Nisu više mogli da trpe batine i rešili su u junu 2010. da pobegnu od kuće i odu kod babe i dede sa majčine strane. Iako im je destinacija bila udaljena samo 1 kilometar, mališani su uspeli da se izgube, a sudbina je sestru Raki (11) i brata Bablu (7) odvela daleko od kuće u Agri, Indiji.
Trebalo im je više od 13 godina da pronađu put nazad - uz veliku pomoć aktivistkinje za prava deteta - do svoje majke Nitu Kumari.
"Nedostajala mi je majka svakog dana", rekao mi je Bablu, koji je odrastao u sirotištima, telefonom. "Veoma sam srećan sada što sam ponovo sa svojom porodicom."
Roditelji su ih tukli i zato su pobegli
Bablu i Raki su živeli u severnom gradu Agri sa svojim roditeljima Nitu Kumari i Santošem, koji su radili kao nadničari. 16. juna 2010. godine, Nitu, koja tog dana nije mogla da nađe posao, ispoljila je svoju frustraciju na Raki i udarila je metalnim kleštima koja je koristila za kuvanje.
Raki i Bablu su napustili kuću nakon što je njihova majka izašla da obavi neki posao.
"Moj otac bi me ponekad udario ako nisam dobro učio, pa kada je Raki došla do mene i rekla da idemo da živimo sa bakom, pristao sam", kaže Bablu.
Nakon što su se izgubili, vozač rikše ih je povezao do železničke stanice. Tamo su se deca ukrcala u voz gde ih je primetila žena koja je radila u dečjoj dobrotvornoj organizaciji.
Kada je voz stigao u Merut, grad udaljen skoro 250 km od njihovog doma, ona ih je predala policiji koja ih je odvela u državno sirotište.
"Rekli smo im da želimo da idemo kući, pokušali smo da im kažemo za naše roditelje, ali policija ili službenici sirotišta nisu tražili našu porodicu", kaže Bablu.
Odvojili su ih kratko nakon dolaska u sirotište
Godinu dana kasnije, i braća i sestre su razdvojene - Raki je premeštena u sklonište za devojčice koje vodi nevladina organizacija u blizini indijske prestonice Delhija. Nekoliko godina kasnije, Bablu je premešten u drugo državno sirotište u Laknauu, glavnom gradu države Utar Pradeš.
Kad god bi neki važni zvaničnici, radnici dobrotvorne organizacije ili novinari posetili sirotište, Bablu bi im pričao o Raki u nadi da će se ponovo ujediniti sa njom.
Ali tek 2017. godine se ovo isplatilo - jedna od novih čuvara skloništa odlučila je da mu pomogne kada joj je rekao da je njegova sestra poslata u sirotište za starije devojčice negde blizu Delhija.
"Pozvala je svako sirotište u Noidi i Velikoj Noidi (predgrađu Delhija), pitajući ih da li imaju nekoga po imenu Raki i nakon mnogo truda, pronašla ju je", kaže Bablu.
- Želim da kažem vladi da je zaista okrutno razdvajati braću i sestre. Treba da budu smešteni u centre jedni pored drugih. Nije fer da ih razdvajaju.
Različita odrastanja brata i sestre u sistemu
Kada bi se braća i sestre ponovo spojili, često bi razgovarali telefonom. Ali kad god bi razgovor skrenuo ka pronalaženju njihove porodice, Raki je bila sumnjičava. "Trinaest godina nije kratko vreme i imala sam malo nade da ćemo moći da pronađemo mamu", rekla mi je.
Bablu nije gajio takve sumnje. "Bio sam zaista srećan što sam pronašao Raki i takođe sam bio uveren da ću sada moći da pronađem i našu majku", rekao je.
U jednom od mesta gde je boravio, rekao je Bablu, čuvari i stariji dečaci su ga često udarali. Kaže da je dva puta pokušao da pobegne, ali se onda uplašio i vratio.
