Ovi savremeni trendovi u roditeljstvu prave više štete nego koristi: Smatraju današnji nastavnici

Danas roditelji, psiholozi i pedijatri imaju mahom različite stavove i poglede na roditeljstvo, mađutim nekada se smatralo da je škola druga kuća, a nastavnik drugi roditelj našoj deci. Evo šta danas kažu oni koji se suočavaju sa posledicama savremenih, kontroverznih metoda vaspitanja – nastavnici.

Njihov cilj je da uklone sve moguće prepreke koje stoje na putu sreći i uspehu njihovog deteta. Pokušavaju da ’pokose’ svakoga ko predstavlja pretnju po to da njihova deca budu prva. Morali smo da čuvamo sve glasačke listiće za izbor predstavnika odeljenja, mis i mistera mature i slično, za slučaj da roditelji požele ponovno brojanje (kao da je nastavnicima zaista stalo do toga koga deca biraju).”

„Jedan bivši učenik je zamalo izbačen sa fakulteta jer su njegovi roditelji neprestano zvali školu i profesore (čak i kod kuće) kako bi se do besvesti raspravljali o ocenama i rasporedu smeštaja u studentskom domu.”

2. Pandemija ili kulturološka promena?

„Radim kao vaspitač u vrtiću u jednoj od zapadnih država i svedoci smo ogromnih promena. U početku smo za to krivili pandemiju, ali sada moje kolege i ja počinjemo da mislimo da je reč o kulturološkoj promeni u načinu vaspitanja. Ogromnu količinu vremena trošimo na rešavanje tih problema umesto na obrazovni rad, a bez podrške roditelja nema napretka. Tri najveća problema su:

- Sposobnost nošenja sa negativnim emocijama, posebno sa razočaranjem, odbijanjem (kada ne dobiju ono što žele), nestrpljenjem i dosadom.  Kao roditelj, potpuno razumem preusmeravanje pažnje kao taktiku za izbegavanje izliva besa. Međutim, mogućnosti vaspitača da to čine su veoma ograničene, pa naša deca ne znaju šta da rade sa svojim emocijama kada mi postavimo jasne granice.

- Nedostatak otpornosti pred izazovima. To se vidi po broju odgovora tipa ’ne znam’, bez ikakvog pokušaja da se odgovori na pitanje, kao i po učestalosti izliva besa kada nešto ne urade kako treba iz prvog puta.

- Nasilje. Petogodišnje dete ne zna kako da nekoga uhvati u zahvat oko vrata ili pribije uz zid držeći ga za kragnu, osim ako to nije negde videlo. Suočavamo se sa nezapamćenim nivoom nasilja i šokirani smo pojedinim pokretima koje izvode deca od pet ili šest godina, a koji su očigledno inspirisani medijskim sadržajima. I ne, ne saosećam sa tobom ako si se povredio tokom odmora zato što si se igrao ’Fortnajta’ (Fortnite) ili ’Kol ov djutija’ (Call of Duty) nakon što smo se dogovorili da nema imitiranja tuče.”

3. Razočarenje kao najveći neprijatelj

„Već 20 godina radim u osnovnoj školi. Današnji roditelji štite svoju decu od bilo kakvog razočaranja. Suočavanje sa razočaranjem i drugim teškim emocijama važna je životna veština. Ali neki roditelji ne mogu da podnesu da vide svoje dete tužno.”

„Tako sabotiraju zdrav razvoj svog deteta, trudeći se da ono, kad god je to moguće, ne doživi razočaranje ili nesreću. To im se obije o glavu kada se desi ono neizbežno – kada stvari ne krenu onako kako njihovo dete želi.”

4. Nastavnik - prijatelj ili neprijatelj?

„Roditelji zauzimaju odbrambeni stav svaki put kada pomenete da je njihovom detetu potrebna dodatna pomoć kod kuće oko nečega. Nisam vam neprijatelj! Na istoj smo strani. Pokušavam da pomognem vašem detetu da postane uspešna osoba.”

Roditelji krive nastavnika za loše ocene ili ponašanje svog deteta umesto da od deteta zahtevaju odgovornost. Pravi veliku razliku kada su roditelji i nastavnici usaglašeni. Mnogi roditelji takođe odbijaju da prihvate činjenicu kada njihovo dete pokazuje znake da bi ga trebalo proceniti zbog mogućih poteškoća u učenju. Kada konačno pristanu na procenu, često je već kasno, a dete znatno zaostaje u gradivu.

