20. novembar tradicionalno se obeležava kao Dan prava deteta. Ovaj dan zvanično obeležavamo, ali šta zaista radimo da se mračna, tužna i poražavajuća statistika promeni? Da deca, za koju tvrdimo da su nam najveće blago, više ne pate u siromaštvu, ne budu seksualno zlostavljana, glada, beskućnici, diskriminisana...
Međunarodni Dan prava deteta je 1954. godine ustanovila Generalna skupština Ujedinjenih nacija, kako bi se skrenula pažnja javnosti na obaveze društva prema deci, kao i na aktuelne probleme sa kojima se deca suočavaju.
Uprkos ogromnom napretku koji je ostvaren za decu od usvajanja Konvencije o pravima deteta 1989. godine, prava miliona dece širom sveta krše se svakoga dana, a deca se suočavaju sa ogromnim izazovima i problemima, a mnogima od njih je "ukinuto" pravo na slobodno i bezbedno detinjstvo, koje bi svako dete trebalo i moralo da ima.
- Skoro 50 miliona dece je raseljeno iz svojih domova, 250 miliona dece živi u zemljama koje su pogođene sukobima, a milioni dece žive u ekstremnom siromaštvu. Pored siromaštva, veliki problem dece su i neadekvatna ishrana, onemogućen pristup obrazovanju i socijalizaciji, kao i vakcinaciji -
Deca su, takođe, u mnogim slučajevima izložena nasilju, i kod kuće i u društvu.
Srbija je među prvim zemljama koje su ratifikovale Konvenciju o pravima deteta. Ali, od ratifikacije nekog parčeta papira do onoga što se zaista čini u realnosti - put je dug.
Dečja prava su, dakle, utvrđena Konvencijom o pravima deteta, koju su ratifikovale 193 zemlje, a osnovni principi su pravo na život, opstanak i razvoj, najbolji interes deteta, pravo na participaciju, kao i pravo na nediskriminaciju.
-Svetski dan deteta u Srbiji 2020. obeležen je uz poražavajuće podatke-
U Srbiji 28,8 odsto dece preti siromaštvo, dok njih 7,8 odsto živi u potpunom siromaštvu, nasilje među decom je u porastu, 50 odsto njih je izloženo govoru mržnje, dok je 45 odsto izloženo nasilju putem medija koje kasnije oponašaju, istakla je pre godinu dana na obeležavanju Svetskog dana deteta, direktorica Unicefa u Srbiji Ređina de Dominičis.
"Polovina dece u Srbiji ne ide u predškolsko, dok je taj broj u evropskim zemljama 90 odsto. U siromašnim porodicama taj broj iznosi devet odsto, a kod onih koji žive u romskim naseljima svega šest odsto", navela je De Dominičis 2020. i dodala da su to alarmantni podaci sa kojima istupa u javnost, kako bi pozvala, ne samo vlast da učini nešto već i građane, medije roditelje i prosvetne radnike.
O tome kakva je situacija na ovom veoma važnom društvenom polju danas, 2021, nakon još jedne godine pandemije, razgovarali smo sa direktorkom Centra za prava deteta – Jasminom Miković, koja nam je ukazala na neke od najvećih i gorućih problema sa kojim se suočavaju deca u Srbiji, na probleme koji sprečavaju ili usporavaju uređivanje ove oblasti, ali i istakla na koji način je neophodno da se borimo za bolje danas naše dece i zašto je to od neprocenjive važnosti za njih i njihovu budućnost.
Stil: Kada govorimo o pravima deteta – šta je prvi, i da kažemo gorući problem, kada je naša zemlje u pitanju?
Jasmina Miković: Preduslov za puno ostvarivanje prava deteta jeste uspostavljanje dobre infrastrukture na nacionalnom nivou. To bi podrazumevalo koordinisani sistem sa efikasnim i efektivnim međusektorskim mehanizmima saradnje u oblasti prava deteta, koji bi osigurao holističko donošenje politika, procenu uticaja predloga zakona i politika na prava deteta, sistem prikupljanja podataka na nacionalnom nivou, vidljivost dece u budžetu, nezavisnog ombudsmana za decu i mehanizme koji bi regulisali oblast nedržavnih pružalaca usluga.
