Tamara je sedela pored prozora starog autobusa, čvrsto stežući izlizanu fasciklu sa dokumentima. Autobus je trzao preko svake rupe, ljudi okolo su uzdisali razdraženi, a vozač je neprestano psovao saobraćaj. Iza prozora su se prostirale sive soliterke, mokre autobuske stanice i februarsko blato, zbog čega je grad izgledao još umornije. Tamara je gledala kroz prozor i ćutke brojala novac. Na kartici joj je ostalo nešto više od 1000 dinara. Imala je još dve nedelje do plate u kafiću gde je uveče prala sudove.
Zato joj se današnji razgovor za posao činio gotovo kao spas.
Posao čistačice u poslovnoj zgradi nije bio Tamarin san. Zapravo, Tamara dugo nije imala nikakve snove. Ali obećavali su joj stalnu platu i zvanično zaposlenje, a to je sada značilo mnogo više od pukih reči. Namestila je rukav svog starog kaputa i ponovo proverila telefon. Nikakvih poziva, nikakvih poruka.
Misli o neisplaćenoj kiriji nadvile su se kao sivi oblaci iznad njene glave.
Preko puta nje sedela je žena sa detetom od oko pet godina. Dečak je jeo lepinju i mrvio je na sedištu, a njegova majka to nije ni primetila. Tamara se iznenada uhvatila kako ih predugo gleda. Jednostavno zato što je nekada sanjala da ovako sedi pored svoje majke. Normalna majka. Ne negovateljice koja se menja svaki drugi dan.
Naglo se okrenula ka prozoru.
Sećanja su je uvek iznenada obuzimala.
Pogotovo kada bi sve postalo strašno.
Tamara je odrasla u sirotištu. Sećala se sive, trospratne zgrade sa zidovima koji su se ljuštili do poslednjeg detalja. Škripavih kreveta, kiselog mirisa kafeterije, stalnih svađa devojčica oko trivijalnih stvari. Tamo su brzo naučile jedno jednostavno pravilo: ako želiš da preživiš, ne pokazuj slabost.
Ona je naučila.
Iako je u sebi i dalje ostala ona ista devojčica koja je noću tiho plakala u jastuk.
Kada je Tamara imala deset godina, u sirotište je dovedena nova devojčica. Bila je mršava, crvenokosa i imala je ogromne, uplašene oči. Zvala se Vanja. Gotovo ni sa kim nije razgovarala i trzala bi se ako bi neko povisio glas.
Devojke su odmah počele da joj se rugaju.
„Vidi, stigao je miš “, kikota se starija Lena.
Vanja je ćutala i samo je čvršće stisnula ručke svog starog ranca.
Tamari je tada uradila nešto što je i nju samu iznenadilo. Stala je na stranu Vanje i rekla: Ostavite je na miru.
Inače? - ftktala je Lena.
- Ili ćeš dobiti udarac u lice.
Posle toga, ona i Vanja su počeli da se drže zajedno.
Autobus je naglo zakočio, a Tamara se trgla, sećanja su joj izbledela. Fascikla je zamalo pala na pod. Teško je izdahnula i pogledala na sat.
Ostalo je petnaest minuta do intervjua.
Kancelarijski centar se ispostavio kao ogromna staklena zgrada blizu nasipa. Unutra je mirisalo na kafu, skupi parfem i čistoću. Tamara se ovde osećala kao stranac. Njen kaput je bio previše jeftin, cipele previše stare, lice previše umorno.
Prišla je recepciji.
– Imam intervju... za poziciju čistačice.
Devojka iza pulta je nije ni pogledala, samo je promrmljala:
- Šesti sprat.
Lift se polako penjao. Tamara je pogledala svoj odraz u ogledalu na zidu i odjednom shvatila da izgleda deset godina starije od svojih godina. Iako je imala samo dvadeset sedam.
Samo što je život brzo izbrisao mladost.
U recepciji su bile još dve žene. Jedna je glasno razgovarala telefonom, druga je nervozno listala oglase za posao. Tamara je sedela u uglu i pokušavala da se smiri.
Ali srce je i dalje kucalo prebrzo.
Nekoliko minuta kasnije, vrata kancelarije su se otvorila.
Visok čovek u tamnoj košulji izašao je iz njega. Rekao je nešto sekretarici, a zatim podigao pogled…
I Tamara se zaledila.
Činilo se kao da se svet iznenada srušio.
