- Boris, vozač na službenom putu, sa direktorom Dmitrijem skreće u zabačeno selo zbog njegove porodične stvari. Tamo Dmitrij iz kuće izvodi zapuštenu devojčicu Katarinu i odvodi je iz dvorišta.
- Ispostavlja se da je Katarina ćerka Dmitrijeve bivše partnerke, a devojčica je godinama živela uz baku koja je zapustila i zanemarivala. Boris shvata da je dete gladno, uplašeno i da ne želi da se vrati nazad.
- Zašto si tako namrgođen? Je li let bio težak?
- Ne, to je samo rutinski let. Neki kućni problemi... U svakom slučaju...
Pored Borisa sedeo je direktor transportnog preduzeća, Dmitrije. Bio je to visok, impozantan čovek u svetloj košulji, sa gustom kosom koja je izgledala kao da je prekrivena pepelom.
Boris nije imao nameru da razgovara o ličnim stvarima. Nije bio prava osoba za razgovor. Dimitrije je bio poznat po svojoj čvrstoj ličnosti, prezirući sve lično, i nije mogao da podnese kada su porodične stvari postajale razlog za promene smena ili probleme na poslu.
„U čemu je problem?“, upitao je direktor.
- Ma nije bitno... Snaći ćemo se.
- Da, reci mi, pred nama je dug put...
„Moja tašta se samo šali “, Boris nije hteo da se žali. Bilo je jednostavno previše smešno — njegova tašta ih izbacuje iz stana. „U osnovi, ceo život smo živeli u njenom stanu. Na našem venčanju nam je predala ključeve i rekla: 'Stan je vaš.' Ali nikada nismo sređivali nikakvu papirologiju. Zašto? Goca, moja žena, je njena jedina ćerka. A onda je moja tašta poludela. 'Nađite sebi mesto za život. Iselite se, a ja ću izdaću stan da uštedim za sahranu.' A sada je rekla da želi da se iselimo odmah posle Kaćinog rođendana, njene unuke. A njen rođendan je sutra.“
- Ha... Pa možda bi trebalo da joj pomognete sa tom ušteđevinom?
„Nismo je oštetili ni u kom slučaju. To je samo iz inata, pretpostavljam... Ona želi više pažnje.“
Dimitrije je uzdahnuo, osmeh mu je nestao sa lica.
„Da “, produžio je, „ mislim, Borise, da će ovaj problem biti rešen. Ona samo želi da vas uplaši, to je sve... Nije to tako velika stvar.“ Pogledao je kroz prozor kabine, zamišljen.
Boris je bio iskreno iznenađen što je direktor zapamtio njegovo ime. Nešto nije bilo u redu sa njim. Ljudi su takođe primetili - Dimitrije je u poslednje vreme postao blaži i pažljiviji.
Šef je bio odavno razveden. Ali kažu da je uvek imao žene, pa čak i dete sa jednom. U suštini, pripisivali su mu romanse, jednu gore od druge.
Takođe je izdržavao svoje dvoje dece iz prvog braka. Svi su to znali — najstariji sin je vodio povezanu kompaniju.
Ali nikoga nije zanimao njegov privatni život ovih dana. Žene iz firme su jednom pokušale da pitaju, i dobile su takvu kritiku da se toga još uvek sećaju.
Boris i Dimitrije je trebalo da se zajedno obave taj poslovni sastanak sa partnerima i zajedno se vrate.
To se Borisu nimalo nije dopalo. Bilo je sasvim drugo biti sam — svoj šef — ili biti pod nadzorom pretpostavljenih. Imao je termos i sendviče u rancu.
Kad su se vratili na aerodrom, saobraćaj još nije bio gust, a Boris je jurio, željan da stigne kući. Bes njegove tašte ga je izluđivao; žena ga je stalno zvala i plakala, a u kratkim pauzama između putovanja, morao je da reši taj problem.
Vruć vazduh je duvao pored prozora, topio se i svetlucao na horizontu. Visio je nad zlatnim plastovima sena na poljima, nad jarko zelenim šumskim travama, nad dalekim rekama između brda. Šume i šumarci, sela i gradovi su prolazili pored njih.
Boris je u početku pomislio da direktor drema. Razmenili su samo nekoliko reči na početku putovanja. Ali onda je Boris shvatio – ne, putnik nije dremao. On se jednostavno odmarao, zatvorenih očiju, zavaljen unazad, izgubljen u mislima.