U našoj zemlji se još uvek nisu stvorili uslovi za usvajanje dugo najavljivanog sveobuhvatnog Zakona o pravima deteta i Zaštitniku prava deteta, koji bi uneo usaglašavanje postojećih zakonskih tekstova sa ratifikovanim međunarodnim ugovorima i obezbedio nezavisni mehanizam, koji bi promovisao, unapređivao, koordinisao i kontrolisao ostvarivanje prava deteta u Srbiji.
Pored toga, od 2016. godine Srbija je bez jedinstvene i koordinisane strateške politike u oblasti prava deteta, jer je prethodni Nacionalni plan akcije za decu važio do 2015. godine.
Jedini pomak je nedavno formiranje Saveta za prava deteta Vlade RS, koji od početka pandemije prošle godine nije bio aktivan. Ideja je da Savet bude najvažniji savetodavni nacionalni mehanizam za ostvarivanje prava deteta, ali je rad ovog tela upitan, ukoliko se ne opredele sredstva za obezbeđivanje odgovarajućih ljudskih i tehničkih resursa za efikasno funkcionisanje ovog tela.
Nedostatak ključnih zakonskih i strateških rešenja, kao i institucije koja bi kontinuirano koordinisala, pratila i inicirala politike u oblasti prava deteta, dovode u rizik ostvarivanje i zaštitu prava deteta, a naročito tokom pandemije.
Stil: Gde se Srbija nalazi danas, 2021, kada su prava deteta u pitanju? I da li je pandemija uticala na ista i na koji način?
Pandemija je i te kako narušila rad institucija na daljem unapređivanju prava deteta u Srbiji. Prošle godine smo imali i parlamentarne izbore i uspostavljanje novih ministarstava, što je iziskivalo određen period konsolidacije njihovog rada. Brojna istraživanja i izveštaji svedoče da su u posebnom riziku bila deca iz osetljivih grupa tokom uvođenja vanrednog stanja i mera koje su bile donošene u cilju suzbijanja pandemije.
Ovih godinu i po dana trajanja pandemije su bili izuzetno dugi za svakog od nas, a posebno za decu. Zbog uvođenja vanrednog stanja tokom pandemije, odnosno karantina i ograničene slobode kretanja, deca su provodila vreme daleko od svojih drugara, porodice, igre, učionica, što je od neprocenjive važnosti za njihovo odrastanje. Mnoga deca su počela da se osećaju uplašeno i zabrinuto, jer je došlo do naglog prekida dotadašnje rutine, obrazovanja, rekreativnih i sprortskih aktivnosti. Postali su zabrinuti i za prihode i zdravlje svoje porodice.
Unicef je u oktobru ove godine upozorio u svom globalnom izveštaju da bi deca i mladi mogli još mnogo godina da osećaju uticaj pandemije na njihovo mentalno zdravlje i dobrobit. Konstatovali su da vlade premalo ulažu na ovom planu.
Najnovije dostupne procene na globalnom nivou navode da više od svakog sedmog adolescenta uzrasta 10-19 godina ima dijagnostikovane poremećaje mentalnog zdravlja.
Tokom pandemije u Srbiji su najugroženija bila nevidljiva i zaboravljena deca – o čemu svedoče i mnoga istraživanja. Među najranjivijom decom izdvojila bih:
- romsku decu,
- decu u sukobu sa zakonom, decu na izvršenju zavodskih krivičnih sankcija i maloletnike prema kojima se realizuju mere pritvora u okružnim zatvorima,
- decu sa invaliditetom i smetnjama u razvoju,
- decu u migracijama,
- decu u uličnim situacijama,
- decu iz siromašnih porodica
- deci u riziku od trgovine ljudima i dr.
Nalazi mnogih istraživanja svedoče o propustima da se adekvatno odgovori na brojne izazove koji su doveli određenu grupu dece u nepovoljniji položaj.
