Milena je godinama verovala u laži o sebi. A kako i ne bi? Ko bi i za sto godina pomislio da joj laži serviraju upravo njena majka i otac - dvoje ljudi kojima je verovala najviše na svetu.
Ne zna koliko je tačno godina imala kada je saznala istinu, jer je tek tada bila svesna da o sebi ne zna ništa, pa ni kad i gde je rođena.
Istina koju njen mozak nije mogao da shvati
Sve je počelo tako što je jednog vikenda otišla u staru dedinu kuću na selu u kojoj niko nije živeo 12 godina. Otišla je da malo pospremi, jer je trebalo tamo sledećeg vikenda da proslave Vaskrs.
Počela je da čisti detaljno sve, a jaka želja da pobaca sav nered naterala ju je da otvori fioku u starom ormaru koji je stajao u kuhinji. Između starih dogorelih sveća, kutija šibica, gubica za teglu i raznog otpada, Milena je našla jednu staru fotografiju devojčice od 6 godina.
"Naša Milena" pisalo je majčinim kitnjastim rukopisom, a pored godina 1984.
Devojčica se osmehivala nekim šaretskim, krezavim osmehom, dok je bila obučena u pantalone sa tregerima, ispod kojih je nosila neki crveni džemper, ručno štrikan.
U prvi mah Milena nije mogla da shvati ono što je videla. Strašan nemir obuzeo joj je celo telo. Jednostavno je znala da nešto nije uredu i morala je hitno da pita majku šta se to dešava? Ko je ta devojčica? I zašto ima baš isto ime kao i ona?
Izašla je iz kuće kao da je teraju đavoli. Zaboravila je čak i da zaključa, samo je sela u kola i odvezla se kući.
Majka je spremala neku pitu i bila zaokupljena poslom: "Ej, pa ti se već vratila? Baš si brza" Rekla je s blagim osmehom na usnama.
"Ko je ovo?" Milena nije imala vremena za ćaskanje.
Majka baci letimičan pogled na to što joj je Milena pokazivala i zaledi se.
Šok, strah, ljutnja, pa neverovatna tuga.. Sve se je to u momentu postaralo lice njene majke, toliko da je Mileni odmah bilo žao što je donela tu sliku.
"Mama, ko je ovo na slici?" ponovila je blago, sada se već kolebajući.
"To si ti," reče žena slabašno.
"Ovo nisam ja! Ja uopšte ne ličim na ovu devojčicu," nehotice je viknula Milena.
"To je moja ćerka, a pošto si ti moja ćerka to znači da si to ti," rekla je ledeno njena majka.
Milena je osetila da upravo ulazi u neku zabranjenu zonu, kao u neku vrstu ludila kojem ne može više nikad da pobegne.
"Šta se to vas dve svađate," viknuo je otac, raspoloženo ulazeći u kuću. Ali kada je video Milenu sa slikom i Jasnin zaleđen pogled znao je: tajna više ne postoji. Istina je uništila san.
"Tata, ko je ovo?" okrenula se Milena odlučno prema njemu.
"To je... to je naša Milena, 3 dana pre nego što je ubijena..."
"Šta..." Mileni ništa nije bilo jasno...
"Marko, nemoj..." probala je slabašno njena majka da kaže.
"Jasna, nema više poente da krijemo to od nje. Nema više poente da se lažemo.. Ionako je predugo sve trajalo...
To što vidiš na slici, to je naša ćerka Milena. Imala je šest godina kada se igrala sa komšijama. Nekoliko dečurlije je odlučilo da se provoza na Stevinom traktoru. Pokrenuli su ga, seli, vozili, a onda je većina uspela da iskoči, samo je Milena ostala da sedi. Slomila je vrat, na mestu je bila mrtva.
Niko nije mogao da veruje šta se desilo u roku od 5 minuta. Deca su vrištala, Jasna se onesvestila a sam je držao i molio Boga da mi je vrati... Steva nije mogao da oprosti sebi što je ostavio traktor bez nadzora, brzo se propio i umro..."
"A ja..."
"A ti... Verovao sam da je Bog uslišio moju želju. Kad sam te video u sirotištu, domah sam pomislio da mi je vratio moju Milenu. Rekli su da se zoveš Dušica. I bila si moja duša. I od tog momenta Jasnino sve. Usvojili smo te, ali stalno smo te zvali Milena, Milena... Pa smo otišli u opštinu i promenili ti ime. Nije moglo drugačije..."
Mileni je sada istina bila jasna, ali ona nije mogla da je shvati. Kao da je u jednom momentu izbrisano sve što je ikada znala o svetu, životu i o sebi....
Bile su joj potrebne godine da se ponovo nađe, a do tada su i Marko i Jasna i Milena bili mrtvi.
