Tari Makinis je lekarka dijagonostifikovala dispareuniju - pojave bola tokom seksualnog odnosa.
Njenu ispovest za Today’s Parent prenosimo u celosti.
Problem je započeo pre otprilike dve godine i neprijatno mi je da to priznam. Tip sam osobe koja odbacuje bol, a pripisala sam je godinama takmičenja u plesu. Ali, za razliku od plesnih povreda, ova bol, koja se dogodila kad god bi mi bilo šta ušlo u vaginu, nije samo uticala na mene. To je takođe uticalo na moju vezu.
Kada sam pre osam godina počela da izlazim s Džošom, pocrvenela bih kada bi me prijatelji pitali bilo šta o našem seksualnom životu, a retko sam učestvovala u uobičajenim seksualnim pričama u društvu.
Seks nije bio nešto što se spominjalo u mojoj porodici. To je bila tabu tema.
Džoš i ja smo razgovarali o seksu jer smo ga praktikovali, ali kada je postalo bolno, ti razgovori su od superzabavnih postali superstresni.
Bolovi su na početku bili povremeni, što nas je navelo na verovanje da je to samo trenutni problem – bila sam lošeg raspoloženja, nismo imali dovoljno vremena za predigru, lubrikant koji smo koristili imao je nešto na što sam bila alergična itd.
Zaustavili bismo se i pokušali ponovo naredne noći, a onda bi se stvari vratile u normalu. Ali napredovalo je i došli smo do tačke kada me je bilo kakva penetracija, bez obzira na okolnosti, užasno bolela. Teško je opisati tu “povredu”.
Peckanje je bila reč kojom sam se služila, a zadržavalo se i kada ništa nije bilo u meni.
Protivgljivična sredstva nisu pomagala
Došli smo do tačke u kojoj bi se seks svodio na to da me Džoš posmatrao, lice bi mi se naježilo, on bi se povukao i odmah bih zaplakala od kombinacije bola i frustracije.
Kao što sam sigurna da možete zamisliti, to nije recept za zdrav seksualni život ili zdrav odnos. Čak mi je i samo pominjanje seksa donosilo teskobu, a seks smo pokušavali jednom mesečno, ako i toliko.
Na moju sreću, Džoš je dosta strpljiv i on me je podsticao da shvatim šta se događa, umesto da mi dopusti da se držim svoga glupog plana čekanja da vidim hoće li nestati – jer nije nestalo.
Dijagnostifikovanje dispareunije nije bilo tako jednostavno. Prva stanica bila mi je lekarka opšte prakse. Uputila me jedinom ginekologu u Torontu specijalizovanog za to, a iz njegove ordinacije obavestili su me da imam zakazano za mart sledeće godine. Bio je februar i nisam mogla živeti onako kako sam živela još 13 meseci pa me je lekarka opšte prakse uputila na mog ginekologa.
Ginekolog mi je postavila gomilu pitanja o mojoj seksualnoj prošlosti, mom trenutnom seksualnom životu i kakva je bila moja bol.
Pregledala me je i propisala mi antigljivičnu kremu koju je trebalo svakodnevno da umasiram u vaginu kako bih lečila ono što je utvrdila da je infekcija.
To sam radila dve nedelje i ništa se nije promenilo. Nakon nekoliko pregleda, napokon sam upućena doktorki Kembel.
Nisam imala pojma što je fizioterapija karlice. Zvučalo mi je nekako hipijevski, nešto što je za ljude koji idu na reiki tretmane i veruju u lekovitu moć kristala. Ali postala sam prilično očajna pa sam pokušala biti otvorenog uma.
Anksioznost može rezultirati bolnim seksom
Doktorka Kembel pobrinula se da se odmah osećam ugodno, objašnjavajući mi da nisam sama i da ćemo uspeti rešiti moj problem. Nakon što me pregledala (ubacivši mi dva prsta u vaginu i pritiskajući na raznim mestima), utvrdila je da su mišići tamo preuski.
“Zamislite stegnuti mišić na vratu ili ramenima. Upravo se to događa u vašim mišićima dna karlice", rekla je. Tada me pitala da li vodim stresan život ili sam sklona teskobi".
“Anksioznost nekih ljudi pokazuje se kroz glavobolju ili bolova u leđima. Ali, kod drugih se može javiti i bol tokom seksa. objasnila mi je.
Zatim je tačno opisala što se događalo u mojoj vagini.