Raki, s druge strane, kaže da se nevladina organizacija u kojoj je odrasla dobro brinula o njoj. Pitam je da li misli da bi joj se život drugačije odvijao da je ostala kod kuće.
"Verujem da je sve što se desi uvek na dobro i možda sam imala bolji život daleko od kuće", kaže ona.
"Nisam pripadala njima, ali su se ipak veoma dobro brinuli o meni. Niko me nikada nije udario i dobro su se prema meni ophodili. Išla sam u dobru školu, imala sam pristup dobroj zdravstvenoj zaštiti i svim drugim sadržajima koji dolaze uz blizinu velikog grada", dodaje ona.
Zaboravili su ime oca, ali ne i majke
20. decembra, aktivista za prava deteta iz Agre, Nareš Paras, primio je poziv od Bablua koji sada živi i ima posao u Bengaluruu.
"Ponovo ste ujedinili mnoge porodice, možete li mi, molim vas, pomoći da pronađem svoju?", upitao ga je Bablu. Gospodin Paras, koji radi sa decom od 2007. godine, kaže da ovo nije bio jednostavan slučaj.
Deca se nisu više sećala imena svog oca, a njihove vladine kartice "Adhar" su imale različita imena za njega. Nisu imali pojma iz koje države ili okruga dolaze, a u njihovom evidenciji o sirotištu je pisalo da su iz Bilaspura, grada u centralnoj državi Čatisgar. Pozivi gospodina Parasa sirotištima i policiji u Bilaspuru nisu dali nikakav rezultat.
Do otkrića je došlo kada se Bablu setio da je video lažnu lokomotivu ispred stanice sa mesta gde se ukrcao u voz. "Tada sam znao da je to stanica Agra Kantonment", kaže gospodin Paras.
Pregledajući evidenciju gradske policije, pronašao je policijsku stanicu u Jagdišpuri gde je otac brata i sestre podneo prijavu u junu 2010. godine.
Ali kada je krenuo da traži porodicu, otkrio je da su tamo živeli pod zakupom i da su se odselili. Raki mu je tada rekla da se seća da se njena majka zvala Nitu i da je imala opekotinu na vratu.
Gospodin Paras je zatim otišao u radnički centar - mesto u Agri gde su se nadničari okupljali svakog jutra u nadi da će pronaći posao. Nije pronašao Nitu, ali su neki od radnika tamo rekli da je poznaju i da će preneti poruku.
Čim je Nitu Kumari čula da su joj deca pronađena, otišla je u policiju, koja je potom kontaktirala gospodina Parasa.
Nedelju dana je trebalo da se locira porodica
Kada je gospodin Paras posetio Nitu, pokazala mu je fotografije dece i kopiju policijske prijave. Kada ju je video pozivom povezao sa Babluom i Raki, svi su se prepoznali.
Nitu Kumari je rekla gospodinu Parasu da "žali što je udarila Raki", kao i zbog napora koje je uložila da pronađe svoju decu.
"Pozajmila sam nešto novca i otputovala u Patnu [glavni grad države Bihar] nakon što sam čula da su moja deca viđena kako prose na ulicama. Posetila sam hramove, džamije, gurudvare i crkve da se molim za njihov bezbedan povratak", rekla mu je.
Na emotivnom i suznom susretu sa sinom i ćerkom, rekla je da je dobila novi zamah u životu.
Raki je rekla da se osećala kao "u filmu2 jer nikada nije očekivala da će ponovo videti majku. "Osećala sam se veoma srećno2, dodala je. Bablu kaže da su mu osećanja bila "pomešana2.
"Neverovatno je da je gospodinu Parasu trebalo samo nedelju dana da pronađe moju porodicu. Bio sam ljut na policiju i radnike nevladine organizacije koji mi nisu pomogli uprkos višestrukim zahtevima, ali sam bio veoma srećan što sam razgovarao sa majkom. Plakala je, govoreći 'zašto ste me ostavili?' Rekao sam joj 'Nikada te ne bih ostavio. Izgubio sam se'", rekao je.