Tek na benzinskoj pumpi je i Dmitrij izašao da protegne noge. Boris je čekao: možda će direktor otići u kafić? Ili bar kupiti sendvič... ali se vratio u kola, nežno škljocnuvši pojasom.
– Dmitrij, želite li čaj? Imam ovde sendviče...
„Uzimaj ti slobodno, ne stidi se, a ja... Pa, možda mi sipaj malo čaja. Ne jedem ništa...“
Boris je izvadio torbu, stavio hranu na srednje sedište i sipao direktoru čaj. Uzeo ga je, ali je odbio hranu. Stalno je gledao kroz prozor, kao da je zbog nečega zabrinut.
„Je li ti se nešto desilo? Na tom službenom putovanju... Deluješ uznemireno“, usudio se da pita Boris.
„Ah, ne-e. Sve je u redu. Naprotiv, širimo se. Upravo smo potpisali ugovor, sada je vreme da idemo dalje...“
Boris je klimnuo glavom i zagrizao svoj sendvič. Kada je odlazio dok je još bio mrak, u devet sati, uvek bi ga obuzela glad.
– Svakako bi trebalo da pojedeš nešto. Sve je sveže..
- Ne, Borise, ne mogu, hvala.
„Obično obilno doručkujem na putu, a onda mogu da izdržim bez jela do oko četiri sata.“
Dmitrij se iznenada oštro okrenuo prema njemu, kao da je upravo nešto odlučio.
„Borise, imam jednu molbu. Hajde da stanemo na jednom mestu... Nije baš usput, skrenuće nas sa rute, ali stvarno moram.“
„Kako kažeš “, reče Boris, pretvarajući se da ne primećuje, ali je bio uznemiren. Bio je umoran i želeo je brzo da stigne kući, ali je razumno dodao "Idemo, naravno..."
- Gde idemo?
„U jedno selo. Hajde da proverimo GPS...“
Boris je bio nezadovoljan. Nije ni čudo što nije hteo da ide sa šefom. Sada će morati da vozi teško vozilo po uskim zemljanim putevima. Ali... sa šefom se ne može raspravljati.
Dugo je podešavao retrovizor, pretvarajući se da podešava sedište. To je bio jedini način da izrazi svoje nezadovoljstvo. Izgledalo je da ga žena danas neće čekati kući; biće uznemirena... Rešavanje problema i težak razgovor sa taštom su odloženi. Samo je trebalo da stigne na vreme ćerki na rođendan. Dete to očekuje od njega.
Napustili smo autoput. U početku je put bio dovoljno prohodan, ali kada smo skrenuli u gustu šumu koristeći GPS, sve se promenilo. Beton se pretvorio u zemljani put — rupe i još mnogo toga. Automobil se vukao...
Boris je ćutao. Dmitrij je, naravno, razumeo nezadovoljstvo i obećao da će platiti dodatni put, ali Boris je odmahnuo rukom.
- I dokle ćemo biti ovde?
„Ne, samo treba da pogledam“, odgovorio je Dmitrij, bez daljeg objašnjenja.
Boris nije znao šta ili koga treba da vidi u ovom udaljenom selu. Dmitrijev otac, rekli su, bio je šef auto-baze. Njegov sin je preuzeo posao kada je sve privatizovano, kupio je par automobila i stvari su krenule uzlaznom putanjom.
Možda je to bila neka starica? U svakom slučaju, Boris je okretao volan jer mu je šef rekao. GPS je radio neispravno i nije bilo signala. Koliko god se trudio, Boris nije mogao da dopre do svoje žene.
Konačno, svratili su u malo selo, očigledno sa jednom prodavnicom, zaključanom katancem. U blizini ove okrečene zgrade, čovek je sedeo na balvanu, pušio i zbunjeno gledao u novi automobil. Očigledno, takva vozila nisu često dolazila ovde.
Dmitrij je iskočio iz automobila i prišao čoveku, pitajući za adresu. Pokazao je niz jedinu ulicu u selu.
Prošli su pored nekoliko kuća. Selo je očigledno umiralo. Među retkim dobro održavanim kućama, isticale su se one trošne.
