Zaljubio sam se u ženu 20 godina stariju od mene: Na njen rođendan sam otkrio ko je ona zapravo i krv mi se zaledila

Telefon mi je skliznuo između jastuka na Klerinom kauču i naslona za ruke dok je ona bila u spavaćoj sobi i oblačila zelenu haljinu koju sam joj kupio za rođendan. Promrmljao sam nešto što sigurno ne bih izgovorio pred majkom i gurnuo ruku u procep. Prsti su mi dotakli dva novčića, poklopac hemijske olovke, nešto što je na dodir podsećalo na fosilizovani čips, i konačno – moj telefon. Ali kada sam izvukao ruku, sa njim je izašla i jedna fotografija. Pala je licem nadole na tepih. Podigao sam je automatski. A onda sam zastao.

Nikada nisam dao Kler nijednu svoju fotografiju iz detinjstva. Pored mene je stajala devojčica otprilike istih godina, sa ljubičastim naočarima. Okrenuo sam sliku. Izbledelim plavim mastilom bile su ispisane reči: „Nora + Itan, Klub letnjeg čitanja.”

Ispod toga, mnogo novijim zapisom u crnom mastilu, stajalo je pet reči. „Danas sam pronašla Itana. Reci mu.”

Ispod je bio datum. Proverio sam ga dvaput. Bio je to datum kada smo se Klera i ja „spojili” na Tinderu. Jeza mi je prošla niz ruke, iako je u Klerinom stanu bilo toplo.

„Itane?”

Glas joj je dopirao iz spavaće sobe. I dalje sam zurio u rukopis. Sekund kasnije, Kler je ušla u dnevnu sobu. Haljina joj je stajala tačno onako kako sam se nadao. Smaragdnozelena, baš onakva kakvu sam zamislio kada sam se vratio u butik bez nje. Tamna kosa joj je bila opušteno zakačena iza jednog uveta, a drugom rukom je još uvek nameštala minđušu.

Na trenutak se osmehnula. A onda joj je pogled pao na fotografiju. Prsti su joj se ukočili na minđuši. Nije je do kraja namestila.

„Odakle ti to?”

Malo je falilo da se nasmejem. „Tvoj kauč.”

Kler nije odgovorila. Podigao sam fotografiju.

„Ko je Nora?”

Ruka joj je polako klonula.

„Itane...”

„Ne.” Pokazao sam na datum. „Zašto si ovo napisala onog dana kad smo se upoznali?”

Pogledala je ka kauču, kao da je tamo možda ipak čekalo neko drugo objašnjenje.

Najzad je rekla: „Zato što sam znala ko si.”

Zagledao sam se u nju.

„Pre Tindera?”

„Da.”

Jarkozelena haljina odjednom je delovala gotovo smešno u tom ambijentu.

„Poznavala si me pre nego što smo se spojili na aplikaciji?”

„Da.”

„Kako?”

Umesto odgovora, Kler je pogledala fotografiju.

Pročitao sam poruku naglas. „’Danas sam pronašla Itana. Reci mu.’ Šta da mi kažeš?”

Pružila je ruku ka naslonu stolice za ručavanje, ali nije sela.

„Nora mi je bila sestra.”

Ponovo sam pogledao devojčicu pored sebe. Nešto se pokrenulo u dubini mog sećanja. Ljubičaste naočare. Smeh. Knjiga otvorena preko dva para kolena. Ali svaka slika bi nestala pre nego što bih uspeo da je zadržim.

„Tvoja sestra?”

„Polusestra. Bila je mnogo mlađa od mene.”

„Zašto sam na slici s njom?”

Kler me je konačno pogledala pravo u oči.

„Zato što ste bili prijatelji.”

Taj odgovor je trebalo da razjasni stvari. Umesto toga, sve je postalo još zbunjujuće. Šest meseci sam verovao da tačno znam kako smo Kler i ja ušli jedno drugom u život. Imao sam dvadeset pet godina i bio sam gotovo spreman da potpuno odustanem od aplikacija za upoznavanje. Kler je imala četrdeset pet. Delovala je drugačije još od prve poruke koju mi je poslala. Direktna. Duhovita. Potpuno sigurna u ono što želi. Razlika od dvadeset godina u godinama učinila je da oklevam, ali ne zadugo.

Naša prva kafa potrajala je skoro četiri sata. Ona je zapamtila da mrzim cimet u kafi. Ja sam zapamtio da kupuje užasne magnete za frižider kad god putuje.

