Iskreno, nisam planirala nikakvu vezu. Posao, kuća, uobičajena rutina. Živela sam sa ćerkom i zetom — oni su divni ljudi, ali sam se često osećala kao treći točak. Mladima je potreban prostor, a ja sam imala utisak da smetam, iako to nikada nisu rekli.
Imala sam koleginicu na poslu. Godinama smo bile bliske — ručkovale zajedno, pričale o svemu, žalile se na sitnice i život uopšte. Jednog dana mi je rekla: "Slušaj, imam brata. Vas dvoje biste bili savršeni jedno za drugo."
Nasmejala sam se. Kakvo zabavljanje u našim godinama? Ja imam 54, on 57. Sve se, činilo mi se, već odavno sleglo u našim životima.
Ali ona je insistirala. I tako smo se upoznali. Prvi put smo samo šetali parkom i razgovarali. Posle smo se ponovo videli — popili kafu u kafiću blizu trga. Pričali o poslu, o tome kako život brzo prolazi, o penziji i planovima za budućnost.
Delovao je kao sasvim normalan čovek. Smiren, duhovit, nije glumio heroja niti delio savete. Znao je da sluša. Tada sam pomislila: "Zašto da ne?" U našim godinama strast i ludilo više nisu presudni. Mir i razumevanje su važniji.
Početak
Počeli smo da se viđamo tiho, zrelo, bez drame. Često me je pozivao kod sebe — kuvao bi večeru, gledali televiziju, pričali. Ponekad bismo šetali uveče. Prijao mi je taj osećaj stabilnosti.
Sećam se kako me je jednom sačekao posle posla. Stajao je kod metroa sa kesom namirnica — kupio je nešto za večeru. Prišao mi je, ispričao kako mu je prošao dan i pitao za moj. Pomislila sam da je to upravo ono što mi treba. Bez igara, bez nervoze. Samo dvoje odraslih ljudi koji uživaju zajedno.
Nekoliko meseci kasnije predložio je da se uselim kod njega. Dugo sam razmišljala. Bilo me je strah — ipak je to veliki korak. Ali sam želela da ćerki i zetu dam slobodu. Da žive sami. Možda da dobiju decu. Sanjala sam o unucima.
Na kraju sam pristala. Spakovala sam stvari i oprostila se od ćerke. Bila je zabrinuta i pitala me da li sam sigurna. Klimnula sam glavom i nasmešila se. Rekla sam joj da će sve biti u redu, da smo odrasli ljudi i da smo sve dobro razmislili.
Prvi znaci upozorenja
U početku je sve bilo zaista lepo. Delili smo obaveze, išli zajedno u kupovinu. Bio je pažljiv, pitao kako sam, pomagao po kući. Osećala sam se mirno.
A onda su počele sitnice. Pojačala sam radio — trgnuo se i rekao da ga boli glava. Nisam stavila šolju na podmetač — odmah je primetio. Kupila sam drugačiji hleb — uzdahnuo je i rekao da mu se ne sviđa.
Nisam obraćala pažnju. Pomislila sam: svi imamo navike. Trudila sam se da mu ugodim, mislila sam da mu treba vremena da se navikne.
Onda se pojavila ljubomora. Ako bih zakasnila s posla, ispitivao me je: gde sam bila, s kim sam pričala, zašto se nisam odmah javila. U početku mi je čak bilo simpatično. Pomislila sam da mu je stalo.
Ali nije stalo. Počelo je da se pretvara u kontrolu.
Kada se sve promenilo
Ljubomora je postajala agresivna. Podizao je ton zbog dugih telefonskih razgovora s prijateljima. Počela sam da ih skraćujem da ga ne bih provocirala.
Zatim je krenula kritika mog kuvanja. Supa preslana, kotleti suvi, kaša prekuvana. Trudila sam se, menjala recepte, ali nikada nije bilo dovoljno dobro.
Jednog dana sam pustila muziku dok sam kuvala — stare pesme koje volim. Ušao je u kuhinju i rekao: "Isključi to sranje. Normalni ljudi to ne slušaju."
Isključila sam. Ćutke.
A onda je prvi put eksplodirao. Došao je s posla nervozan. Pitala sam šta se desilo. Okrenuo se i izvikao da gledam svoja posla. Zatim je zgrabio daljinski i bacio ga u zid. Razbio se.
Stajala sam ukočena. Preda mnom nije bio onaj mirni čovek iz parka, već neko sasvim drugi — ljut, nepredvidiv.
Kasnije se izvinio. Rekao je da je umoran, da ima problema na poslu. Poverovala sam. Rekla sam sebi: dešava se.
Život u tišini
Posle toga sam počela da hodam na prstima. Govorila sam tiše. Nisam postavljala pitanja. Kuvala sam kako je on voleo. Gledala programe koje je on birao.
Slušala sam svakodnevno da sve radim pogrešno. Da nemam ukusa. Da ne razumem osnovne stvari. Počela sam da sumnjam u sebe.
Mislila sam da će, ako budem tiša i poslušnija, sve biti u redu. Sada znam — to je bila greška. Što sam ja bila tiša, on je bio glasniji. Što sam se više trudila, on je bio nezadovoljniji.
Zašto sam ostajala
Nisam ostajala zbog ljubavi. Ona je brzo nestala, ako je ikada i postojala. Ostajala sam zbog srama. Jer sam se već iselila od ćerke. Nisam želela da se vratim sa koferima i objašnjavam kako je sve propalo.
Razmišljala sam o ćerki i zetu. O njihovoj slobodi. O unucima o kojima sam sanjala. Ubeđivala sam sebe da moram izdržati još malo.
A sa svakim danom sam nestajala.
Poslednja kap
Sve se završilo zbog utičnice u hodniku. Prestala je da radi. Rekla sam mu da treba da pozovemo majstora. Odmah je pobesneo. Optužio me da sam je pokvarila.
Počeo je da je „popravlja“, bacao alat, vikao. Stajala sam i tada sam shvatila — biće samo gore. On se neće promeniti. A ja sam skoro nestala.
Beg
Jednog jutra otišao je na trening. Kada su se vrata zatvorila, počela sam da pakujem stvari. Brzo, bez razmišljanja. Dokumenta, odeća, najnužnije. Sve ostalo sam ostavila.
Ključeve sam ostavila na stolu i napisala poruku: "Ne traži me. Gotovo je."
Izašla sam.
Osetila sam olakšanje toliko snažno da sam jedva disala. Kao da sam izronila iz vode.
Povratak
Pozvala sam ćerku. Rekla je samo: "Dođi, mama. Čekamo te."
Zagrlila me je i zaplakala sam prvi put posle mnogo meseci. Rekla mi je: "Nikada nam nisi smetala. Ovo je i tvoj dom."
Zvao je. Pisao. Molio. Obećavao promene. Nisam se javila. Blokirala sam broj.
Zaključak
Prošlo je nekoliko meseci. Život je miran. Normalan.
Shvatila sam da problem nije bio samo on. Problem je bio i to što sam predugo pokušavala da budem „udobna“.
Godine ne oduzimaju pravo na poštovanje. Na mir. Na odlazak.
Sada ponovo slušam muziku glasno. Kuvam kako volim. Kupujem hleb koji volim. Zovem prijatelje i pričam koliko želim.
I to je sreća. Jednostavna. Tiha. Ali neprocenjiva.