Kada se mišići i meka tkiva ne opuštaju pravilno zbog napetosti, rezultat može biti bol. To je zato što je sloj vezivnog tkiva koji površinski leži na mišiću tesan. Da bi se mišići opustili, tkiva koja ih podupiru treba da se istegnu. Kada to ne mogu, dobijete peckanje. To postaje začarani krug, jer počinjete da predviđate bol i sve se više stežete u tom očekivanju.
Ne pomažu tablete protiv bolova
“E, to sam tačno ja”, rekla sam joj. U prošlosti sam imala bolove u mišićima, a moje rešenje uvek je bio lek protiv bolova kako bih izdržala.
Da li mogu isto učiniti za ovo, pitala sam je.
“Bol dolazi iz mozga u 100 posto slučajeva pa, ako pogledamo što pokreće iskustvo boli kod osobe, može postojati komponenta tkiva koja može tome da doprinese”, rekla mi je.
To znači da protivupalni lekovi mogu delovati i izazvati trenutnu promenu simptoma ako postoji velika upala. Ali, što se tiče bolova kod seksa, događa se puno više.
Čak i samo razmišljajući o tome i dok vas ništa ne dodiruje, već iskusite tu bol, jer imate reprizu onoga što će se dogoditi. Da bih se lečila, trebalo je prilagoditi moje celokupno gledište, uključujući prevladavanje straha i iščekivanje bolova.
Dakle, ne, nisam mogla da se okrenem lekovima za lečenje moje dispareunije.
Umesto toga, moj kalendar je bio pretrpan posetama doktorki Kembel, koja bi masirala vaginalne mišiće, pritiskajući određena područja u meni kako bi videla šta me boli.
Pitala me je pomaže li mi vežba sa ginekološkim dilatatorom – glavni deo ima opseg oko dva centimetra, a na njega možete naslagati sve veće delove dok ne dosegne opseg od oko pet centimetara. Moj noćni zadatak bio je umetnuti dilatator u vaginu, pomerajući ga s jedne na drugu stranu, unutra i spolja, a kada bih došla do toga da ne boli, mogla bih preći na širi opseg.
Kegelove vežbe mogu samo pogoršati stvar
Bilo je stresno, dosadno i ponekad bolno, a dok sam to radila, zaključala sam se sama u spavaću sobu. Takođe, bio mi je zabranjen seks mesec dana, ili dok nisam mogla proći barem dve nadogradnje dilatatora bez bolova.
Doktorka mi je savetovala da radim i vežbe joge, što je pomoglo da produžim mišiće i meka tkiva u dnu karlice. Željela je da se usredotočim na raspoloženje i restorativne dijelove joge, koji bi mi mogli pomoći da se opustim.
“Duboko disanje i dalje je među glavnim aktivnostima za smanjenje stresa i teskobe”, rekla je.
Bilo mi je zabranjeno raditi bilo kakve vežbe za stomak. Na primer, Kegelove vežbe nisu tako dobre za ionako usko dno karlice. Osim toga, doktorka me je šokirala otkrivši da većini ljudi zapravo nisu potrebne Kegelove vežbe, koje su danas popularne.
Tokom svih poseta doktorki Kembe, naučila sam dosta o svojoj vagini, naučila sam o bolu, naučila sam da definitivno nisam sama – svaka četvrta žene to doživljava i saznala sam da prilično često pogrešno pretpostavljaju da će “nestati samo od sebe”.
Fizioterapija karlice mi je napokon pomogla
“Mnogim ženama se govori: ‘S tobom je sve u redu’ ili ‘umislila si bol’, ‘samo se opusti’. Tada počinju zaista da umišljaju bol”, istakla je dr. Kembel
Ona veruje da je problem u tome što još uvek postoji jaz između znanja o fiziologiji karlice i njenim problemima.
Ja sam, u svakom slučaju, zahvalna što sam otkrila fizioterapiju karlice. Bez toga bih provela godine trpeći bol ili živeći bez seksa.
Nakon nekoliko meseci redovnog vežbanja i poseta doktorki, seks je postepeno postao nešto čemu bih mogla da se radujem ,a ne bojim.
Sada, kada je prošlo nešto više od godinu dana vremena u kojima mogu da imam seks bez bolova, znam da je to nešto što proizlazi iz kombinacije redovnog obavljanja moje “domaćeg zadatka” i nastavka boljeg razumevanja izvora stresa i, samim time, mojih bolova.
Moj pomagač će i dalje živeti u mojem noćnom ormariću u budućnosti, a ako se ne izdignem iznad teskobe, biće trenutaka kada neću moći imati polne odnose. Ali lakše mi je što znam da imam alate – i doslovno i figurativno – kako bih se nosila s tim.
