Kada u porodicu dođe bolest ili smrt, svi se baziraju na tu muku i bol, ali i okrenu jedni ka drugima. Velika tuga jače spaja ljude, ali i donese neke važne životne lekcije kojih postanemo svesni tek kada prođe oluja.
Erin Hal je devojka koja je podelila svoju ispovest nakon što joj se otac razboleo, ali i važnu životnu lekciju koja joj je zauvek ostala urezana u pamćenje.
"Bio je Uskrs, a između toga što je radila milion stvari, mama je dodala je previše putera koji je stavila u tepsiju punoj krompira. Na vrhu se video debeli sloj ulja. Moj brat, otac i ja smo ga razigrano uboli prstima, kikoćući se dok je mama prevrnula očima pa sastrugala ulje i bacila u đubre pre nego što ga je stavila na sto.
Kada je večera počela i kada smo napunili tanjire, razmenjivali smo poglede i nerado uzimali krompir, podižući male zalogaje ka ustima da usrećimo mamu. Ali dok smo jeli, tata je sedeo u nelagodnosti, stisnutih usana, gledajući u hranu koju je jedva dotakao.
Ranije je bilo znakova - loše varenje i bolovi u stomaku.
Tog januara smo bili na porodičnom putovanju u Meksiku i većinu dana se vraćao u sobu ranije da legne. Mesecima mu je apetit opadao i osećao se loše, ali smo mislili da je to zato što je sezona gripa, ili je putovao ili nešto nije u redu sa hranom. Možda su ga uznemirili oni grozni krompiri. Mesec dana posle Uskrsa, mom tati je dijagnostikovan rak debelog creva. U godini koja je usledila, tata je ušao u lečenje sa nadom i odlučnošću. Zbijao je šale sa osobljem koje mu je davalo hemoterapiju. Ali vremenom je bolest skupila snagu i povukla više od njega. Smršao je, izgubio je kosu i na kraju je izgubio veru da će pobediti rak.
Onog dana kada mu je postavljena dijagnoza, doletela sam kući iz Čikaga i sklopila tihi pakt sa samom sobom. Nikad se neću slomiti pred njim. Ne bih dozvolila da moj strah i bes postanu njegov teret i da mu dam više toga što još mora da nosi na svojim leđima. Na putu kući sakrila sam se u prljavom toaletu, tiho plačući da me niko ne čuje. Učtivo sam klimnula glavom avio-putnicima i sakrila natečene oči iza naočara za sunce.
Srušila sam se u majčino naručje po dolasku - bez daha, u strahu da će me noge izdati - i plakala sve do bolnice u pokušaju da izbacim sve iz sebe. Ali kada smo ušli unutra i kada sam prvi put videla tatu, nisam sebi dala drugog izbora osim da ublažim uznemireno treperenje u grudima.
Sledeće godine sam se tešila u uglovima bolničkih hodnika kada bi se vraćao tamo, simptomi su se rasplamsali, ali bi se vraćao u svoju sobu sa osmehom na licu. Kod kuće bih se povukla u kupatilo da umirim crvenilo u očima. Onda, kada bih se sabrala, sela bih pored njega da razmenjujem viceve i pričam omiljene stare priče.
Prošlo je 10 meseci od početka njegovog lečenja kada sam se konačno raspala pred njim, a on je otkrio iznenađujuću, ali duboku istinu koju je koristio u toku svoje brobe sa rakom.
Bilo je toplo prolećno popodne, a ja sam sela preko puta tate u dnevnoj sobi. Naš razgovor je prešao sa svakodnevnog čavrljanja na najnovije vesti o njegovim tretmanima, njegovom napretku, hrani koju još može da svari i šta bi mogao da bude sledeći korak. Prišla sam svemu tome ― ma koliko sumorno ― sa optimizmom. Tražila sam zrnce nade čak i tamo gde se činilo da je nema. Ali tata me je osujetio svojom postojanom praktičnošću i realnošću koju nisam mogla da izbegnem.
„Bolestan sam, draga“, rekao je. Osetila sam kako mi bes buja u grlu – pokušavajući da se manifestuje rečima između suza koje sam dugo suzdržavala – kada sam konačno postavila pitanje koje često postavljamo kada smo suočeni sa najcrnjim okolnostima: Zašto? Zašto on?
On mi je mirno uzvratio pogled, a zatim rekao nešto što nikada neću zaboraviti: „Zašto ne ja?“
Zašto ne ja.
Tri male reči su poravnale prostoriju, a zatim su tu definitivno visile, ispunjavajući prostor između nas kao magla. Čak i u gustini svoje patnje, mogao je tako jasno da vidi i prihvati ono što većina ljudi nikada ne radi.
Zašto moj otac? Zašto, prijatelju? Zašto moj supružnik? Zašto moje dete? Zašto se loše stvari dešavaju dobrim ljudima?
Kada je tragedija lična, svi tražimo krivca, tražimo da se neko okrivi.
Ali tata nije učinio ništa da dobije rak - jednostavno se dogodilo.
Ova spoznaja je značila prihvatanje apsolutnog odsustva razuma. Rak - i druge strašne, nezamislive stvari - se ne dešavaju svima, ali se, u stvari, mogu dogoditi bilo kome.
U maju 2015, samo godinu dana nakon što je tati dijagnostikovan, izgubili smo ga od raka debelog creva.
Od tada neprestano razmišljam o njegovim rečim: zašto ne ja?
Ove tri reči sam shvatila kao njegovu poslednju životnu lekciju. Zašto da baš ja ne budem srećna? Zašto ne baš ja da postignem sve što mogu u životu?
Upravo te tri reči su mi pomogle da preguram sve u životu što je nastupilo nakon njegove smrti."
Stil /Erin Hall, huffingtonpost
