- Žena je nakon moždanog udara smestila majku u dom, jer više nije mogla sama da brine o njoj uz posao i svakodnevne obaveze.
- Majci je posle udara dijagnostikovana demencija, a ponašanje joj je postajalo sve teže i uznemiravalo je i komšije.
- Nakon smrti majke, rođaci su je optužili da je to uradila zbog stana, pa se i dalje preispituje da li je postupila ispravno.
Imam 48 godina, sama sam i razvedena već deset godina. Nemam dece. Imala sam zdravstvenih problema i pokušavala sam da zatrudnim, ali nije uspelo. Vremenom sam se pomirila sa činjenicom da neću imati decu i danas mi je dobro sa tim. Ne patim zbog toga. Živela sam srećan život i trudila se da ga izgradim onako kako sam umela.
Oduvek sam, međutim, imala loš odnos sa majkom, još od najranijeg detinjstva.
Volela je da pije, ostavljala me je samu kod kuće i gotovo da se nije bavila mojim vaspitanjem. Često sam bila prepuštena sama sebi. Kada sam postala tinejdžerka, majka je ređe pila, ali su tada počele naše stalne svađe. Dešavalo se čak i da se fizički sukobimo.
Bila sam presrećna kada sam završila školu i odselila se.
Bilo je perioda kada majka i ja uopšte nismo razgovarale. Nismo se pozivale, nismo se viđale, kao da jedna drugoj ne postojimo. Ponekad bi se situacija smirila, ponovo bismo počele da razgovaramo, a onda bi usledila nova svađa.
Stalno me je kritikovala zbog toga što nisam završila fakultet. Govorila mi je da sam napustila školovanje i da nisam stekla visoko obrazovanje, iako ni sama nije imala fakultetsku diplomu.
Da, napustila sam univerzitet. Tako se jednostavno dogodilo i nikada nisam zbog toga žalila. Uvek sam radila, imala sam dovoljno novca za život i uspela sam da se sama izdržavam.
"Uvek sam imala osećaj da sam rođena u pogrešnoj porodici"
U suštini, tokom čitavog života sam imala osećaj da sam rođena u pogrešnoj porodici.
Želela sam drugačiju majku. Želela sam nekoga ko će me voleti, podržavati i biti uz mene. Svog oca nikada nisam ni upoznala.
Godinama sam, naravno, počela da prihvatam majku takvu kakva jeste. Postala sam opuštenija u odnosu sa njom i više nisam tako burno reagovala na njene komentare i kritike mog života.
Poslednje tri godine smo sasvim normalno komunicirale. Pozivale smo se, povremeno se viđale i uspevale da razgovaramo bez većih sukoba.
Ali nikada nisam osetila majčinsku ljubav, priznanje ili iskrenu pohvalu.
Zbog toga sam uglavnom pokušavala da sa njom razgovaram o nekim drugim stvarima, da izbegnem teme koje bi ponovo dovele do svađe.
Majka je i dalje povremeno pila. Nije bila težak alkoholičar, ali alkohol je praktično uvek bio prisutan u njenom životu. Ponekad bi popila toliko da bi joj bilo muka. U tim situacijama bih odlazila kod nje i čistila joj kuću.
Nisam prema njoj osećala onu toplinu koju bi čovek očekivao prema sopstvenoj majci. Ona je za mene jednostavno bila žena koja me je rodila.
Zašto me je rodila i šta je želela od tog života sa mnom, nikada nisam uspela da razumem.
Ipak, trudila sam se da prema njoj ne pokazujem bes i agresiju.
Moždani udar promenio je sve
Pre godinu i po dana majka je doživela moždani udar i završila u bolnici.
Istog dana sam otišla da je vidim. Tada je imala samo 65 godina. Lekari su mi rekli da joj je dugogodišnje konzumiranje alkohola ozbiljno narušilo zdravlje.
U bolnici je provela tri nedelje, a onda sam je dovela kod sebe.