Prošla je starica, posmatrajući ih kako odlaze. Bračni par je stajao u bašti jedne od kuća — i oni su se uspravili, posmatrajući kako auto prolazi. Automobili su bili parkirani u nekim dvorištima; možda su vlasnici kuće držali kao dače.
- Izgleda da je ovde.
Zaustavili su se pored niske, neugledne kamene kuće, pocrnele i odavno neokrečene, okružene nevidljivom žičanom ogradom. Boris je pažljivo pogledao – nikoga nije video u dvorištu. Izgledalo je kao da niko tamo ne živi. Trem je bio polomljen, a drva za ogrev nije bilo na vidiku.
Iako je žuti grm zlatnih kuglica, klanjajući im se, visio na mreži ograde.
„Koga tražiš?“ upita Boris, gledajući dvorište sa zbunjenim izrazom lica, još uvek držeći volan.
„Moja druga žena i sin su živeli ovde“, odgovorio je Dmitrij, silazeći.
Boris nije pitao ništa više, i on je sišao dole, ali je ostao blizu auta i počeo da ga pregleda.
Dve komšinice su izašle na ulicu - stara žena sa štapom i mlađa žena, obe su gledale u njihovom pravcu.
U međuvremenu, Dmitrij je oprezno ušao kroz kapiju i pokucao na vrata. Boris je posmatrao – vrata su mu se otvorila.
Bio je odsutan samo pet minuta, ali se Dmitrij brzo pojavio i uputio ka štali, praćen raščupanom ženom srednjih godina, koja je žurila za njim, razgovarala i dozivala ga. Žena je bila mršava. Nosila je šareni džemper i pantalone. Njen neuredan izgled je jasno govorio da voli da pije.
Na dovratniku se pojavio teturajući čovek golih grudi, ali nakon što je neko vreme stajao tamo, vratio se u kuću.
Dmitrij i ta žena dugo nisu izlazili iz štale. Boris je već bio oprezan. Bilo je nezgodno mešati se; mogao bi da upadne u nevolju sa gazdom, ali ipak...
Psi su verovatno vukli smeće i ostatke hrane po dvorištu. U uglu su ležale kese sa flašama votke, prekrivene slojem lišća i prašine. Pažljivo koračajući kroz zapušteno dvorište, Boris se konačno približio šupi.
Približio se i čuo Dmitrijev oštar glas.
„ Ne zanima me. Zašto sam ti poslao novac? Zvao sam školu. I šta sada vidim?“
- Pa kakve to veze ima sa mnom? Potukao sam se, to je sve... Kako da ih ne kaznim? Ovih dana oni...
„U redu, dosta! Sreći ćemo ovo kasnije. Pronađi dokumenta, rekao sam. U suprotnom, prevrnuću ti celu kuću naglavačke odmah... Ili ću te pregaziti!“
Boris se brzo povukao. Oh, kako je direktor sada bio ljut! Ovo je očigledno bila porodična stvar, očigledno neprijatna, a u Dmitrijevom glasu se čula jačina.
Ali pre nego što je uopšte mogao da stigne do auta, vlasnik je istrčao iz štale uz prodorni krik „Upomoć!“.
Boris je bio toliko iznenađen i zadivljen da je čak skočio u stranu, a ona je potrčala ulicom pored njega vičući:
– Upomoć! Upomoć! Kradu mi dete! Odvode mi dete! Upomoć! Policija!
Ljudi su počeli da izlaze iz dvorišta, zbunjeno gledajući ženu, a zatim Borisa, koji je stajao pored auta.
I Boris je video kako Dmitrij juri iz štale u kuću, i čuo zvuke padajućeg nameštaja i zveckanje posuđa.
Bože moj, šta se dešava?
Da li da uđem u kuću i pomognem? Boris je krenuo, pa se vratio, ali je ostao pored auta.
Čovek je već šepao niz ulicu prema njima. Žena koja je bila vlasnica kuće pokazivala je na Borisa i trčala pored njega. I žene su se kretale u tom pravcu.
A onda je Dmitrij iskočio na trem, bacio kratak pogled na ulicu, uleteo u šupu i izronio sa prljavom devojčicom od oko osam godina. Devojčica je nosila gaćice i kratku majicu. Povukao ju je za ruku, praktično trčeći, doviknuvši Borisu usput:
- Pali, pali auto!