Do trećeg sastanka, već je znala ime mog šefa, moju omiljenu piceriju i kako sam zaradio ožiljak na zglobu. Sa Kler nikada nisam imao osećaj da moram da se pitam šta je zapravo mislila. Ispostavilo se da sam pogrešio u vezi sa tim odakle ona zapravo dolazi.

„Dakle, spojila si se sa mnom zbog Nore.”

Kler nije pokušala da izbegne pitanje.

„U početku, da.”

Spustio sam fotografiju na stočić za kafu.

„Vau.”

„Itane, nisam pokušavala da te prevarom uvučem u vezu.”

„Bukvalno si me prepoznala iz detinjstva, a nisi mi rekla.”

„Znam.”

„Otišla si na kafu već znajući ko sam.”

„Da.”

„A ja nisam znao ništa.”

Kler je na trenutak zatvorila oči.

„Da. Nameravala sam da ti kažem tog dana.”

Ponovo sam uzeo fotografiju i kucnuo prstom po novijem rukopisu.

„Ovo si napisala pre nego što si me ponovo videla.”

Još jednom sam pogledao datum.

„Da li si uopšte planirala da mi kažeš? Gde je ovo snimljeno?”

„U staroj biblioteci u Pajn ulici.”

Namrštio sam se.

„Zar nisu potpuno preuredili taj prostor pre mnogo godina?”

„Originalno odeljenje za decu je i dalje tamo”, rekla je. „Izgradili su novi deo oko njega.”

Tada su počeli da mi se vraćaju sitni detalji. Niske police za knjige. Vreće za sedenje. Sunce od papira koje visi nakrivo sa plafonske ploče. Gotovo da sam mogao da osetim miris prašnjavog tepiha. A onda... Detalj vezan za nju isplivao je na površinu. Još pažljivije sam zagledao fotografiju.

„Njene naočare su bile žute.”

Kler je trepnula.

„Molim?”

„Norine naočare. Bile su žute.”

Kler je spustila pogled na sliku.

„Bile su ljubičaste.”

„Ne”, rekao sam. „Bile su žute.”

Gledala je na trenutak. Zatim se nasmejala.

„Ofarbala ih je.”

„Šta?”

„Žutim lakom za nokte. Mama je zamalo izgubila razum.”

Sećanje je naviralo tako iznenada da sam morao da sednem. Devojčica sedi prekrštenih nogu, sa debelim žutim naočarima, i drži knjigu previše blizu lica. Još uvek nisam mogao da se setim koju je knjigu čitala. Ali sećao sam se da me je nervirala.

„Želiš li da odemo tamo?” upitala je Kler.

Pogledao sam je. Odmah je shvatila šta je uradila.

„Izvini. Pogrešno pitanje.”

Prošao je trenutak. Zatim je pokušala ponovo.

„Ako želiš da znaš odakle je ta slika, reći ću ti ovde. Ili mogu da ti pokažem. Ili mogu da odem.”

Bilo je to prvo što je rekla cele večeri, a da nije zvučalo kao da je već odlučila šta je najbolje za mene.

Zgrabio sam jaknu.

„Odvedi me u biblioteku.”

Kler se presvukla iz zelene haljine ne rekavši ni reč više. Dvadeset minuta kasnije, stajali smo pod fluorescentnim svetlom u ogranku biblioteke u Pajn ulici. Odeljenje za odrasle delovalo mi je potpuno nepoznato. Dečje odeljenje nije. Bilo je manje nego što sam pamtio. Mnogo manje. Polako sam prolazio pored polica dok nisam stigao do zadnjeg ugla.

„Tu je nekada bio plavi tepih.”

Kler je pokazala prstom. „Baš tu.”

Sada je tepih bio siv. Spustio sam se na jednu od malih stolica za malim stolom. Kolena su mi jedva stajala ispod njega. Kler je ostala blizu ulaza. Pogledao sam po prostoriji. Zatim sam primetio izložbeni stalak pun avanturističkih knjiga. Vratilo se još jedno sećanje. Nora koja treskom zatvara knjigu. Ja koji je optužujem da je preskočila tri stranice. Ona koja mi govori da sam samo spor. Nasmejao sam se pre nego što sam to i hteo. Kler nije pitala šta je smešno.

„Varala je”, rekao sam.

„O, stalno. Preskakala je delove.”

„I to stalno.”

„Mrzeo sam to.”

„Znala je to.”

