Nacistička Nemačka nije nastojala samo da iskoreni one koji nisu ispunjavali kriterijume njihove "idealne rase", već se borila da stvori "supergenetsku liniju" kroz selektivni uzgoj u ultra-tajnom, uvrnutom programu pod nazivom "Lebensborn". Ovaj program bio je sličan eksperimentima Jozefa Mengelea u koncentracionim logorima do te mere da je uključivao nacističku „nauku“ i potpuni nedostatak etike.
Ovaj program, koji je kreirao SS, bilo je registrovano, ali tajno udruženje pod zaštitom države, a nastalo je usled smanjenja nataliteta u nacističkoj Nemačkoj. Lebensborn majke su se suočile sa velikom moralnom dilemom - dok su mnogi već bili vatreni sledbenici Hitlera, za neke je to bilo pitanje opstanka u ratom razorenoj Evropi koju su okupirali nacisti.
Program Lebensborn je pokušao da uzgaja rasnu čistotu kroz veoma specifičan skup fenotipskih kriterijuma. Deca Lebensborna su često bila kidnapovana iz svojih nordijskih i istočnoevropskih porodica, primorana da izbrišu svoj prethodni identitet i "ponovo se rode" kao Hitlerova omladina. Za mnoge su njihovi životi bili laž, a svoje poreklo otkrili su tek u odraslom dobu, ako su ga uopšte i otkrili.
Evo šta se dešavalo unutar programa Lebensborn i šta se dogodilo preživelima kada se rat završio, piše Ranker. Lebensborn, što znači "izvor života", bio je tajni program koji je sprovodio SS. Program je podsticao "genetski čiste" žene (plavokose, plavooke žene sa "pravim merama") da rađaju decu SS oficirima. To je bukvalno bio program za selektivni uzgoj "glavne rase" ljudi.
"Klinike" širom Evrope
Da bi privukli više ljudi u program Lebensborn, nacisti su širom Evrope postavili "domove" ("klinike"). Bilo je 10 objekata samo u Nemačkoj i 26 domova u osam drugih zemalja. Neki od objekata bile su prave, velike kuće gde su deca živela, a druge su bile samo terenske kancelarije. Pored Nemačke, Norveška je imala najveći broj dece Lebensborna. Omogućili su 250 usvajanja, od kojih su majke većinu odobrile, ali u nekim slučajevima nije im rečeno kuda im deca idu.
Između 1936. i kraja Drugog svetskog rata 1945. godine, između 6.000 i 8.000 beba rođeno je u klinikama Lebensborn (mada neki izvori procenjuju da je taj broj bio mnogo veći od 20.000). Kada se rat završio, ova deca su nastavila sa svojim životom, a mnoga su tek kao odrasli saznali svoj pravi identitet.
Najpoznatija od ove dece je Ani Frid Lingstad iz švedske pop grupe ABBA. Lingstad i druga deca poput nje bili su proterani iz svoje rodne zemlje kao izdajice zajedno sa svojim majkama.
Većina žena koje su učestvovale u Lebensbornu bile su samohrane majke i svaka je morala da ispuni veoma stroge kriterijume. Ovo se protezalo dalje od plave kose i plavih očiju. Žene su morale da dokažu da nemaju genetske poremećaje i testirane su kako bi dobile uverenje da nemaju ni kap jevrejske krvi. Morali su da dokažu i identitet oca, a on je morao da ispunjava iste kriterijume – plavu kosu, plave oči i da ne nosi nikakve genetske poremećaje.
Ipak, jedan od najvažnijih kriterijuma bila je odanost žena nacizmu. Bile su uključene u Hitlerovu ideologiju dok su živele u klinici Lebensborn, ali mnoge žene koje su učestvovale već su bile vatrene Hitlerove sledbenice i SS ih je prihvatao zbog genetskih osobina i lojalnosti.
Ponekad bi žene dolazile u Lebensborn već trudne, a sledeća trudnoća bila bi "posebno uzgojena". Većina očeva su bili SS oficiri koji su imali svoje porodice. Prema pisanju Njujork tajmsa, Hajnrih Himler, šef SS-a, podsticao je oficire da imaju decu van braka. Prema njegovim kriterijumima, oni nisu činili preljubu, već su radili svoj posao tako što su gradili "nemačku gospodarsku rasu".
Prema rečima Hildegard Truc, jedne od Lebensborn majki čija je priča objavljena u knjizi Fascinantne fusnote iz istorije, SS oficiri koji su bili očevi dece Lebensborn bili su "veoma visoki i snažni, plavih očiju i plave kose". Ona kaže da su žene išle na sastanak sa grupom SS oficira gde su igrale igrice s njima i gledale filmove, pre nego što su dobile nedelju dana da izaberu partnera. Oficir je spavao sa njom tri večeri prve nedelje. Druge noći je spavao sa drugim devojkama u klinici.
Jedan od najvećih mitova vezanih za program Lebensborn bio je da su klinike u suštini bordeli opskrbljeni ženama koje su dovedene da SS oficiri rade s njima šta žele. Ovo nije bila istina. Prema rečima Doroti Šmic-Koster, autorki knjige o Lebensbornu, sve bebe su začete na normalan način.