5. NAUČENA BESPOMOĆNOST

Ako je vašem detetu potrebna olovka da uradi domaći zadatak, a ono sedi i ne radi ništa, RECITE MU da uzme olovku. Zabrinjavajuće je koliko često pozovem dete na stranu da pitam zašto ne pokušava da uradi zadatak, a dobijem odgovor poput: ’Nemam olovku’ ili ’Nisam znao šta treba da radim’.”

Roditelji rade sve umesto svoje dece – od vezivanja pertli i donošenja užine do čišćenja za njima i još mnogo toga. Deca treba da nauče kako da budu samostalnija.

6. Deca nisu spremna da preuzmu odgovornost za svoje postupke

Oni donose loše odluke, a zatim očekuju da ih svi ostali vrate na pravi put. Lično shvataju kada uslede posledice, umesto da shvate da je pravilo objektivno: ako ne urade posao, dobiće kaznu.

Slabo razumeju da njihovi postupci utiču na druge i nije ih briga što drugima prave neprijatnosti, sve dok oni dobijaju ono što žele. Ipak, nipošto se neće potruditi da pomognu drugima.

Nivo veština je niži nego što je nekada bio. Nastavnici u srednjim školama su iscrpljeni stalnim optužbama, pa samo puštaju učenike da prođu razred kako ne bi morali da se bave roditeljima. Decu treba učiti da preuzmu odgovornost i da odgovaraju za svoje postupke. To ne znači da su loša ako naprave grešku; to samo znači da moraju da uče i napreduju. Roditelji ih tome ne uče.

7. Grickalice i energetski napici

"Radim kao nastavnik u školama već 27 godina. Ove godine, roditelji šalju svoju decu četvrtog razreda u školu sa limenkama ledenog čaja i grickalicama za doručak."

8. Roditelji umesto da pitaju 'Šta je moje dete uradilo?' , pitaju 'Šta ste vi uradili mom detetu?'

"Nastavnik sam u višim razredima osnovne škole, sa 20 godina iskustva. Kada bi moja mama dobila poziv iz škole, javila bi se pitanjem: 'Šta je moje dete uradilo?' Danas, kada pozovete roditelja, pitanje glasi: 'Šta ste vi uradili mom detetu?'" „Podrazumeva se da dete govori istinu, a da nastavnik laže ili izmišlja, da nastavnik ima nešto protiv deteta ili da je jednostavno zao ili lenj.

To nas demotiviše, potpuno narušava naš odnos sa detetom i prepušta svu kontrolu detetu, a ne nastavniku ili roditelju. Dečji mozak još nije dovoljno razvijen za donošenje takvih izbora i odluka; zato i postoji škola. Nastavnici su tu da pomognu deci da uče iz grešaka, a roditelji odbijaju da priznaju da ih deca prave.”

9. Društvene mreže

„Predajem učenicima šestog razreda u osnovnoj školi. Za mene je najveći problem to koliko roditelji dozvoljavaju deci da koriste društvene mreže. To je potpuno neverovatno. Jednom smo imali skup na kojem je predavač pitao učenike koliko često koriste telefon noću. Većina je rekla – više od 10 sati. Pitam sve svoje učenike šta rade kada dođu kući, a 80% kaže da koriste telefon. Uglavnom je reč o TikToku.

To je izvor mnogih problema koje deca donose u školu i uzrok brojnih drama. Neki roditelji nadgledaju aktivnosti, ali većina to ne čini i nisu svesni šta njihova deca objavljuju. Zastrašujuće je. Volela bih da roditelji ograniče vreme provedeno pred ekranom i više nadgledaju naloge svoje dece na društvenim mrežama ili, još bolje, da im uopšte ne dozvole da ih imaju. Naročito sa 11 ili 12 godina.”

10. Stalna kontrola bez pravog nadzora

„Pozvala sam roditelje učenika koji ima loše ocene, a roditelj me je pitao šta bih ja uradila. Rekla sam da bih detetu oduzela telefon dok mu se ocene ne poprave. Roditelj je rekao: ’O, ne, to nikada ne bih uradila. Kako bih mu slala poruke dok je u školi?’ To govori sve što treba znati.”

„Nastavnik sam u srednjoj školi, radim taj posao već 18 godina. Ljudi se žale što deca šalju poruke roditeljima, ali ja želim da roditelji poštuju vreme koje je deci potrebno za učenje i da prestanu da im šalju poruke tokom školskog dana. Mama, vest o tvom unapređenju može se proslaviti kada deca stignu kući!!!"

11. "Trend 'nežnog roditeljstva'"

Zapravo, roditelji ne praktikuju 'nežno roditeljstvo', već 'odsutno roditeljstvo', a potrebe njihove dece ostaju nezadovoljene. Nema discipline ni odgovornosti."