Bacio sam pogled na Kler. Nasmešila se, ali taj osmeh zapravo nije bio namenjen meni. Bio je namenjen nekome ko više nije bio tu. Mrzeo sam to koliko me je bolelo.

„Da li je bila bolesna?”, pitao sam.

Kler je na trenutak pogledala ka vratima pre nego što je odgovorila.

„Da.”

To je bilo to. Istina koju je, po svemu sudeći, nosila u sebi i čuvala za mene poslednjih šest meseci.

„Koliko je bila bolesna?”

„Imala je hroničnu bolest još od detinjstva. To leto je bilo jedan od boljih perioda.”

„Dakle, dolazila je ovamo?”

„Svake nedelje kad god je mogla.”

Kler je prišla bliže, ali se zaustavila s druge strane stola.

„Mrzela je kad je ljudi pitaju za zdravlje pre nego što je pitaju za ime.”

Pogledao sam praznu stolicu pored sebe.

„Nisam znao.”

„Zato te je i volela.”

Oštro sam pogledao Kler.

„Nemoj od mene praviti nekakvog sveca od osam godina.”

Kler se skoro nasmešila. „Nisi to bio. Jednom si je rasplakao jer si rekao da je varala u igri Uno.”

„Je li varala?”

„Apsolutno.”

Uprkos svemu, nasmejao sam se. Smeh je trajao možda dve sekunde. A onda se vratilo pitanje koje sam izbegavao.

„Šta joj se desilo?”

Kler je izvukla stolicu naspram mene.

„Mogu li da sednem?”

Klimnuo sam glavom. Sela je.

„Pred kraj tog leta, mama je odvela Noru iz grada na specijalizovano lečenje. Svi su mislili da će biti odsutna nekoliko nedelja.”

Prsti su mi napipali ogrebotinu urezanu u površinu stola.

„I?”

„Stanje joj se pogoršalo.”

Palac mi je stao usred pokreta preko ogrebotine. Kler je tiho nastavila.

„Umrla je te zime.”

Zagledao sam se u police. Negde iza nas, začuo se dečji smeh. Neko vreme nijedno od nas nije progovorilo.

A onda sam pitao: „Niko mi nije rekao?”

„Ne.”

„Ali znala si da postojim.”

„Da.”

„Znala si ko sam kad si me videla na Tinderu.”

„Da.”

„Pa zašto onda?”

Kler je spustila pogled na svoje ruke.

„Zato što sam mislila da sam konačno dobila priliku da ti kažem.”

Čekao sam.

„Godinama nisam znala tvoje prezime”, nastavila je. „Znala sam za Itana. Znala sam da je tvoja mama dolazila po tebe crvenim autom. Znala sam da si se odselio ubrzo nakon što se Nora razbolela. Kada sam ozbiljno počela da razmišljam o tome da te pronađem, gotovo da nisam imala nikakve korisne informacije.”

„Ali na kraju si ipak uspela.”

„Sedamnaest godina kasnije, tvoje lice se pojavilo na mom telefonu.”

Protrljao sam dlanove o farmerke.

„I prevukla si udesno.”

„Da.”

„Da bi mi rekla da je Nora umrla. To je bio ceo plan?”

„Jedna kafa. Da ti kažem ko sam. Da ti kažem šta se desilo. Da ti se zahvalim što si joj bio prijatelj.”

Pogledao sam je.

„A onda?”

Kler se tiho i umorno nasmejala.

„Onda si naručio još jednu kafu. Ostao si sve dok nisu počeli da slažu stolice oko nas.”

„To ne odgovara na pitanje zašto si lagala, Kler.”

„Ne.”

Dobro. Barem nije pokušavala da se pravi da odgovara. Naslonio sam se na stolicu.

„Da Nora nikada nije postojala, da li bi prevukla udesno na mom profilu?”

Kler me je ćutke posmatrala nekoliko sekundi.

„Ne znam.”

To je bolelo više nego što bi boleo neki lepši odgovor. Nastavila je pre nego što sam stigao da odgovorim.

„Verovatno se ne bih zadržala na tvom profilu dovoljno dugo da to saznam.”

Okrenuo sam glavu na drugu stranu.

„Ali Nora me je dovela u taj kafić”, priznala je. „Nije me naterala da naručim još jednu kafu. Niti da ostanem dok ne počnu da slažu stolice oko nas.”

Ustao sam.

„Šta se desilo posle toga ne briše ono što se desilo pre toga.“

„Znam.“

„Eto opet.“

„Izvini.“

Uzeo sam fotografiju.