Odmah ga je prepoznala.
Iako je prošlo skoro petnaest godina.
Čovek se takođe zaledio.
Nekoliko sekundi su se samo gledali.
Onda je tiho rekao:
- Tamara?..
Glas je bio isti.
Samo odrastao i dublji.
Tamara je osetila kako joj se prsti hlade.
Janko je stajao ispred nje. Taj isti dečak iz njenog detinjstva.
Samo što se sada verovatno zvao Janko Branković ili tako nešto. Skup sat, samouveren pogled, kratka frizura, zrelo lice. Ali oči su mu ostale iste.
Odmah ih je prepoznala. Sive. I veoma pažljive.
„Ti… “ reče Tamara.
Približio se korak bliže, kao da nije mogao da veruje svojim očima.
- Bože moj. Jesi li to stvarno ti?
Žene pored njih su ih iznenađeno gledale.
I sećanja su već bljesnula u Tamarinoj glavi.
Leto. Vrućina. Stara ograda sirotišta. I dečak sa rascepljenom usnom.
Janko je stigao u sirotište kada je Tamara imao dvanaest godina. Doveden je kasno jedne večeri. Bio je mršav i ljut, nosio je ogromnu, preveliku jaknu. Nije hteo ni sa kim da razgovara i odmah se potukao sa dva starija dečaka.
Učiteljica je tada viknula po celom hodniku:
- Jesi li ti ovde najpametniji ili šta?!
A Janko je stajao ćutke i gledao ispod obrva.
Tamara ga je zatim posmatrala sa vrata sobe.
Onda Vanja šapatom upita:
– Misliš li da će i njega slomiti?
Tamara je slegnuo ramenima.
– Svi prvi budu pobeđeni na kraju.
Život u sirotištu teško da je bio pesma.
Janko je brzo postao lokalni problem. Tukao se, bežao i bio je grub prema nastavnicima. Ali Tamara je nekako odmah shvatila da nije loš. Bio je samo veoma usamljen.
Jedne zime ga je pronašla iza kotlarnice. Sedeo je na snegu, bez kaputa , pušeći ukradenu cigaretu.
- Traže te.
- Ne zanima me.
Tamara je sela pored njega.
- Smrznućeš se.
- I šta?
Dugo je ćutala, a onda iznenada rekla:
– Majka me je ostavila blizu stanice.
Janko ju je oštro pogledao.
- U smislu?
- Bukvalno. Rekla je da će se odmah vratiti. I nikada se nije vratila.
Okrenuo se.
- I moj otac je u zatvoru. Majka je alkoholičarka.
Posle ovog razgovora, postali su prijatelji kakvi nastaju samo u sirotištu.
Janko je uvek štitio Vanju od starijih dečaka, a Tamaru je odvukao na krov, gde bi sedeli uveče i gledali grad. Mislili su da iza ograde postoji normalan život.
„Kad porastemo, izaći ćemo odavde “, rekao je Janko.
- Gde?
- Pa, bilo gde.
Tamara se tada nasmejala.
- Nemamo novca, budalo.
- Zaradićemo novac.
Uvek je govorio sa samopouzdanjem, kao da je zaista znao da će uspeti.
Ali život je sve prebrzo uništio.
Kada su imali četrnaest godina, Vanja se teško razbolela. U početku su mislili da je u pitanju obična prehlada, ali su onda nastale komplikacije. Odvedena je u bolnicu, a nedelju dana kasnije postalo je jasno da joj trebaju skupi lekovi.
Nastavnici su samo digli ruke.
- Nema novca.
Tada je Tamara prvi put videla Janka kako plače.
Noću je stajao blizu stepenica i besno brisao lice rukavom.
- Nećemo je izgubiti.
Sledećeg dana je nestao.
Pobegao iz sirotišta.
Tražili su ga nekoliko dana. Onda su ga vratili pretučenog, prljavog i ljutog. Ispostavilo se da je pokušao da ukrade novac za lekove.
Tamara se tada tresla od straha.
Sedela je pored njega u bolnici i šapnula:
- Ti si idiot... Mogli su da te strpaju u zatvor...
Jano se nasmešio kroz ispucale usne.
- Ali tako je malo trebalo da se domognem tog novca.
Nedelju dana kasnije, stigle su tužne vesti. Vanja je umrla..