Istakla bih nalaze istraživanja Saveta za maloletnike pri Ministarstvu pravde tokom vanrednog stanja u Srbiji, sprovedenog početkom pandemije, koji su ukazali na položaj maloletnika na izvršenju zavodskih krivičnih sankcija, kao i maloletnika prema kojima se realizuju mere pritvora u okružnim zatvorima. Lišenje slobode i mera pritvora svakako su najrestriktivniji oblik ograničenja prava deteta, koji dovode do snažnog stresa kod ovih mladih osoba.
Kod njih je neujednačenost pristupa pravu na obrazovanje bila veoma izražena. Zavodi za vaspitanje dece i omladine koji su imali tehničke mogućnosti mogli su da obezbede pristup obrazovnom procesu koji se odvijao elektronskim putem. Dok je Vaspitno-popravni dom u Kruševcu, kao zavod sa najvećim brojem štićenika obuhvaćenih školovanjem, pored tehničke barijere imao i zanačajn problem nedostatka dovoljnog broja stručnih radnika koji mogu biti angažovani kao predavači. Dok je za maloletnike u okružnim zatvorima na meri pritvora, prekid obrazovnog procesa bio prisutan i van mera uvedenih povodom pandemije.
Istraživanje Unicefa koje je objavljeno u maju prošle godine pokazalo je da određen broj osnovaca i srednjoškolaca iz osetljivih grupa tokom vanrednog stanja nije bio uključen u ponuđene modalitete obrazovanja na daljinu – bilo da je u pitanju praćenje nastave putem TV-a i onlajn platformi ili putem alternativnih vidova podrške. To su prvenstveno učenici, pripadnici romske nacionalne manjine, deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, kao i učenici iz drugih osetljivih grupa, kao što su to učenici iz porodica niskog socioekonomskog statusa, izbeglice, migranti i dr. Upitno je i koliko je sam model obrazovanja na daljinu bio kvalitetan i učinkovit, jer podatke o efektima organizacije i realizacije nastave u uslovima pandemije nemamo.
Rezultati istraživanja koje je objavila Nacionalna organizacija osoba sa invaliditetom Srbije ukazuju na to da su osobe sa invaliditetom, uključujući i decu, tokom pandemije KOVID-19 bili u izrazito nepovoljnom položaju, jer propisi i strateška dokumenta nisu bili dovoljno inkluzivni i mere zaštite pretežno nisu obuhvatale ovu grupu građana, niti su im se prilagođavali. Na početku pandemije, ove osobe bile su nevidljive i njihov položaj se popravio tek nakon intervencija organizacija za zaštitu ljudskih prava. Već nepovoljan pristup zdravstvenoj zaštiti, dodatno je narušen, tako su usluge zdravstvene zaštite postale još manje dostupne osobama sa invaliditetom.
Tokom pandemije postalo je očigledno da se društvene mreže i druge onlajn platforme sve više koriste za vrbovanje i eksploataciju devojčica i devojaka.
U Srbiji je tokom prošle godine zvanično identifikovano 24 dece žrtve trgovine, 16 devojčica i 8 dečaka. Ove godine do kraja septembra zvanično je identifikovano 10 devojčica. Međutim, stručnjaci upozoravaju da je ovaj broj daleko veći. Kako bismo približili deci i mladima šta je trgovina ljudima i informisali ih kako da se zaštite i kome da se obrate za pomoć u slučaju rizika, pokrenuli smo u oktobru ove godine digitalnu platformu Zaštita dece od trgovine ljudima, u saradnji sa NVO Atinom.
Stil: Da li je zakonodavstvo koje imamo u ovoj oblasti adekvatno, i da li se i u kojoj meri implementira? Takođe monitoring?
Jasmina Miković: Nedostaje nam sveobuhvatni Zakon o pravima deteta i Zaštitniku prava deteta koji bi uneo harmonizaciju na zakonodavnom nivou, imajući u vidu da je u odnosu na prava deteta relevantno preko 80 zakona u Srbiji. Usvajanjem krovnog zakona prevazišle bi se praznine u sistemu prava deteta, koje su neminovne u postojećem fragmentiranom pristupu. Aktuelni mehanizam promocije i kontrole ostvarivanja prava deteta, kroz instituciju Zaštitnika građana RS, u kojoj se jedan zamenik bavi ovom oblašću i rodnom ravnopravnosti, ne daje očekivane rezultate. U tom smislu, prava deteta su nevidljiva kako za opštu, tako i za stručnu javnost. Uspostavljanjem Zaštitnika za prava deteta, stvorio bi se preduslov za puno ostvarivanje prava deteta, ne samo u pravnom sistemu već i u praksi.