Mogla je da govori, iako je teško hodala. I dalje je mogla samostalno da se kreće po kući, pa je tako počeo njen život sa mnom.
Nisam bila oduševljena tom situacijom, ali sam znala da moram da brinem o njoj. Posle posla sam trčala kući što sam brže mogla jer sam stalno bila zabrinuta. Nikada nisam znala šta mogu da zateknem – mogla je da padne, da joj se zavrti u glavi ili da joj se stanje iznenada pogorša.
U početku je sve delovalo podnošljivo.
A onda sam počela da primećujem nešto mnogo strašnije.
Majka me se ponekad nije sećala. Razgovarala je sa predmetima po kući, a dešavalo se i da priča sa svojom pokojnom majkom kao da je ona zaista tu.
Mislila sam da su to samo posledice moždanog udara i da će vremenom proći.
Nisu prošle.
Ispostavilo se da je nakon moždanog udara razvila demenciju.
Njeno ponašanje postajalo je sve teže
Iz nedelje u nedelju njeno stanje se pogoršavalo.
Došlo je do trenutka kada više nisam znala kako ću uopšte nastaviti da idem na posao. Kako da je ostavim samu kod kuće?
Počela je da baca stvari po stanu i da vrišti iz sveg glasa. Nekada bi bez ikakvog povoda počela da urla i psuje.
Jednom su komšije čak pozvale policiju, misleći da je ja udaram i zlostavljam.
Kada su policajci stigli, zatekli su potpuno drugačiju sliku. Majka je sedela na krevetu, vrištala i udarala nogama o zid.
Pokušavala sam da joj pomognem koliko god sam mogla.
Vodila sam je i kod neurologa i kod psihijatra. Lekari su joj prepisivali terapiju. U početku je delovalo kao da joj je malo bolje, ali posle mesec dana ponovo je došlo do pogoršanja.
Konsultovala sam neurologa, a on mi je objasnio da je, zbog moždanog udara i dugogodišnjeg alkoholizma, napredovanje demencije teško zaustaviti.
U jednom trenutku sam morala da uzimam slobodne dane samo da bih mogla da budem uz nju.
Više nisam znala kako da je čuvam
Sklonila sam sve noževe. Isključivala sam gas. Pokušavala sam da učinim stan što bezbednijim.
Ali više nisam mogla da je ostavim samu.
Kada bih morala da izađem, situacija bi postajala još gora. Komšije su se žalile da majka lupa po zidovima i vrišti.
Bila sam očajna i potpuno sama u svemu tome.
Nisam mogla da dam otkaz. Da sam ostala bez posla, ne bih imala dovoljno novca da plaćam hipoteku, račune i hranu. Imala sam dobru platu, ali mi je šef jasno rekao da više ne može da toleriše moje stalno odsustvovanje.
Osećala sam se kao da sam zarobljena između dve nemoguće opcije.
Ako radim, ostavljam majku samu.
Ako ostanem kod kuće, gubim posao i ne mogu da izdržavam ni sebe ni nju.
"Prijatelj mi je rekao da dom možda nije najgore rešenje"
Tada sam razgovarala sa prijateljem koji radi u medicini.
Predložio mi je da razmislim o tome da majku smestim u specijalizovani dom za stare osobe, namenjen ljudima sa sličnim problemima.
U takvoj ustanovi bi imala stalnu negu, nadzor i medicinsku pomoć. Ako bi bilo potrebno, lekari bi mogli da joj daju terapiju za smirenje.
Moj prijatelj me je podržao i rekao mi da ne treba da osećam krivicu zbog toga.
U tom trenutku sam shvatila da kod kuće više ne mogu da joj pružim ono što joj je potrebno.
Odluku sam donela lakše nego što sam očekivala
Iskreno, odluku da je smestim u dom donela sam prilično lako.
Pre svega, nisam imala drugog izbora. Morala sam da radim kako bih izdržavala sebe i majku.
Osim toga, nikada nisam imala posebno toplu emocionalnu vezu sa njom. Često sam imala osećaj da u svom domu zapravo brinem o potpunom strancu.