Boris, zaprepašćen svim tim, uskoči u automobil i okrenu ključ za paljenje. Dmitrij je brzo pomogao devojci da uđe u taksi, i pre nego što je i sam uskočio, počeo je da brblja:
– Idemo! Idemo! Hajde, idemo! Vozi, Borise!
Boris je ćutao. Na njegovo iznenađenje, iznenada je postao saučesnik u krađi deteta. Ili možda nije bila krađa? Dmitrij je rekao da mu žena i sin žive ovde... A u kolima je bila devojčica... Koliko apsurdno...
Devojčicin obraz je bio izgreban do krvi.
Boris je jednostavno prelazio preko rupa, pitajući se kako da se vrati na autoput. Takođe je mislio da će biti zaustavljeni na prvom kontrolnom punktu saobraćajne policije. Seljani su verovatno već zvali policiju. Iako tamo nije bilo recepcije, pretpostavio je da znaju kako da prođu.
Dmitrij je zagrlio devojčicu. Delovala je još uplašenije od Borisa.
„ Katarina, šta je bilo? Jesi li se uplašio? Ne boj se. Sada ćeš biti sa mnom. Dosta je bilo ove muke.“
„Još uvek ima čaja tamo“, klimnuo je glavom Boris, vadeći kesu jednom rukom.
- A, hvala ti...
Dmitrij je posegnuo u torbu, a Boris je odjednom video da mu se ruke tresu; nije mogao da drži kaiš.
Boris joj je pomogao da se pokrene. Dmitrij je sipao detetu čaj; ona se probudila iz omamljenosti, zgrabila šolju obema rukama i ispila je u jednom gutljaju.
„Borise, mogu li...?“ Dmitrij je pogledao hleb i kobasicu.
Boris je samo klimnuo glavom i izvadio salvete.
„ Daj da obrišem ruke “, poče Dmitrij, ali nikako nije uspeo da ih obriše kako treba — dete je već trpalo sendvič u usta. Bila je veoma gladna.
Dmitrij i Boris su ćutali, posmatrajući je kako pohlepno jede, pogleda uprtog u jednu tačku. Zatim je popila ča. Boris je pokazao na toplo ćebe i ubrzo je devojčica, uljuljana rupama na putu, zaspala.
Posle malo lutanja, konačno su pronašli autoput. Oko njega su se prostirala polja, žuteći od strnjišta. Slama je bila uredno složena u plastovima sena, a u daljini su tutnjala dva traktora.
Boris nije ništa pitao, Dmitrij je sam počeo da govori.
„Ne sećaš se Oksane. Došao si kod nas u firmu kasnije. Bila je lepa, sa tim kosim očima, znaš, nekako demonska... A ja sam se upravo razvodio od žene u to vreme. Pa, zaljubio sam se. Ona je već imala ćerku. Počeli smo da živimo zajedno. A kada je rodila mog sina, Vasku, tako smo registrovali brak. I oboje su mi bili kao porodica: i Katarina i Vaske. Već sam imao preko četrdeset godina. Nekako sam propustio svoj, posao je tada bio najvažniji... oni su odrasli. A ovi, to je bila samo radost... A onda... “ Dmitrij je uzdahnuo, „ Kažem ti, ona je demonska... U svakom slučaju, kako se osećala sigurnije, menjala se: hirovi, novac, alkohol, a onda je krenula u ludnicu... Pa sam je izbacio. Pokušao sam da je tužim za sina, angažovao advokata. Ali nikako. Ima više umetničkog talenta, zna da gubi novac, ljuta je na mene. A onda suđenja koja su se otegla. Više nikada nisam video sina. Vaske je preminuo zimus."
„Šta hoćeš da kažeš?“ Boris je tako snažno odmahnuo glavom da se auto trznuo.
Dmitrij je malo ćutao i progutao knedlu.
„Na suđenju je rekla da je radila u dvorištu, Vaske se motao okolo, nije imao ni tri godine. A onda je nestao. Ne u dvorištu. Celo selo ga je tražilo, službe su bile tamo... Ali nije bio daleko. Našli su ga sledećeg dana u polju. Ležao je u snegu, i nisu ga primetili, smrznutog u lakoj jakni. Mora da se izgubio, odlutao u noć, a da ga niko nije gledao. Pao je sitan sloj snega, i on je zaspao...“
„O, Bože“, izdahnu Boris. „Niko mu nikada nije rekao za ovo. Kakva strašna tragedija!“
„ Bio je loše obučen. Tanke pantalone, patike. Bez išta ispod, bez džempera. Bila je zima... Nisu joj dali dugo. Izvukla se, kučka. Iako se ne govori loše o mrtvima.“
- O mrtvima? Dakle, umrla je?
