40.000 evra.
Dugo sam zurila u taj broj na svojoj bankarskoj aplikaciji, kao da može da nestane u tren oka. I nisam razmišljala o tome koliko sam godina štedela za taj broj na iznosu, malo po malo. Ni o tome kako sam odvajala od svake plate, uskraćujući sebi odmore, nove čizme, pa čak ni pravog zubara.
Razmišljala sam samo o tome da moja jedina ćerka bude srećna
Moja ćerka se udaje.
I ponudila sam se da sama platim svadbu. Bez pitanja, bez nagoveštaja. To je bila moja odluka i moj poklon. Želela sam da ima lepo, dostojanstveno venčanje, bez obzira na novac. Želela sam da ovaj dan pamti kao početak srećnog života, a ne kao večni kompromis.
"Mama, zašto se motaš okolo?“ Alinin glas me je vratio u stvarnost. „Dođi ovamo i pogledaj.“
Sedela je za svojim laptopom, prekrivena dijagramima, listama, bojama salveta i rasporedom sedenja.
"Evo Igorovih roditelja“, pokazala je kursorom. "A ovde, pored nas...“
Nagnula sam se bliže i zaškiljila kako bih videla bolje sto mladenaca.
S desne strane su bili mladoženjini roditelji, a s leve strane sam bila ja, njena majka i još jedno ime.
„Oleg?“ upitala sam začuđeno. „Ko je to?“
Alina se nasmejala prebrzo, previše nervozno:
„Mama, hajde. Pa tata. Ko je Oleg? Tu će sedeti tata i njegova žena Natalija.“
U sobi je odjednom postalo previše tiho.
Čak je i frižider u kuhinji prestao da zuji, kao da je i on odlučio da ćuti. A sat je kucao tako glasno da mi je zvuk bukvalno udarao u slepoočnice.
Čovek iz prošlosti
Da biste stekli predstavu o razmerama onoga što se dešava, reći ću vam samo da je "tata Oleg" nestao iz naših života pre tačno dvadeset godina. Nije otišao dostojanstveno, nije ponudio objašnjenje, nije zalupio vratima. Jednostavno je nestao. Dok sam bila na poslu, spakovao je svoje stvari, uzeo televizor i mikrotalasnu i ostavio nas same. Alina je tada imala šest godina.
Od tada, njegovo učešće u životu njegove ćerke bilo je ograničeno na povremene čestitke na društvenim mrežama — jednom u nekoliko godina — i isplate izdržavanja od 8.000 dinara mesečno. Sudski izvršitelji su se toliko borili da izvuku taj novac od njega, kao da se odriče svega što je imao, iako je radio i živeo prilično dobro.
On ne zna kako smo živele. Kako sam devedesetih radila noćne smene da bi Alina imala sveske i pristojnu odeću.
Kako smo delile jedno pile tri dana.
Kako sam štedela za protezu, a zatim i za privatne časove engleskog, jer „dete treba da ima budućnost“.
Nije bio uz nju kada je bila bolesna.
Nije joj pomagao oko domaćeg zadatka.
Nije se brinuo zbog njenih ispita.
A sada je ovaj čovek gost na venčanju. Štaviše, počasni gost na venčanju moje ćerke.
"Čekaj", pažljivo sam zatvorila laptop i odgurnula ga od sebe. "Jesi li ga stvarno pozvala na svadbu? Njega i njegovu ženu?“
"Mama, da“, počela je Alina iritirano. "On mi je otac. Razgovaramo već šest meseci i mnogo se promenio! Plakao je kada je saznao da se udajem. Rekao je da je sanjao da me isprati do oltara.“
Reči „voditi do oltara“ zvučale su kao podsmeh.
Unutra mi se steglo sve.
„Alina“, progovorih polako, „reci mi jednu stvar. Ko plaća ovu svadbu?“
„Ti...“ trepnula je, kao da se tek sada setila.
- Tačno. Ja.
"Plaćam restoran gde će tvoj otac sedeti na čelu stola, piti konjak koji sam ja platila i pričati gostima kakvu je divnu ćerku odgajio."
"Opet sve kvariš."
"Samo sitničariš!“, razbesne se Alina. „To je bilo pre sto godina! Da li stvarno škrtariš na tanjiru salate za mog oca? Ovo je moj praznik! Želim da cela porodica bude ovde!“
Porodica...
Za mene, porodica su oni koji su bili tu kada si imala temperaturu skoro 38 stepeni.
A ne oni koji nisu pobegli kada je postalo teško i oni koji se vrate na gotovo.
„Ne žalim hrane“, rekla sam. „Žao mi je sebe. I svog dostojanstva. Nisam tu da bih sponzorisala pojavljivanje čoveka koji nas je napustio.“
Prišla sam prozoru. Ruke su mi se tresle, ali mi je glava bila iznenađujuće bistra.
„Ne postavljam ti ultimatume“, nastavila sam. „Ako želiš, pozovi ga. Njegovu ženu. Bilo koga. Ali više neću plaćati ovu svadbu.“
Njena stolica se naglo cimnula nazad.
„Kako misliš da nećeš da platiš svadbu?!“ Alinin glas se slomio. „Dali smo kaparu! Ostatak dospeva za nedelju dana! Gde ćemo naći 40.000 evra?!“
„Pitaj tatu“, mirno sam odgovorila. „On želi da te isprati do oltara. Neka on plati. To će mu biti svadbeni poklon. Zar to nije fer?“
Histerija
Ono što se zatim desilo bilo je sve što sam i očekivala.
„Sebična si!“ „Svetiš mu se preko mene!“ „Hoćeš da mi uništiš venčanje!“
A onda glavna stvar:
„On nema toliko novca! Imaju hipoteku i dvoje male dece!“
Eto ga.
Ima hipoteku i decu.
A moj novac je izgleda pao s neba.
„Zapamti, Alina“, rekoh tiho. „Oproštaj ne košta ništa. Možeš mu oprostiti, komunicirati s njim, zvati ga tatom. Ali odmor košta. I neću platiti da čovek koji te je izbrisao iz svog života na dvadeset godina izgleda dobro na moj račun.“
Sledećeg dana
Telefon je ćutljiv. Alina ne zove. Mladoženja je kratko napisao:
„Marija, možda možemo da razgovaramo o nekoj vrsti kompromisa?“
Nije bilo kompromisa.
Podigao sam novac sa računa. Onih istih 40.000 evra. Uplatila sam sebi banju. Dobre skupe tretmane, iste one o kojima sam maštala poslednjih pet godina, ali sam se svega toga odricala.
Volim svoju ćerku.
Obavezno ću doći u opštinu na njeno venčanje.
Pokloniću joj lep set posteljine i kovertu sa razumnim iznosom.
Ali neću ići na svadbu gde će se ljudi iz prošlosti zabavljati na moj račun."
Da li je Marija postupila ispravno? Pišite nam u komentarima.