I ne samo da je ona patila – patila sam i ja, a zbog njenog ponašanja trpeli su i komšije.
Dom je bio dobar, ali se plaćao. Posećivala sam majku jednom ili dva puta nedeljno.
Gledala sam kako se postepeno gasi.
Više me uopšte nije prepoznavala.
Bila je samo žena koja je nekada bila moja majka, ali između nas više nije postojalo gotovo ništa što bih mogla da nazovem odnosom.
U domu je imala dobru hranu, negu i prijatno okruženje.
Dva meseca kasnije, moja majka je umrla.
Lekari su mi rekli da je, s obzirom na njeno stanje, to možda bio najbolji mogući ishod za nju. Nije postojala mogućnost da se izleči.
Često sam se pitala: da li je život u kojem čovek više nikoga ne prepoznaje i ničega se ne seća zaista život kakav bismo poželeli sebi?
Nisam mnogo tugovala, a onda su počele optužbe
Nisam mnogo tugovala zbog njene smrti.
Pretpostavljam da je razlog bio to što između nas nikada nije postojala prava emocionalna povezanost.
Organizovala sam sahranu, završila sve što je trebalo i pobrinula se da bude ispraćena kako dolikuje.
A onda sam osetila nešto zbog čega sam se kasnije još više preispitivala – osetila sam olakšanje.
Majka više nije patila.
Ni ja više nisam živela u strahu od toga šta će se dogoditi kada ostane sama.
Mislila sam da je sve završeno.
Nisam ni slutila da tek tada počinje novi problem.
Moji rođaci su me optužili da sam želela njen stan
Bila sam jedina naslednica. Majka nije imala drugu decu, pa sam nasledila njen stan.
Nakon njene smrti, međutim, moji rođaci su se iznenada veoma aktivirali.
Majčin rođak i moja snaja počeli su da me optužuju da sam namerno smestila majku u dom kako bi ona što pre umrla, a da bih ja nasledila stan.
To su bile optužbe koje nisam mogla ni da razumem.
Tetka mi je čak slala poruke preko interneta i nazivala me nezahvalnim stvorenjem.
A ja sam samo želela da je pitam:
Gde ste bili sve ovo vreme?
Gde ste bili dok je majka bila bolesna?
Retko ste je pozivali, niste joj pomagali finansijski i niste bili uz nju. A sada, kada je umrla i kada je ostao stan, odjednom ste svi postali veoma zainteresovani.
Na kraju sam ih sve blokirala.
Ali njihove reči su ostale u meni.
"Ubeđujem sebe da nisam uradila ništa loše"
Iako znam koliko sam se trudila da majci pomognem, njihov odnos prema meni je u meni probudio nešto što ranije nisam osećala – sumnju u samu sebe.
Ponekad se pitam da li sam mogla da uradim više.
Da li je trebalo da ostanem kod kuće?
Da li je trebalo da dam otkaz?
Da li sam bila loša ćerka zato što nisam osećala tugu kakvu su drugi očekivali?
Stalno iznova vraćam sve događaje u glavi.
Znam da sam bila sama. Znam da sam morala da radim. Znam da nisam mogla da kontrolišem njenu bolest. Znam i da je nisam ostavila bez pomoći, već sam joj pronašla mesto u kojem su ljudi mogli da brinu o njoj kada ja više nisam mogla.
Ali ipak, posle svega, osećam kao da mi je društvo nametnulo krivicu koju nisam ni znala da treba da nosim.
Danas pokušavam da ubedim sebe da sam uradila ono što sam u datim okolnostima mogla.
Ipak, teško je.
Jer prvi put u životu nemam majku sa kojom bih mogla da se svađam, ali nemam ni mir koji sam očekivala da ću osetiti kada sve prođe.
Ostala sam sama sa svojim mislima, sećanjima i pitanjem koje mi se stalno vraća:
Da li sam zaista učinila sve što sam mogla – ili sam negde, u nekom trenutku, ipak zakazala kao ćerka?