"Učiteljica prvog razreda (koja to uskoro više neće biti): ovo će verovatno zvučati kao opšte mesto, ali tu su 'nežno roditeljstvo' i praksa da sve postane predmet pregovaranja. Ponekad moraš da uradiš i nešto što ti se ne radi, jer je to za dobrobit društva i pomaže zajednici. Ne kažem da decu ne treba saslušati i uvažiti, niti da njihov glas nije važan, ali ponekad jednostavno moraju da poslušaju bez pitanja! Imam nastavni plan i program koji moram da pratim i ciljeve učenja koje moram da ostvarim. Socijalno i emocionalno učenje je veoma važno, a sposobnost da se potrebe zajednice stave ispred sopstvenih želja je veština koja se često potcenjuje."

12. Cenkanje

Toliko dece automatski pribegava pristupu 'prestaću s ovim ako ti meni učiniš ono', jer su tako vaspitana. Autoritet nastavnika se dovodi u pitanje jer deca pokazuju neprimereno ponašanje u učionici i prestaju tek AKO im se ispuni nekakva želja.

„Ako deca rade test, a jedno od njih stalno priča i ometa druge, onaj pristup tipa ’Ja sam ovde nastavnik i uradićete ovaj test kako treba’ više ne deluje. Ono što deluje jeste: ’Dozvoliću ti da ručaš sa mnom ako budeš potpuno, ali potpuno tih narednih 15 minuta. Šta kažeš na to?’ To ne zvuči tako loše, ali kada imate celu učionicu punu dece sa takvim stavom da im sve pripada – gde učenik očekuje i zahteva ustupak kako bi se njemu ugodilo – to dovodi do velikog stresa.”

13. Roditeljski trend izbegavanja reči ’ne’ je apsurdan

Deca treba da nauče da čuju i koriste reč ’ne’ u različitim kontekstima (i da razumeju razliku). Na primer, mnogi profili o roditeljstvu savetuju da se ’ne’ čuva za hitne situacije, poput istrčavanja u saobraćaj. Da, to je očigledno trenutak kada je potrebno da vas deca odmah poslušaju, ali ton i kontekst su sasvim dovoljni da shvate da se to razlikuje od izgovaranja te reči u drugim situacijama.”

„Kada krenu u školu, želimo da učenici kažu ’ne’ kao način postavljanja granice vršnjacima, a ne samo u hitnim slučajevima. Moraju biti sposobni da reaguju na ’ne’ od strane drugog učenika ili nastavnika, a da to nije hitna situacija. Vežbanje kroz svakodnevni govor kod kuće jedini je način da savladaju tu veštinu. ’Ne’ nije loša stvar!”

14. Potpuni nedostatak osnovnih manira i poštovanja

"U svakom odeljenju u kom radim dve trećine učenika nema apsolutno nikakve manire ni poštovanje – ne samo prema nastavniku, već ni prema drugim učenicima. Misle da se sve vrti oko njih, da su jedini u učionici, najvažnije osobe na planeti Zemlji. To je tužno, naročito zbog onog malog broja dece koja zaista imaju lepe manire. I to je prava slika roditeljstva. Deca su kao sunđeri; ona tačno oponašaju ono što vide, čuju i osećaju kod ljudi sa kojima žive. Roditelji moraju bolje da postupaju zarad budućnosti svoje dece.”

15. Izostanak kažnjavanja ili ispravljanja dece kada se loše ponašaju

"Imam mnogo prijatelja koji primenjuju pristup potpunog nemešanja u vaspitanje svoje dece, i to me prosto ježi. Umesto da deca nauče kako da se ponašaju u civilizovanom društvu, roditelji dozvoljavaju da svaki trenutak i svaku odluku diktiraju želje njihovog deteta. Roditelji s razlogom treba da budu ti koji vode glavnu reč; oni poseduju sposobnost logičkog rasuđivanja koju deca tek razvijaju.”

16. Nagrađivanje lošeg ponašanja

„Vlasnik sam dva velika vrtića, tako da svašta viđam. Nedavno je jedno dete udarilo drugare, zatim vaspitačicu, a potom i demoliralo kancelariju direktora jer mu nije bilo dozvoljeno da izađe napolje kada je to želelo. Kada smo pozvali roditelja da dođe po dete jer nismo mogli da ga smirimo, on je ušao u demoliranu kancelariju i rekao... ’Treba li ti zagrljaj?’ Zagrlio ga je i, usput, na sajmu knjiga mu kupio novu knjigu. Ovo je prava definicija nagrađivanja lošeg ponašanja. Ako zaista želite da pokažete detetu da ga volite, naučite ga da bude osoba koja ume da funkcioniše u svetu. Ne postoji bolji poklon koji možete da pružite.” 

