Ivanka je majka troje dece. Njeni devetnaestogodišnji blizanci, Nik i Ivan, imaju cerebralnu paralizu. Njihovo rođenje promenilo je njen život iz korena, a ako je dans pitate, ta promena je bila nabolje. Kaže da je život prodrmao i da je naučila da ceni one male radosti.
Mnogo toga je morala da prevaziđe i da se izbori da bi ponovo bila srećna, ali je uspela. I opet bi birala isti životni put.
Ivanka se mlada udala, a ona i suprug su ubrzo saznali da očekuju blizance. Ipak, njihova sreća bila je kratkog daha. U sedmom mesecu trudnoće su nastale komplikacije i ona se porodila prerano. Bebe su rođene prerano, 24. maja 2006.
I Ivanka je gledala smrti u oči ali se izvukla. Zbog komplikacija nakon porođaja, poslata je na lečenje, a nakon mesec dana bez majke, bebe su razvile ogromne kile. Ispostavilo se da je deci potrebna hitna operacija oka, ali prvo su kile morale biti uklonjene.
I kao da sve to nije bilo dovoljno, dok su dečaci bili hospitalizovani, dobili su upalu pluća...
Oba dečaka su završila sa oštećenim vidom.
Dva meseca su proveli u bolnici i tu su započeli nimalo lake rutine: masaže, plivanje... Ivanka je sama naučila mnoge tehnike. Probala je različite stvari, pravila greške i zadržala ono što je funkcionisalo kod dece. Danas dečaci mnogotoga znaju, a iako je njihov život pun izazova, smeha im ne manjka.
Nakon 2 meseca došao je taj veliki dan, doktor im je saopštio da mogu da izađu iz bolnice.
Ivanku je muž pokupio iz porodilišta, dovezao do kuće, smestio i rekao: "Previše je ovo za mene, ja ovo ne mogu. Gledao sam kako se mučiš ova dva meseca i mislim da ja nemam snage za to".
Ti je izgovorio i otšetao ka kolima. Ivanka je, čini joj se, satima bila zaleđena. Nije mogla da se to stvarno dešava.
„Od tog dana nisam odgovarala na pozive prijatelja, samo sam se brinula o deci, sažaljevala sebe i plakala i plakala i plakala“, seća se Ivanka..
"Moj muž je imao savršeno detinjstvo, roditelji su mu sve obezbedili i mislim da se prepao čim je naišao prvi problem, a ovaj prblem nije bio nimalo lak".
U tom oblaku tugeje živela sve dok je jednog dana, tada četvorogodišnju sin nije pitao: Mama, da li plačeš zbog mene?“
Nikog drugog nije bilo kod kuće – za kim bi drugim mama mogla da plače?, Ivanki je odjeknulo u glavi. Shvatila je da je deca svakog dana gledaju tužnu i ljuti i rešila je da im više to neće priređivati. Nije znala kako, ali znala je da će se vratiti svom normalom životu.
Ovo pitanje je pogodilo Ivaku do srži. „Postoji izlaz – samo ga moraš pronaći“, bio je odgovor.
Uspela je da izroni iz dubine usamljenosti i sramote zbog odlaska muža. Godinama je išla na radionice za obolelu decu, ali je tek tada počela da primećuje ljude oko nje. Baš tu je pronašla i čoveka koji joj je vratio veru u život.
Čini se da je ova informacija pogodila njenog odbeglog muža, pa joj je 6 godina nakon što je otišao i nije se javio poslao poruku. Napisao je da mu je žao, da zna da je ispao loš i da, ako ona ima snage, želi još jednu šansu da ispravi sve.
Jasno je da Ivanka na poruku nije odgovorila.
