Možemo li naučiti svoju decu da uopšte ne spoznaju bes?
To je jedno od pitanja na koja je poznati antropolog Džin Brigz pokušala da odgovori kada se zaputila na daleki sever hiljadu devetsto šezdesetih godina. Ona je provela 17 godina živeći u inuitskoj zajednici.
Očigledno se izdvajala od ostalih. U poređenju sa ravnodušnim Inuitima, bila je veoma nervozna i ljuta.
„Moje ponašanje je bilo mnogo grublje, impulsivnije i manje obazrivo.“, izjavila je u jednom radio intervjuu. „Imala sam besne ispade i ponašala sam se potpuno drugačije od njih.“
Brigz je bila zapanjena činjenicom da su svi bili veoma mirni i kontrolisani. Čak i kada bi se desile stvari koje bi obično razljutile čoveka – kao što je razbijanje čajnika – Inuit ne bi pokazao ni trunku besa.
„Kontrola emocija je visoko vrednovana u eskimskom društvu“, napisala je. „Zaista, održavanje ravnodušnosti pod iskušavajućim okolnostima je osnovni znak zrelosti.“
Zašto su tako mirni? I, što je još bitnije, kako i mi možemo postati takvi?
Brigz je potražila odgovor u deci. Činilo se da je način na koji reaguju na različite situacije nešto što su naučili od svojih roditelja. A ta jednostavna tehnika roditelja?
Nikada ne grdite decu.
Brigz je to zapazila kada je naišla na ženu koja je rekla svom sinu da baci kamen na nju. Kada je on to uradio, ona nije vikala na njega, već mu je mirno rekla da je to boli. Umesto da bude besna, ona mu je samo ukazala na posledicu njegovog dela: bol.
Duklef je otkrio da sve majke imaju jedno zlatno pravilo: „Nikada ne viči na malu decu“.
I zaista, među Inuitima ove arktičke zajednice, Duklef je shvatio da ljudi veruju u teoriju da vikanje na decu jedino uči decu kako da viču.
„To je začarani krug“, rekao je istraživač univerziteta iz Pitsburga Ming Te Vong u jednoj studiji iz 2013. godine. „Ovo je teško za roditelje, jer sa jedne strane problematično ponašanje dece izaziva potrebu za grdnjom, a grdnja može pogurati adolescente ka daljem problematičnom ponašanju.“
Inuitsko društvo je izgleda naučilo tu lekciju pre mnogo vremena, i uspelo da razbije taj začarani krug.
„Tradicionalno inuitsko roditeljstvo je neverovatno pažljivo i nežno“, piše Duklef. „Kada biste poređali sve stilove roditeljstva širom sveta po nežnosti, inuitsko roditeljstvo bi verovatno bilo pri vrhu liste.“
A kakvu decu stvara tako nežno društvo?
Takvu, čini se, koja mogu da žive u harmoniji pri najoštrijim klimatskim uslovima, često sa ograničenim resursima, gde opstanak zavisi od majke prirode.
A ipak, ova grupa uspeva da održi unutrašnji mir, kao i mir sa drugima.
Možda je to tako jer je u pitanju društvo koje se uči dobroti pre svega.