„Umrla je. Posle je provela neko vreme u mentalnoj bolnici. Tamo se spojila sa nekim. Onda je ponovo udavila tugu u votki sa majkom. Onda je ovaj tip iz mentalne bolnice došao da ih poseti. Činilo se da neko vreme dobro žive. Mislila sam da je sve u redu. Bio sam zabrinuta za Katarinu. A onda vest – njen partner ju je izbo nožem na smrt.“
O bože, užasna priča.
„Znaš, tada me nije iznenadilo. Živela je kao da je sama to tražila. I tako je i učinila.“
- A otac devojčice je...?
"Dete je ostalo sa bakom, a video si ona pije. Imao sam osećaj u srcu da me ona laže, jer sam joj slao novac, a ona ga je trošila na piće. Detetu nije ništa davala. Vidiš kako je mala obučena i gladna."
Dmitrij je zaćutao, stisnuo zube i pogledao kroz prozor
„Uradili ste pravu stvar. Ne možemo je ostaviti tamo. Ali... mislim da nas već traže. Presreće nas usput i moraćemo da im predamo dete.“
„Dolaziš do suštine stvari, Borise. Promenićemo kola ove na bezinskoj pumpi“, pokazao je na navigator, "a ti se vrati na pravi put.“
A šta ćeš kad dođeš kući, krađa deteta je ozbiljna stvar.
„Rešavaćemo probleme kako se budu pojavljivali. I ne vodim je kući.“
- Kuda idete?
„Postoji mesto... Neće mi dati starateljstvo nad njom jer nisam oženjen, nisam joj ništa. I ko će razumeti da posle četiri godine života sa detetom, on postaje kao član porodice? Moram da se oženim.“
Na benzinskoj pumpi su jedan za drugim ulazili u kafić. Prvo Dmitrij, pa Boris. Osvrtali su se oko sebe, osećajući se kao kriminalci. A onda su morali da odvedu Katarinu u kupatilo. Nije bilo lako, jer je Katarina čudno izgledala. Obraz i kolena su joj bili izgrebani, majica joj je bila prljava, donji veš i čarape su joj bili uprljani, a imala je i uplašen pogled. Nije imala ni cipele ni suknju.
„Čekaj malo“, Boris je izvadio neku gumicu iz džepa, od njegove ćerke, „znam kako da ispletem kosu, ali da vidimo...“
Izvadio je uzak muški češalj iz pretinca za rukavice. Devojčicina kosa je bila gusta i kovrdžava, ali dugo neoprana. Nije bila savršena, ali je dete izgledalo bolje. Ipak su odlučili da ne idu u toalet na benzinskoj pumpi i zaustavili su se kod najbližeg žbunja. Tako je bilo manje rizično.
„ Treba joj odeća i papuče, Dmitrij. U suprotnom, svaki taksista će primetiti da nešto nije u redu. A taj donji veš...“
„Čekaj? Trčaću... “ Dmitrij je već tražio telefon u potrazi za najbližom prodavnicom dečije odeće.
- Čekaćemo, naravno. Znate li veličinu?
- Veličina?
„Katarina, nemoj se stideti pred nama, i ja sam tata. Imam ćerku malo stariju od tebe. Koliko ti godina imaš?“ upita Boris, trudeći se da zvuči veselo.
„Devet“, odgovorila je, zvučeći prilično odraslo.
- Pa, eto. A moja Kaća sutra puni jedanaest godina.
Katarina je ćutala, ni reči o svom rođendanu, o kome deca vole da pričaju, niti o bilo čemu drugom. Boris se sećao kakva je Kaća bila brbljivica u tim godinama.
Voleo je decu uopšte. A video je svakakve. Video je i uplašene, ali to je bio dečji strah, naivan i površan. Ali ova devojka je imala tako zreo pogled, moglo bi se čak reći težak pogled mučenice.
Dmitrij se vratio do autobuske stanice, odatle pozvao taksi i uputio se ka prodavnici.
Boris i Katarina su ostali sami na putu kroz šumu gde su skrenuli da čekaju. Plan je bio da presvuku Katarinui pozovu taksi; ovaj automobil je bio previše upadljiv.
