- Život u Jugoslaviji osamdesetih i devedesetih bio je znatno drugačiji: pušilo se u zatvorenim prostorima, a spontane posete bez najave bile su sasvim normalne.
- Ljudi su se oslanjali na papirne mape i pamtili brojeve telefona napamet, jer nije bilo mobilnih telefona ni GPS-a.
- Mala deca su često išla sama u školu i kretala se bez pratnje odraslih, što bi danas mnogim roditeljima bilo nezamislivo.
Život tokom osamdesetih i devedesetih, posebno u tadašnjoj Jugoslaviji, bio je potpuno drugačiji nego danas. Bez pametnih telefona, interneta i brojnih savremenih bezbednosnih standarda, mnoge stvari koje su tada bile sasvim normalne danas bi delovale neobično, pa čak i nezamislivo.
Od svakodnevnih navika do pravila koja su važila u društvu, neke stvari iz tog vremena danas je teško razumeti. Evo u nastavku osam primera koji najbolje pokazuju koliko se život promeni.
1. Pušenje u zatvorenim prostorima
Danas su ljudi svesni koliko je pušenje opasno. Postoje globalne kampanje za odvikavanje i brojni načini da se ta navika ostavi. Međutim, nekada je pušenje bilo sasvim uobičajeno. Postojali su čak i automati za prodaju cigareta. Neverovatno, zar ne?!
Pripadnici „Generacije Z”, ne mogu ni da zamisle da uđu u prodavnicu i vide da se puši unutra ili da neko zapali cigaretu u avionu i autobusu. Ipak, sve to je bilo normalno tokom osamdesetih i devedesetih (pa i ranije).
2. Posete gostiju bez najave
Bilo je sasvim normalno jednostavno otići kod prijatelja ako ti je dosadno ili ako imaš neko pitanje za njega. Ili bi pozvao kućni broj, pa bi se možda javio neko drugi iz porodice s kim bi prvo morao da razgovaraš. Danas to više nije slučaj.
Sa pojavom mobilnih telefona, ljudi jednostavno šalju poruke kada žele da dođu u posetu, a vreme spontanih poseta je prošlo. Takođe, nema potrebe da zoveš kućni broj i razgovaraš sa roditeljima ako to nije neophodno.
3. Ljudi su pristajali na sastanke na slepo
Nekada su ljudi organizovali sastanke na slepo za svoje prijatelje. Iako se to i danas radi, klasični sastanci na slepo više nisu tako česta pojava.
Sa pojavom društvenih mreža, veoma je lako „proveriti” prijatelje i pronaći ih na internetu. Ljudi i dalje upoznaju strance putem aplikacija za upoznavanje, ali sada mogu da pregledaju profile, pretraže društvene mreže i komuniciraju onlajn pre nego što pristanu na susret uživo.
4. Pristojno obučeni ljudi u javnosti
Roditelji su se često čudili kada bi, vozeći decu u školu, usput viđali njihove školske drugare u pidžamama i kućnim papučama, dodatno i ljude koji šetaju pse u bademantilima. Ljudi koji su odrastali osamdesetih i devedesetih godina često su učini da su pidžame isključivo za spavanje.
Tek krajem početkom dvehiljaditih one su ponovo ušle u modu kao svakodnevna odeća. Stoga je viđanje nekoga u kućnim papučama i donjem delu pidžame u školi, prodavnici ili na drugom javnom mestu moglo delovati neobično opušteno.
5. Vozači su koristili papirne mape za navigaciju
Nepostojanje mobilnih telefona značilo je i nepostojanje GPS-a. Ljudi su zaista morali da koriste papirne mape – koncept koji kod novih generacija izaziva zaprepašćenje.
Nekada ljudi nisu imali izbora osim da koriste mapu, dok je danas ona potrebna samo ako vam se isprazni telefon, a punjač ste zaboravili kod kuće.
GPS je postao dostupan za civilnu upotrebu tek početkom dvehiljaditih, pa je veština čitanja papirne mape postala nešto što poseduju uglavnom starije generacije (a možda bi i neki od mlađih trebalo da je nauče!).
6. Ljudi su pamtili brojeve telefona napamet
Pošto su ljudi imali samo kućne telefone, pamtili su brojeve telefona svojih prijatelja i članova porodice. Ili bi ih zapisali negde gde bi ih lako pronašli.
Danas je retkost da ljudi pamte bilo čiji broj telefona. Često znaju brojeve telefona svojih roditelja i to je uglavnom sve, a nekad ne znaju ni svoj napamet. Čak bi izazivalo i nelagodnost da saznaju da neko zna njihov broj napamet!
7. Mala deca su se kretala bez pratnje odraslih
Gotovo svaka odrasla osoba kaže da je još u drugom razredu osnovne škole, ako ne već i u prvom, išla peške u školu sama, čak i u velikim gradovima. Danas je to nezamislivo.
Mnogi roditelji se danas ne osećaju prijatno da puste malu decu da idu sama, jer su se promenila očekivanja u pogledu bezbednosti i norme roditeljstva.
U nekim slučajevima, roditelji su se suočavali sa pitanjima ili pravnim proverama nakon što su dozvolili maloj deci da idu sama, mada se zakoni razlikuju od države do države.
To otvara roditeljsku dilemu: roditelji žele da njihova deca imaju samostalnost, ali žele i da budu bezbedna. Za decu osamdesetih i devedesetih godina to nikada nije predstavljalo dilemu.
Stil / YourTango