Zdenko Žagar, otac Dijane Đoković, retko se pojavljuje u javnosti i prava je retkost kada da neku izjavu za medije. Živi daleko od svetla reflekotra, ponosan na svog unuka i sve njegove neverovatne uspehe. Sa veliki žarom gleda mečeve i bodri ga, a jednom prilikom je istakao da bi voleo mnogo češće da viđa svoje najmilije.
Naime, živi u beogradskom naselju Čukarica i otkako mu je preminula druga supruga 2017. godine, kaže da je vrlo usamljen. Iako bi rado pričao o svom nasledniku, porodicu nije za to da se oglašava.
‒ Ja bih rado pristao, ali porodica mi brani da se oglašavam. Ne znam šta im smeta kad sve pričam lepo i kažem onako kako jeste, ali mi oni ne dozvoljavaju. Jako su se naljutili na mene – ispričao je Zdenko jednom pilikom za "Skandal", čija je ćerka rodila svetskog šampiona u tenisu.
Živi sam, te je rekao da mu svako društvo dobro dođe.
‒ Ovde nema nikog osim mene, knjiga i fotografija na zidu. Deca su otišla na svoju stranu. Od prve supruge, Dijanine majke, sam se razveo, a druga supruga živela je sa mnom, ali je preminula 2017. godine. Od tada sam sam. Zbog toga mi svako društvo prija – ispričao je deda Novaka Đokovića.
Ne krije da upravo ćerka Dijana nikako nije mogla da mu oprosti što se razveo od njene majke.
‒ Svašta se izdešavalo u našim porodičnim odnosima. Nisam mnogo učestvovao u Novakovom odrastanju. Pre nego što je rođen, ja sam četiri godine bio u Prištini. Bivša supruga i deca živeli su u Beogradu, a ja tamo. Dolazio sam vikendom. Posle sam se razveo, pa sam bio prinuđen da se malo distanciram od porodice. Kontaktirao sam ja sa njima, ali to nije bilo to. Dijana je mene krivila za razvod i to ne može da mi oprosti. Smatram da je za razvod uvek potrebno dvoje. Koliko je muškarac kriv, toliko je i žena kriva. Žao mi je što je sve tako ispalo – zaključio je Žagar.
Stavio je tačku i na brojne spekulacije o njegovom poreklu.
‒ Po nacionalnosti sam Hrvat, rođen sam u Vinkovcima. Moja bivša supruga, Novakova baba, takođe je rođena u istom mestu. Tamo smo se i upoznali. Bili smo oficiri koji su došli na službu. Ja sam došao u Beograd, a ona je još pohađala školu, pa smo se posle, kad mi se pridružila, venčali. Tako se rodila Dijana, pa Sanda – objašnjavao je Zdenko.
Sa druge strane, Dijana je priznala da joj nije od malih nogu usađena vera u Boga.
- Moji roditelji jesu katolici, ali su ih partija i komunizam vaspitavali. Izjašnjavali su se kao Jugosloveni. Mene nisu učili odmalena da ja verujem u Boga, niti smo slavili Uskrs ili Božić. Onda to nisam mogla ni na svoju decu da prenesem, jer ni ja nisam imala, biću iskrena. U Srđanovoj porodici opet nisu isto bili kršteni, jer nisu smeli - kaže Dijana.
A onda su po želji Srđanove mame organizovali zajedničko krštenje.
- Pokojna Srđanova majka Stanka, koja je imala jako tešku bolest - rak kostiju, pred kraj života je rekla da bi volela da krsti decu pre nego što umre. I ja sam se pitala kako da se krstim, kada su moji poreklom katolici. Nisam bila krštena u katoličkoj crkvi, ali poreklo vučem, iako sam odrasla i živim u Srbiji ceo život - objašnjava.
Otkriva da se u njoj nešto promenilo samo od sebe kada je donela na svet drugog sina.
- Međutim, što su oni mene više pristiskali, ja sam bila sve dalje od te odluke, e onda su me pustili. Kada sam rodila Marka, e tada se u meni nešto samo preokrenulo. I rekla sam: "Da, ja želim da se krstim i želim da krstim moju decu". I tako smo odlučili da se svi krstimo u maju 1992. u Žiči i to u staroj crkvi.
- U jednom momentu mi prilazi sveštenik i sad ja treba da kažem svoje ime. Kada sam izgovorila Dijana, on me onako pogleda i kaže ne može, nije pravoslavno, već rimokatoličko. Vrteo se tri kruga oko oltara i vrati se i pita šta da radimo. Opet se prošeta tri kruga oko oltara i ja se setim da kod katolika postoji kršteno i građansko ime. I kažem mu mogu li da zadržim moje ime, volim ga, a vi meni dajte crkveno ime. I on pristane.
Tada je u odluci oko njenog crkvenog imena pomogao i njen suprug Srđan, te je Dijana krštena i danas nosi staro srpsko imene Milica.
