Roditelji su, zbog gubitka moći da vaspitavaju, frustrirani. Više im ne uspeva da budu prirodni mentori svojoj deci, što se nekad podrazumevalo. A ovo stanje prava je ironija budući da se o dečjem razvoju danas zna više nego ranije i da su nam informacije dostupnije nego našim bakama i dekama. Pa u čemu je, onda, problem? Ceo problem staje u dve reči – gubitak privrženosti. Tajna roditeljstva nije u onome šta roditelj radi, već u onome ko roditelj jeste detetu, tvrde ova dva svetski priznata psihoterapeuta, predavača i autora nekoliko bestselera. „Kada dete traži kontakt i bliskost s nama, pruža nam MOĆ kao negovatelju, učitelju, vodiču. Za dete koje nam je zdravo privrženo, mi smo dom iz kog kreće u svet, skrovište u koje se može vratiti. Sve roditeljske veštine na svetu ne mogu nadoknaditi nedostatak privrženosti.“ – tvrde Dr Mate i Dr Nojfeld.
Privrženost deteta roditelju mora trajati najmanje onoliko koliko je detetu potrebno da bude vaspitano. I upravo je to ono što nedostaje u današnjem svetu. Nisu se roditelji promenili. Nisu postali ni nekompetentniji, ni manje posvećeni. Ni deca kao takva se nisu promenila. Ali se promenila kultura u kojoj podižemo svoju decu.
Ta nova kultura, za razliku od svih koje su postojale pre sredine prošlog veka, veoma podržava rano odvajanje dece od roditelja, kako bi veći deo dana provela u drugom okruženju, sa ljudima kojima ne treba da budu primarno orijentisani. Svet u koji deca ulaze od ranih dana ne ceni i ne podstiče dečju privrženost roditelju. A deca, kojima je neophodno da imaju nekog kome će biti privrženi, stvaraju tako odnose privrženosti koji su zapravo konkurencija odnosu s roditeljima.
Stil / Zelena učionica