"Deca su začeta na uobičajene načine: ljubavne veze, veze za jednu noć i tako dalje. Tada u Nemačkoj abortus nije bio legalan, a u mnogim slučajevima žene nisu želele da zadrže bebe", rekla je ona za Njujork tajms.
Hildegard Truc je imala samo 18 godina kada je regrutovana u program. Nakon što je završila školovanje, pridružila se Ligi nemačkih devojaka gde joj je jedan od lidera predložio da rađa decu "uzvišene rase" jer je Nemačkoj bilo potrebno više "vrednih zaliha". Odmah se prijavila za program i izabrala partnera iz grupe SS oficira.
Abortus je bio dozvoljen Lebensborn majkama ukoliko su fetusi imali anomalije. Hajnrih Himler je bio ubeđen da je abortus zlo jer je snizio natalitet, što je značilo da se neka deca koja se smatraju "čistom" nisu rađala.
Neudate žene koje su se dobrovoljno uključile u program sa namerom da rađaju decu morale su prvo da potpišu izuzeće u kome je pisalo da će njihova deca biti vlasništvo države. Mnoge od ovih žena nikada više nisu videle svoju decu nakon prve dve nedelje života.
Hildegard Truc se nikada nije stidela zbog onoga što je radila.
"Pošto smo i otac mog deteta i ja potpuno verovali u važnost onoga što radimo, nismo imali razloga da se stidimo", rekla je ona. Nakon što se porodila, odbila je svog sina. Smešten je u poseban SS dom i vaspitan da služi Hitlerovom planu. Truc nikada više nije videla svoju bebu, niti bebinog oca.
Program Lebensborna bio je strogo čuvana tajna. SS je uradio neverovatan posao kada je reč o prikrivanju pravog identiteta ove dece. Većini dece koja su rođena u okviru programa decenijama nije rečeno ko su zapravo, neki nikada nisu saznali. Identitet njihovih očeva nije zabeležen u njihovim izvodima iz matične knjige rođenih, a stigma sa kojom su se suočavale Lebensborn majke zbog vanbračne dece takođe je pomogla da se ta priča potisne.
Deca čiji su identiteti bili poznati odrasla su izopštena iz svojih zajednica. Bili su označeni kao državni neprijatelji zbog nemačke krvi.
Lebensborn nije bio fokusiran samo na uzgoj savršene rase.
Uzimali su decu na sve moguće načine, a mnoga deca u programu su bila žrtve kidnapovanja. Procenjuje se da je 200.000 dece ukradeno iz njihovih porodica u Poljskoj, Rusiji i istočnoj Evropi i prebačeno u Nemačku kako bi bili "germanizovani".
Kidnapovana deca bila su "sortirana" od najpoželjnije do najmanje poželjne. Oni koji se nisu uklapali u Hitlerovu ideju o genetskoj čistoti, slata su u koncentracione logore. Oni koji su se uklapali u kalup poslati su u logore za prevaspitavanje. Ova deca su dobila nova imena i bila su primorana da zaborave sve o svom ranijem životu. Ako se neko dete bunilo protiv svog novog identiteta, ubijeno je. Odatle su decu ili usvajale "idealne nemačke porodice" ili su bila poslata u internate gde su ih učili nemačkoj kulturi.
Većina ove dece iz masovnih otmica nikada se nije vratila svojim biološkim roditeljima, čak ni posle rata.
Mnoge Lebensborn majke posle rata su imale psihičke probleme i okretale su se alkoholu, dok su njihova deca, za koju se one za koje se znalo da su bile u programu, često bile izopštavane, ali i javno premlaćivane i osramoćene.
Lebensborn žene u Norveškoj bile su progonjene, ne samo zato što su podržavale nacizam, već i zato što su živele u najboljim uslovima dok su lokalne zajednice gladovale tokom rata. Prema rečima Hildegard Truc, smeštaj u Lebensborn klinikama je bio tadašnji vrhunac luksuza. Žene u njenoj klinici bile su stacionirane u zamku sa zajedničkom prostorijom za sport i igre, muzičkom sobom i bioskopom.
"Hrana je bila najbolja koju sam ikada probala; nismo morali da radimo i bilo je mnoštvo posluge", otkrila je ona.
Kada bi Lebensborn deca saznala ko su zapravo, obično je to za njih bilo traumatično iskustvo, ali ni to nije bilo pravilo. Većina ove dece je odrasla znajući da imaju neku vrstu tajne, ali jednostavno nisu znali šta je to. Tokom poslednjih nekoliko decenija, mnoga od ove dece polako su otkrivala svoje korene uz nagoveštaje članova porodice i intenzivno istraživanje.
"Većina je odrasla znajući da ima tajnu. Kada su saznali, uglavnom su bili ljuti na svoje majke, jer su lagale i ostavljale ih. Neki osećaju stid. Postoji i mali broj onih koji su ponosni što su Lebensborn. Oni osećaju da su deo elite", " rekla je Doroti Šmic-Kester.
NE PROPUSTITE
Bonus video
