- Na porodičnom ručku otac otkriva da je pre 45 godina dobio dete sa Almom, muslimankom iz susednog sela, i da je tu ćerku godinama izdržavao u tajnosti.
- Porodica saznaje da imaju sestru Sanelu, koja želi samo da ih upozna, bez zahteva za novcem ili nasledstvom.
- Jelena pronalazi majčinu poruku i predlaže da zajedno potraže Sanelu i prihvate je.
Jelena ima 42 godine i već godinu dana živi bez majke. To joj je teško palo. Sada u potpunosti shvata onu staru izreku da "starost počinje na dan kad umire majka". Iako ima dvoje dece i dobar brak sa Milošem, Jelena je i dalje slomljena.
Posebno joj teško padaju porodična okupljanja gde ona i brat sa porodicom dolaze kod oca, a tamo praznina. Da, otac se i dalje trudi da održi kuću: ne dozvoljava da Jelena čisti, ne dozvoljava da bratova supruga pomogne - "ja mogu sam", kaže skoro za sve, od spremanja zimnice do čišćenja toaleta.
Jelena mu je zahvalna, ali nekako bi se bolje osećala kada bi joj bar dopustio da nešto uradi. Ovako joj se čini da se otac dobro snalazi, da ga majčina smrt nije toliko pogodila...
Sada ih je pozvao da dođu na ručak: Jelenu, njenu decu i muža Miloša, kao i brata Marka i njegovu ženu Bojanu i decu.
Sve je sam spremio, naručio roštilj, napravio salatu. Samo je dopustio da Jelena donese krempite za desert.
Tokom ručka svi su bili nekako tihi, ali otac je posebno bio miran i nekako odsutan. Negde pred kraj ručka, ustao je i rekao:
"Pre nego što počnemo da delimo ono što sam vam ostavio, morate nešto da znate.“
Svi su zaćutali, a on je nešto tražio po džepovima od košulje, pa od pantalona dok nije izvukao nekakvu fotografiju i pokazao je.
"Znate li ko je ovo?"
Svi su zbunjeno odmahnuli glavom, niko je nije prepoznao. A onda je otac rekao lagano:
"To je žena o kojoj brinem već 45 godina".
Pošto nije dobro osmotrila fotografiju, Jelena je prvo pomislila da je u pitanju ljubavnica. Krv joj je jurnula u glavu, zacrnelo joj se pred očima. "Zato se on tako dobro snalazi sam," pomislila je oštro.
"Mama je umrla pre godinu dana, tata. Sad si našao da nam predstavljaš drugu ženu?“
Otac je pogleda strogo i reče:
"Nije bila moja ljubavnica. Bila je majka mog deteta.“
Za stolom muk. Svi su zaćutali i šokirano se zagledali u njega.
"Bilo je to davno. Na početku života, bukvalno. Imali smo samo 24 godine, radna akcija, druženje... Zavoleo sam je odmah i hteo da se njome oženim, ali majka me zaricala: "Nemoj sine, živa ti ja! Tvoj život nije pored nje, moraš da se školuješ da nađeš posao. Ne možeš da lepiš bedu na bedu..." Istina je bila da je Alma bila muslimanka, devojka iz susednog sela. Majka nije htela da ulazim u mešoviti brak i na sve sile je pokušavala da nas rastavi.
Alma mi je rekla da je trudna, ali ja nisam imao ništa, plus su roditelji bili protiv tog braka. Tada je sve bilo drugačije, majčina i očeva reč bila je svetinja. Nisam ja mogao da se oženim a da oni ne pristanu na tu zajednicu. I tako sam je ostavio...
Za nju je pakao bio veći. Odlučila je da rodi dete, a možda i nije mogla drugačije. Abortusi tada nisu bili uobičajni, nisu se radili. Njena porodica je bila osramoćena. Roditelji su je bukvalno zatvorili u kuću, a kad se rodilo dete, oni su ga odgajali kao svoje. Alma je posle radila u jednoj prodavnici, nikad se nije udala niti imala drugog muškarca.
Ja sam se kasnije oženio vašom majkom. Započeo sam život, dobio vas, bio srećan čovek, ali... Svi su znali šta sam uradio. Moji su znali, ja sam znao, Alma je znala, ali znala je i vaša majka... U selu se takve vesti ne mogu sakriti.
Kad sam dobio tebe Jelena, bio sam presrećan. Došao sam u porodilište sa cvećem, poklonima, a tvoja majka je bila ozbiljna. Pogledala me i rekla "Zorane, moraš da odeš kod nje. Moraš da joj pomogneš da odgoji to dete..." Znao sam da je majčinski instikt bio toliko jak da je savladao njenu ljubomoru, jer nije mogla da zamisli da tamo neka majka pati...
"Ako već nećeš da budeš njen otac, onda joj bar nemoj dozvoliti da odrasta gladna,“ to mi je rekla kroz suze, a ja sam se osećao kao poslednji bednik. Moja žena mi je rekla da moram da budem bolji čovek, bolji otac...Ona je insistirala da odem kod Alminih i časno priznam dete.
To sam i uradio u roku od nedelju dana. Bio je to najgori mogući trenutak u mom životu. Poniženje koje se ne zaboravlja, greh koji ne može da se okaje postom i molitvom.
Njeni roditelji su sve znali. Znali su za mene, znali su za moju ženu i mogu da se zakunem da su znali da me je ona naterala da dođem i priznam dete. Nisu mi dali da vidim dete, Alma se takođe nije pojavljivala... Ja sam rekao da mi je žao, da je trebalo drugačije da postupim, ali sad sam tu i hoću da izdržavam dete. Njen otac je ustao i rekao:
"Hvala ti što si došao, trebalo je da to uradiš ranije. Da smo se mi pitali, isto bi vam zabranili da se venčavate. Dve vere, to ne biva... Dete ne možeš da viđaš, to je naša krv. Almi ne prilazi. Ako ti je lakše, ti šalji novac, ali i ne moraš..."
Toliko... Od tada pa do sada, svake godine sam slao novac na istu adresu. Alma je ostala da živi u kući njenih roditelja i nakon njihove smrti. Sanela je sa njom...."
„Čekaj… znači mi imamo sestru?“
Otac klimne.
"Da. Sanelu sam upoznao pre mesec dana. Ona nikad pre nije čula za mene, mislila je da joj je otac umro kad je bila beba. Ona ništa ne traži od mene, ni od vas, ni novac, ni kuću ni nasledstvo....Želi samo da vas upozna," tu mu se slomio glas i počeo je da plače.
Jelena je prvi put u životu videla oca da plače, nije plakao čak ni na majčinoj sahrani. Svima im je bilo teško, nisu znali šta da rade. Jelena je skočila i prišla ocu: "Ajde smiri se, što sad plačeš?"
"Zato što sam bio kukavica. Čitav život. Da nije bilo vaše majke ne bih uradio ni tu jednu ispravnu stvar, da priznam dete...I ovo što vam pričam, i ovo je vaša majka pokrenula sve.." tu se slomio i sa suzama dao Jeleni kovertu.
Jelena je zbunjeno izvadila list papira na kojem je pisalo: "Deco, krv je najvažnija. Nađite to dete i prihvatite je. Ništa u životu nije važnije od toga.“
Jelena je pogledala u brata, pa u muža i decu, okrenula se ka ocu i rekla: "Ajde da nađemo Sanelu."