Stil: Da li se Vama čini da u Srbiji pojam prava deteta često ima dosta neozbiljnu konotaciju? Da se taj pojam u velikom broju slučajeva smatra pretencioznim i "izmišljenim", uz česte opaske da ni jedna od ranijih generacija nije "imala ta neka prava deteta, pa su svi izrasli u normalne ljude"? Gde tu leži problem? Da li je problem nerazumevanja i nepoštovanja prava deteta ukorenjen u vaspitanju, mentalitetu...nečem trećem? I kako se sistemski prilazi prevazilaženju i promeni takvih stavova?
Jasmina Miković: Od usvajanja Konvencije o pravima deteta,najvažnijeg i najautoritativnijeg dokumenta u oblasti prava deteta, prošlo je 32 godine. To je prvi međunarodni dokument koji se posebno i sveobuhvatno bavi decom. Nažalost, u našoj zemlji i dalje postoji nedovoljno razumevanje koncepta prava deteta. Ne treba zanemariti i brojne zablude o pravima deteta koje često možemo čuti, kao što su to: "Deca imaju pravo da rade šta hoće!", "Dajemo deci prava, a šta je sa njihovim obavezama?" i dr. U tom smislu, važno je da znamo da su prava deteta ljudska prava i da je svako dete pojedinac za sebe. Međunarodno pravo decu prepoznaje kao posebno osetljivu i specifičnu grupu za čiju zaštitu nisu dovoljni uobičajeni mehanizmi zaštite predviđeni zakonom o ljudskim pravima. Zbog toga su prava deteta priznata međunarodnim pravom.
Edukacija je ključna u prevazilaženju zabluda i nerazumevanja koncepta prava deteta.
Stil: Na koji način Vaša organizacija pokušava da unapredi ovu oblast, i koliko uspevate u tome?
Jasmina Miković: Kroz brojne informativne, edukativne i istraživačke aktivnosti, koje sprovodimo od osnivanja, uspeli smo da postavimo temelj monitoringa prava deteta u Srbiji. Dugi niz godina vrlo smo aktivni učesnik reforme zakonodavstva u oblasti prava deteta, socijalne zaštite, obrazovanja i pravosudnog sistema. Trudimo se da uključimo decu i mlade tokom realizacije gotovo svih projekata, jer participacija dece ima status principa u radu naše organizacije i predstavlja jednu od osnovnih odlika našeg delovanja.
Pandemija je svakako uticala na krizu prava deteta i u našoj zemlji, ali nas to ne obeshrabruje da nastavimo da se zalažemo da prava deteta zauzmu značajnije mesto na političkoj agendi naše države, jer kada su deca u pitanju ne sme da bude kompromisa.
Stil: Znate li primer ili primere iz prakse gde je sistem potpuno zakazao, kada su prava deteta u pitanju? I koliko su česti takvi primeri?
Jasmina Miković: Teško je izdvojiti jedan najupečatljiviji primer, ali osvrnula bih se na incidente koji su obeležili ovu godinu, zbog čestih prijava seksualnog nasilja nad decom u privrednim subjektima koji pružaju usluge neformalnog obrazovanja i koji često imaju različite nazive – školica/škola, studio, centar, igraonica, klubić/klub i slično. U Srbiji postoji niz privrednih subjekata koji obavljaju aktivnosti sa decom i mladima, a koji nisu prepoznati od strane bilo kog sistema na način koji bi omogućio da se osigura bezbednost i zaštiti lični integritet, kao i psihički i zdravstveni razvoj dece.
