Lebensborn je bila nacistička organizacija koja je za cilj imala da podigne stopu rođenih "arijevaca". Osnovala ju je organizacija SS i za to je imala podršu države. Cilj je bio stvoriti "gospodarsku rasu".
Majke te dece morale su biti vatreni sledbenici Hitlera, a za većinu je to bilo pitanje opstanka. Bukvalno nisu imali drugi izbor.
Deca Lebensborna su često bila kidnapovana iz svojih nordijskih i istočnoevropskih porodica, primorana da izbrišu svoj prošli identitet i ponovo se rađaju kao Hitlerova omladina. Za mnoge su njihovi životi bili laž, a svoje poreklo otkrili su tek u odrasloj dobi, ako su uopšte i otkrili.
Šta je bio Lebersborn?
Lebensborn, što znači "izvor života", bio je tajni program koji je sprovodio SS. Program je podsticao genetski "čiste" žene (plavokose, plavooke žene bele puti) da se razmnožavaju sa SS oficirima. To je bukvalno bio program za selektivno uzgoj glavne rase ljudi.
Da bi privukli više ljudi u program Lebensborn, nacisti su širom Evrope postavili domove (ponekad se zovu klinike). Na svom vrhuncu, bilo je 10 objekata samo u Nemačkoj i 26 domova u osam zemalja. Dok su neka bila stvarna mesta gde su deca držana, druge su bile samo terenske kancelarije. Izvan Nemačke, Norveška je imala najveći broj dece Lebensborna. Omogućili su 250 usvajanja, na koje su majke morale da pristanu. U nekim slučajevima, međutim, nije im rečeno kuda im vode decu.
Između 1936. i kraja Drugog svetskog rata 1945. godine, između 6.000 i 8.000 beba rođeno je u klinikama Lebensborn (mada neki izvori procenjuju da je taj broj bio mnogo veći od 20.000). Kada se rat završio, ova deca su nastavila sa svojim životom, a mnoga su tek kao odrasli saznali svoj pravi identitet.
Najpoznatija od ove dece je Anni-Frid Lingstad iz švedske pop grupe ABBA. Sa svoje strane, Lingstad i druga deca poput nje – proizvodi sindikata između norveških majki i nemačkih SS očeva – bili su proterani iz svoje rodne zemlje kao izdajice zajedno sa svojim majkama.
Većina žena koje su učestvovale u Lebensbornu bile su samohrane majke i svaka je morala da ispuni veoma stroge kriterijume. Ovo se protezalo dalje od plave kose i plavih očiju. Žene su morale da dokažu da nemaju genetske poremećaje i testirane su kako bi se uverile da nemaju ni kap jevrejske krvi. Morali su da dokažu i identitet oca, a on je morao da ispunjava iste kriterijume – plavu kosu, plave oči i slobodu od genetskih poremećaja.
Možda je najvažniji kriterijum bila odanost nacizmu. Bile su indoktrinirane u Hitlerovu ideologiju dok su živele u klinici Lebensborn, ali mnoge žene koje su učestvovale već su bile vatrene Hitlerove sledbenike i SS ih je angažovao zbog lojalnosti.
Ponekad bi žene dolazile u Lebensborn već trudne. U drugim slučajevima, žene su se vaspitane samo za ovu svrhu. Većina očeva su bili SS oficiri koji su imali svoje porodice. Prema Njujork Tajmsu, Hajnrih Himler, šef SS-a, podsticao je ove oficire da se razmnožavaju van braka. Prema njemu oni nisu činili preljubu. Oni su radili svoj posao tako što su gradili nemačku gospodarsku rasu.
Odabrane žene bile bi premeštene u kliniku gde bi se upoznale sa SS oficirima, a potom su nakon nedelju dana birale partnera.
Jedan vojnik bi spavao 3 nedelje sa jednom ženom, a potom 3 nedelje s drugom ženom - sve dok one ne bi zatrudnele.