Tamara se sećala tog dana do detalja. Snega ispred prozora, sivog neba i tišine u devojačkoj sobi. Čak su i najbučnija deca tada hodala tiho.
Posle sahrane, Janko je postao drugačiji. Povukao se u sebe. Postao još ogorčeniji. A onda je potpuno nestao. Rečeno je da ga je primio daleki rođak. I Tamara ga više nikada nije video.
Do danas.
„Tamara... “ ponovo je rekao Janko.
Vratila se u stvarnost naglo.
Sekretarica je iznenađeno gledala čas jedno, čas drugo.
Tamara je prva skrenula pogled.
- Došla sam na intervju za posao.
Kao da je tek sada shvatio gde su.
- Da... tačno. Dođi kod mene, rekao je Janko
Kancelarija se ispostavila kao ogromna. Panoramski prozori, skup nameštaj, miris kafe i drveta. Tamara je sedela na ivici stolice i osećala se kao da je ušla u nečiji tuđi život.
Jano ju je pogledao ne skrećući pogled.
– Bože moj… mislio sam da te više nikada neću videti.
Nervozno se nasmejala.
- A ja sam mislila da si negde u zatvoru već dugo.
Neočekivano se nasmejao.
Tiho.
Umorno.
- Iskreno? I ja sam tako mislio.
Nastala je pauza.
Tamara nije znala šta će sa rukama.
Pred njom je sedeo čovek koga je nekada smatrala najbližim sebi. A istovremeno, potpuni stranac.
Janko je prvi prekinuo tišinu.
- Kako si uopšte?
Slegnula je ramenima.
- Živa.
Polako je klimnuo glavom.
- A posle sirotišta?
Tamara je skrenula pogled ka prozoru.
Posle sirotišta, bilo je svega: studentski domovi, poslovi sa skraćenim radnim vremenom, glad. Muškarci koji su obećali pomoć i nestali posle mesec dana. Jedan ju je čak i pretukao. Ali nije želela sada da priča o svemu tome.
„U redu je “, slagala je.
Janko je gledao previše pažljivo, kao da je znao da ona laže. Onda je iznenada upitao:
– Sećaš li se Vanje?
Tamari je zastao dah.
- Naravno.
Dugo je ćutao.
„Još uvek ne mogu sebi da oprostim što nisam uspeo da je spasem.“
Tamara je ponovo osetila kako se u njoj budi stari bol.
- Bio si dete, Janko.
- Ali sam joj obećao.
U njegovom glasu je bilo toliko krivice da je odjednom poželela da mu priđe i zagrli ga.
Kao i pre.
Ali između njih su već bile godine.
I živote drugih ljudi.
Janko je ustao i otišao do prozora.
„Znaš, nakon što su me odveli, dugo sam živeo sa ujakom Borisom. Bio je pravi čovek... žilav. On je taj koji me je izvukao.“
Tamara je iznenađeno podigla pogled.
- Boris?
- Da. Vodio je građevinsku firmu. Terao nas je da radimo od jutra do mraka. U početku sam ga mrzeo.
On se nasmejao.
– A onda sam shvatila da je on jedini kome sam uopšte potreban.
Tamara je ćutala.
Janko se okrenuo ka njoj.
- Zašto radiš kao čistačica?
Ovo pitanje je snažno pogodilo.
Odjednom se napela.
- Zato što mi je potreban novac.
– Imaš li određeno obrazovanje?
– Diplomirao sam na fakultetu.
- I to je to?
Tamara se iznenada naljuti.
„Šta te iznenađuje? Nije se svačiji život lepo odvijao.“
Odmah je podigao ruke.
- Žao mi je. Nisam mislio ništa loše.
Ali izrečene reči su visile u vazduhu. Tamara je naglo ustala:
- U redu. Ako ne odgovaram za to mesto, samo reci.
Janko je takođe ustao.
- Čekaj malo.
Prišao je bliže.
Preblizu.
Tamara je odjednom ponovo ugledala onog dečaka sa rascepljenom usnom koji je nekada delio hleb sa njom na krovu sirotišta.
I to je učinilo stvar još težom.
- Samo... nisam očekivao da ću te videti.
Tiho je odgovorila:
- Ni ja takođe.
U tom trenutku vrata kancelarije su se otvorila.
Ušao je čovek od oko šezdeset godina, teškog pogleda i sedih slepoočnica.
- Janko, imaš sastanak za dvadeset minuta.
Janko je klimnuo glavom.