Neformalno obrazovanje ima značajnu ulogu u podržavanju razvoja dečijih interesovanja, unapređivanju različitih kompetencija dece, razvijanju socijalnih veština i kontakata, pa kao takvo može da bude kvalitetna dopuna formalnom obrazovanju. Bitno je istaći da određeni broj privrednih subjekata radi u odgovarajućim, prvenstveno bezbednim uslovima za decu i time ne ugrožava osnovna prava deteta.
Ono što zabrinjava je činjenica da nije propisano u kojim uslovima rad ovih privrednih subjekata treba da se odvija, s obzirom na specifičnost delatnosti i ciljnu grupu sa kojom rade; kakve kvalifikacije i kompetencije imaju oni koji rade sa decom; da li postoji i kakav je plan po kome se radi, šta se očekuje da deca saznaju, nauče ili razviju; ko i na koji način može da prati njihov rad; kome i kakve vrste informacija daju o svom radu; kakve su posledice neodgovarajućeg rada i dr.
Takođe, neki od ovih privrednih subjekata nemaju čak ni obrazovanje u opisu svojih registrovanih delatnosti(pevanje, gluma, sport, slikanje i sl). Prilikom registracije u Agenciji za privredne registre, kad je reč o odgovornosti i bezbednosti, ovi privredni subjekti treba da ispune iste uslove kao bilo koji privredni subjekt, baš iz razloga što rade sa posebno osetljivom grupom – decom i mladima. Jer ako morate imati diplomu medicinskog fakulteta da bi ste registrovali ordinaciju ili kliniku, nije li normalno da imate diplomu iz oblasti koju ćete podučavati decu?!
Stil: Kako deca i mladi u Srbiji vide svoja prava i da li veruju u mogućnost da mogu i da ih ostvare? Šta kažu Vaša iskustva do sada?
Deca najpre moraju da budu informisana o svojim pravima, da bi mogla da se obrate za pomoć u slučaju da im je neko pravo povređeno. Mi se trudimo na različite vidove da inromišemo decu o njihovim pravima i načinima kako da se zaštite u slučaju povrede. Pored vršnjačkih radionica u školama širom Srbije, izrade video priloga, brošura, postera, letaka, koristimo i informativne digitalne platforme http://tvojaprava.cpd.org.rs/ kako bismo doprli do što većeg broja dece i informisali ih na određene teme, kao što su to zaštita dece od trgovine ljudima, bezbednost dece na internetu, pravo na obrazovanje i zdravstvenu zaštitu, deca tokom razvoda roditelja, alternativno staranje, pravosuđe po meri deteta i dr.
Prošle godine smo sproveli istraživanje „Pravosuđe po meri deteta iz ugla dece i mladih“, koje nedvosmisleno pokazuje da deca i mladi iz opšte populacije generalno nisu informisani o pravima koja imaju u slučaju da dođu u kontakt sa zakonom (44% dece tvrdi da uopšte nisu informisani o pravima, dok je 28 procenta dece delimično informisano), a različite su situacije koje mogu da budu razlog za to, kao što su diskriminacija, nasilje, razvod roditelja i dr. Istraživački uzorak činilo je 1505 dece i mladih, od čega je 67 ispitanika bilo u sukobu sa zakonom.
Stil: Ko dete treba da upozna sa njegovim pravima?
Jasmina Miković: Obaveza je države u skladu sa Konvencijom o pravima deteta UN da obezbedi efikasno i sistematsko obrazovanje o pravima deteta u redovnom obrazovnom sistemu, što još uvek u praksi nije osigurano. U saradnji sa Užičkim centrom za prava deteta (UCPD), razvili smo pretežni deo programa obrazovanja dece i mladih u oblasti prava deteta, koji čine materijali i radionice, koje je kasnije UCPD za potrebe pripreme priručnika modifikovao radi primene u obrazovnom sistemu i obogatio novim sadržajima.
Škola je prepoznata kao jedno od mesta gde bi deca i mladi trebali da se informišu o svojim pravima, ali i osnaže da svoja prava neposredno ostvaruju i reaguju na eventualna kršenja prava, zbog čega se u svom radu dosta oslanjamo na saradnju sa školama, kako bismo doprli do što većeg broja dece.
NE PROPUSTITE
(Stil.kurir.rs/Razgovarala Maša Petković)