17.  Nepostavljanje granica i dozvoljavanje detetu da radi šta god poželi

Postavljanje granica detetu – čak i kada ima samo 15 meseci – uz usvajanje osnovnih socijalnih veština, ključno je za socijalno-emocionalni razvoj, razumevanje empatije i sticanje drugih veština. Takođe je važno naučiti dete kako da upravlja emocijama kada ne dobije ono što želi.

„U redu je dozvoliti detetu da ima izliv besa. Potkupljivanje deteta u tom uzrastu negativno utiče na samokontrolu i socijalni razvoj, jer će ono očekivati da mu svi uvek popuštaju.”

18. Ideja da će držanje dece ’zauzetom’ sprečiti nestašluke ili ih sačuvati od problema

"Viđam tu jadnu decu pretrpanu mnoštvom aktivnosti, a vrlo malo njih u tome učestvuje svojom voljom. Imam osećaj kao da im neko otima detinjstvo. Neizbežno vidim kako bunt naglo eskalira, a većina dece ’sagori’ pre nego što stigne do srednje škole, a kamoli fakulteta. Pustite ih da im bude dosadno! Ili da miruju! Ili da se jednostavno druže sa prijateljima i – ne rade ništa.”

„Svakome je potrebno vreme za opuštanje, a pritisak zbog mnoštva vannastavnih aktivnosti za mnogu decu je prevelik i parališući. Kao odrasli, zaboravljamo koliko je teško biti dete jer stalno poredimo detinjstvo sa odraslim dobom, a te dve stvari uopšte nisu uporedive.”

19. Pad u sposobnosti učenika da se fokusiraju, koncentrišu i kritički razmišljaju

"Moji učenici sve traže na Guglu, čak i odgovore na pitanja koja zahtevaju lično mišljenje. Kada im dam tekst i pitanja za proveru razumevanja, često moram da ih vratim na sam tekst i podsetim ih da kopiranje i lepljenje sadržaja sa Gugla nije dozvoljeno."

„Izostaje osećaj odgovornosti, kako kod učenika, tako i kod njihovih roditelja. Učenici su stalno nespremni za nastavu, a često moram da koristim softver za nadzor interneta kako bih osigurao da rade zadatak, umesto da ignorišu obaveze i igraju igrice. Roditelji često ne odgovaraju na imejlove, ne javljaju se na telefon niti uzvraćaju pozive, kao niti ne reaguju na probleme u ponašanju kod kuće; ako učeniku odredim kaznu ostajanja u školi nakon časova, roditelj to odbije jer ne želi da dolazi po dete.”

20. Nedostatak sna

„Radim kao nastavnik i direktor škole već 31 godinu. Nedostatak sna je jedna od najvećih promena koje sam primetio. Upotreba uređaja, odlazak u krevet sa njima i igranje video-igara do kasno u noć doprinose iscrpljenosti dece. Rešenje leži u tome da roditelji odrede dosledno vreme za odlazak u krevet primereno uzrastu (bez upotrebe uređaja bar sat vremena pre spavanja).”

21. Način na koji neki roditelji pristupaju školskim obavezama svoje dece

"Viđam roditelje koji pomažu deci da izbegnu odlazak u školu samo zato što nisu završila zadatke ili projekte. To se čak ne dešava ni zbog neke porodične vanredne situacije. Broj imejlova i telefonskih poziva koje dobijam od roditelja koji traže da njihovo dete bude izuzeto od predaje radnih obaveza je zapanjujući. Kada odgovorim da možda neće biti izuzeti, roditelj često jednostavno dozvoli detetu da potpuno izostane iz škole. Ovakav pristup potkopava važnost odgovornosti i odgovornosti u obrazovanju.“

22. Roditelji koji pokušavaju da budu prijatelji umesto roditelji

„Više od 25 godina radim kao nastavnik u višim razredima osnovne škole i roditelji se više ne ponašaju kao roditelji. Koriste telefone i tablete za podizanje dece i pokušavaju da im budu ’prijatelji’ umesto roditelji. Ne uče decu osnovnim manirima, socijalnim veštinama niti tome da postupci imaju posledice. Nikada ništa nije krivica deteta. Ta deca su toliko apatična, bez ikakve motivacije, a puni osećaja da im sve pripada. Mi nastavnici imamo malo podrške od tih roditelja kada njihova deca ne rade ništa drugo osim što ometaju nastavu i onemogućavaju nam da obavljamo svoj posao. Nastavnici daju otkaze ili odlaze u penziju alarmantnom brzinom."

Stil / buzzfeed.com