„Ti si stalno odlučivala šta smem da znam.“

Kler nije pokušala da se brani.

„Da.”

„Zašto?”

„U početku, zato što nisam želela da pomisliš da koristim Noru da bih ti se približila.”

„Koristila si Noru da bi mi se približila.”

„Da bih te upoznala. Da.”

„A kasnije?”

Kler je gledala u sivi tepih.

„Kasnije sam se plašila da ćeš otići.”

Bio je to prvi odgovor te večeri koji nije delovao kao da je uvijen u nešto plemenito. Presavio sam fotografiju, odmah zažalio zbog toga i ponovo je rasklopio.

„Potrebno mi je malo vremena da budem sam.”

Kler je ustala.

„Želiš li da odem?”

Razmislio sam o tome. Zatim sam odmahnuo glavom.

„Ostani ovde.”

Kimnula je. Izašao sam napolje sam. I, ovog puta, Kler nije krenula za mnom. Ali, na pola puta preko dvorišta biblioteke, iskrslo je još jedno sećanje. Nora kako zatvara knjigu. Ja, besan. Moj sopstveni detinjasti glas koji govori: „Dobro. Završi je sama.”

Zaustavio sam se. Jer sam odjednom morao da znam da li su to bile poslednje reči koje sam joj ikada uputio. Poslao sam poruku Kler.

„Možeš li da izađeš napolje?”

Pojavila se minut kasnije, ali se zaustavila na nekoliko koraka od mene.

„Setio sam se nečega.”

Kler je čekala.

„Rekao sam Nori da sama završi knjigu.” Trljao sam palcem ivicu fotografije. „Da li sam je tada poslednji put video?”

Kler je polako odmahnula glavom.

„Ne znam tačno kakav je bio vaš poslednji razgovor.”

Čudno, ali taj odgovor mi je više pomogao nego što bi to učinila lažna sigurnost.

„Ali posle toga je pričala o tebi”, dodala je Kler.

„Šta je rekla?”

„Uglavnom da si bio naporan.”

Nasmejao sam se. Zatim se i Kler osmehnula.

„Rekla je i da si uvek čekao kada bi ona zaostajala u čitanju.”

Pogledao sam u fotografiju. Godinama je Nora u mojoj svesti postojala kao deo koji nedostaje, a čije odsustvo više nisam ni primećivao. Sada je polako ponovo postajala osoba. Žute naočare. Varanje u igrama. Preskakanje stranica. Ljućenje na mene. Okrenuo sam se ka Kler.

„Verujem da me voliš. Ali još ne znam u šta imam poverenja.”

Ostala je na mestu gde je stajala.

„Razumem.”

„Ne, ne razumeš. A ni ja.”

Kler je klimnula glavom.

„Šta želiš da uradim?”

To pitanje me je iznenadilo.

„Večeras? Pričaj mi o Nori.”

„A posle?”

„Želim da idem kući.”

„U redu.”

Proveli smo još sat vremena u razgovoru. U tome nije bilo ničeg dramatičnog. Nora je mrzela suvo grožđe. Želela je motor kada napuni šesnaest godina. Smatrala je da su pravila u društvenim igrama samo „predlozi”. Kada smo se konačno vratili u Klerin stan, zelena haljina je bila uredno složena preko stolice.

„Želiš li da je vratim?” upitala je.

„Ne.”

Kler me je pogledala.

„Kupio sam je jer si je ti želela”, rekao sam. „To se nije promenilo.”

Zatim sam otišao kući. Četiri dana kasnije, sam sam se vratio u biblioteku i pozajmio knjigu o kojoj smo se Nora i ja nekada raspravljali. Kraj je bio užasan. Poslao sam poruku Kler.

„Nora je bila u pravu. Kraj je užasan.”

Odgovor je stigao gotovo odmah.

„Bila je nepodnošljiva kada je bila u pravu.”

Nasmešio sam se.

„Još sam u biblioteci, ako želiš da dođeš i da se raspravljamo o tome.”

Kler je stigla dvadeset minuta kasnije. Sedeli smo zajedno za istim malim dečjim stolom. Dok sam čitao, njena ruka je sama krenula ka stranici. Spustio sam prst na nju.

„Hej. Nisam još završio.”

Njena ruka se zaustavila.

„Izvini.”

Povukla ju je nazad. I čekala. Završio sam pasus. A onda sam sam okrenuo stranicu.