Boris je malo pomerio sedište unazad i legao — problemi sa leđima su čest problem kod vozača. Katarina, i dalje sedeći, okrenula se ka otvorenom prozoru, pogledala je napolje u gustu šumu.
Pa, vidiš... Da su mu pre par sati rekli da će se kriti u šumi sa ukradenim detetom, smejao bi se. I niko ga sada ne bi razumeo. Kad bi sada rekao svojoj ženi situaciju... Ali nekako je bio siguran da su postupili ispravno. Već je jedno dete iz ove porodice nastradalo zbog nepažnje.
- Katarina, da pogodim. Ideš u treći razred, zar ne?
Okrenula se da ga ozbiljno pogleda.
- Meni je svejedno. I nećeš me vratiti kod bake?
Boris se digao na mesto tako neočekivanog pitanja i odgovora.
- Pa, na kraju krajeva... Dmitrij želi da živiš sa njim. Ali možda neće uspeti. I šta, želiš da se vratiš?
A onda se desilo nešto što Boris nikada nije očekivao. Katarina je otvorila vrata, iskočila iz auta i odjurila u šumu.
„ Katarina!“ Dok je Boris sišao sa svoje strane i osvrnuo se, dete je već nestalo bez traga. Gusto žbunje ju je već sakrilo.
- Katarina, vrati se! Katarina!
I on je otrčao u šumu, žureći okolo, vrišteći. Bio je to samo mali šumarak. Boris je istrčao na pokošenu livadu iza drveća, okrećući glavu, tražeći dete.
A onda je bacio pogled nazad ka šumarku i video je. Ili bolje rečeno, čuo ju je. Čučala je ispod debla nagnutog drveta, glasno jecajući.
Više se nije skrivala. Boris je izdahnuo i polako krenuo prema njoj. Da, trčanje u čarapama preko pokošene, neravne livade nije baš lako. Najverovatnije je devojčica naišla na trnje.
Boris je seo pored nje na zemlju.
„ Ne vraćajte me, ne vraćajte me baki“, rekla je, brišući suze sa lica „ Neću tamo da živim. Pobegla sam, a oni... pretili su mi da će me iseći sekirom, a on je je uzeo sekiru i pratio me svuda s njom.“
Boris nije mogao da podnese, zgrabio je uplakanu devojčicu i zagrlio je.
„Šta pričaš, Katarina, šta pričaš! Samo je pokušavao da nas uplaši, pokušavao je da nas uplaši kad je bio pijan. Nikada ne bi... čuješ li me, nikada. I nećemo te vratiti tamo." Boris je rekao prvo što mu je palo na pamet.
„Hoćete li me poslati u sirotište?“ Pogledala ga je svojim toplim, poput čokolade, očima zamućenim od suza – kapljice detinjskog bola visile su joj na trepavicama.
„ Dmitrij će pokušati da sredi da živiš sa njim. Da... Čak je spreman i da se oženi kako bi mogao da te usvoji... Nemoj molim te da bežiš... smrtno si me uplašila.“
Tiho su se vratili do auta. Boris je polio Katarinine ruke vodom; ona se loše umila, pa je on počeo da pere njene svojim dlanom. Posekotine su je sigurno bolele, ali devojčica nije ni glasa ispustila. Otvorili su komplet prve pomoći i sve spalili vodonik-peroksidom. Oh, kako bi njegova ćerka kukala! Katarina je samo zatvorila oči i namrštila se od bola.
Čekali su još malo, pojeli su po pitu. Onda je Boris okrenuo Dmitrijev broj — već neko vreme ga nije bilo. Dmitrij se nije javljao.
Prošao je još jedan sat. Onda još jedan...
Dmitrij nije zvao niti se javljao... Boris je bio potpuno zbunjen. Šta je moglo da se desi? I šta je sada trebalo da radi? Ovaj povratak je trebalo da bude miran i brz, ali... Nešto se pomerilo u jednostavnom mehanizmu rada, a i nešto se u životu pomerilo.
U kolima ima poluobučenu devojčicu, bez dokumenata, traumatizovanu, potpunu strankinju za njega, ali sa svim svojim detinjastim srcem kojem je potrebna zaštita...."
Nastavak sledi od ponedeljka...Pratite nas...