- Da, znam.
Čovek iznenada pogleda Tamaru i namrštio se.
- A ko je ovo?
- Moja stara prijateljica.
Boris je pažljivo osmotrio Tamaru od glave do pete.
Zbog tog pogleda joj je bilo neprijatno. Previše uporan. Previše prepoznatljiv. I odjednom se nešto u njoj streslo. Videla je ovog čoveka ranije. Davno.
Ali gde?..
A onda se setila. Nakon što je napustila sirotište, radila je kao blagajnica u prodavnici. Te večeri, čuvar je ušao pijan. Mislio je da je Tamara nešto ukrala i zamahnuo je na nju.
Tamara je dojednom prebledela. Boris ju je takođe prepoznao. Ćutali su nekoliko sekundi. Onda je polako rekao:
- Pa, pa... Tamara.
Unutra joj se stegla.
Janko je iznenađeno gledao čas jedno, čas drugo.
- Da li se poznajete?
Boris je teško izdahnuo i iznenada seo na stolicu.
- Izgleda da se poznajemo....
Tamara je osetila kako počinje da drhti.
Jer baš te večeri, Boris je stigao u prodavnicu. Vikao je na čuvara tako glasno da su se zidovi tresli. Ispostavilo se da je on vlasnik. Posle tog incidenta, čuvar je otpušten, a Tamara se nekoliko dana stresala na svaki povišen glas.
Sada ju je Boris gledao sasvim drugačije.
Bez krutosti, skoro kao da mu je žao...
"Bila si tada veoma mlada... “, rekao je tiho.
Tamara je progutao knedlu.
- Onda si me spasao.
Boris se tužno osmehnuo.
Teška tišina je zavladala kancelarijom.
Janko je polako seo.
- Apsolutno ništa ne razumem.
A onda, neočekivano za samu sebe, Tamara je počela da priča svoju priču.
O Vanji. O bekstvima. O borbama. O noćima kada su ona i Jako sanjali da izlaze iz sirotišta.
Govorila je mirno, ali u sebi je drhtala. Bilo je kao da se ponovo otvara stara rana koju je godinama krila čak i od sebe.
Janko je slušao u tišini.
A onda je odjednom tiho rekao:
- Tražio sam te.
Tamara se zaledila.
- Šta?
- Posle vojske. Pa kasnije. Ali kao da si nestala sa lica zemlje.
Tužno se osmehnula.
- Zato što sam preživljavala.
Ove reči su zvučale previše iskreno.
Boris je iznenada ustao.
- U redu. Intervju je završen.
Tamara je oprezno pogledala u njega.
- Nisam dobar kandidat?
Pažljivo ju je pogledao.
- Pogodan si kandidat, ali nećeš raditi kao čistačica. Potreban mi je radnik u arhivi. Papirologija, dokumenti, red. Veća plata. Naučićeš.
Tamara je zbunjeno pogledao Janka.
Prvi put tokom celog razgovora se osmehnuo.
Toplo.
Skoro kao pre.
- Slažem se.
Oči su je iznenada zapekle.
Jer poslednjih godina niko joj nije ponudio pomoć.
Te večeri, njih troje su sedeli u malom kafiću blizu nasipa. Napolju je polako padao sneg, ljudi su žurili svojim poslovima, a Tamara je odjednom osetila čudan mir, prvi put posle mnogo godina.
Janko je ispričao kako je učio noću i radio kao utovarivač. Boris je gunđao na mlade ljude i pravio se da ne sluša.
A Tamara ih je gledala i mislila na Vanju.
O tome kako joj je jednom rekla:
– Glavno je da te bar neko čeka.
U tom trenutku Tamara nije razumela te reči, ali sada jeste.
Nije bitno koliko novca imate. Nije bitno koji posao radite. Ponekad je sve što je osobi potrebno jedno mesto gde se oseća dobrodošlo.
I jedna osoba koja je se seća takve kakva zaista jeste.
Kada su izašli iz kafića, Janko je iznenada rekao:
– Znaš… baš mi je drago što si danas došla na ovaj intervju.
Tamara se osmehnula kroz suze.
- I meni je.
I onda odjednom, prvi put posle mnogo godina, prestala je da se oseća kao devojčica iz sirotišta.
Jer prošlost je konačno prestala da bude kavez.
To je jednostavno postalo deo njene priče.
Težak, ali ne više toliko strašan deo priče.