Sve bebe su bile začete na prirodan način. Abortus u Nemačkoj nije bio legalan, a ove žene su svejedno htele da zadrže bebe.
Hildegard Truc je imala samo 18 godina kada je regrutovana u ovaj program. Nakon što je završila školovanje, pridružila se Ligi nemačkih devojaka gde joj je jedan od lidera predložio da rodi dete jer je Nemačkoj bilo potrebno više „vrednih osoba“. Odmah se prijavila za program i izabrala partnera iz grupe SS oficira.
Jedini dozvoljeni abortusi u ovom programu bili su za majke čiji su fetusi imali neki poremećaj. Hajnrih Himler je bio ubeđen da je abortus zlo jer je snizio natalitet, što je značilo da se neka deca koja se smatraju "čistom" nisu rađala. Iskoristili su program Lebensborn kao način da usvoje tu decu.
Neudate žene koje su se dobrovoljno uključile u program sa namerom da se razmnožavaju morale su prvo da potpišu izuzeće u kome je pisalo da će njihova deca biti vlasništvo države. Mnoge od ovih žena nikada više nisu videle svoju decu nakon prve dve nedelje života.
Hildegard Truc se nikada nije stidela zbog onoga što je radila. Bila je potpuno voljna. „Pošto smo i otac mog deteta i ja potpuno verovali u važnost onoga što radimo, nismo imali nikakvog stida ili inhibicija bilo koje vrste“, rekla je ona.
Nakon što se Truc porodila, prestala je da doji sina dve nedelje pre nego što je odveden. Smešten je u poseban SS dom i vaspitan da služi Hitlerovom planu. Truc nikada više nije videla svoju bebu ili bebinog oca.
Lebensborn program je bio duboko čuvana tajna. SS je uradio zadivljujući posao u prikrivanju pravih identiteta ove dece. Većini dece koja su rođena u okviru programa decenijama nije rečeno s kojom namerom su došli na ovaj svet. Identitet njihovih očeva nikada nije zabeležen u njihovim izvodima iz matične knjige rođenih. Stigma sa kojom su se suočavale majke Lebensborn zbog vanbračne dece takođe je pomogla da se ta priča potisne.
Bebe čiji su identiteti bili poznati odrasli su u posleratnom svetu gde su bili izopšteni iz svojih zajednica. Bili su označeni kao državni neprijatelji zbog njihove nemačke krvi.
Lebensborn nije bio fokusiran samo na uzgoj savršene rase. Takođe je stekao decu na sve moguće načine, a mnoga deca u programu su bila žrtve kidnapovanja. Procenjuje se da je 200.000 dece ukradeno iz njihovih porodica u Poljskoj, Rusiji i istočnoj Evropi i prebačeno u Nemačku gde će biti „germanizovano“.
Kidnapovana deca su poređana od najpoželjnije do najmanje. Oni koji se nisu uklapali u Hitlerovu ideju o genetskoj čistoći poslati su u koncentracione logore. Oni koji su se uklapali u kalup poslati su u logore za prevaspitavanje. Ova deca su dobila nova imena i primorana da zaborave sve o svom ranijem životu. Ako se neko dete borilo protiv svog novog identiteta, ubijeno je. Odatle su deca ili udomljavana u idealne nemačke porodice ili su slana u internate gde su ih učili da budu kulturno nemački.
Većina Lebensborn dece je odrasla znajući da imaju neku vrstu tajne - jednostavno nisu znala šta je to. Tokom poslednjih nekoliko decenija, mnoga od ove dece polako su otkrivala svoje korene.
„Većina je odrasla znajući da imaju tajnu“, rekla je Doroti Šmic-Kester za Tajms. „Bili su ljuti na svoje majke, jer su ih lagali. Neki osećaju stid. Postoji i mali broj onih koji su ponosni što su Lebensborn. Osećaju da su deo elite."
