Luna iz Kruševca već više od dve decenije živi u Londonu, ali nikada nije zaboravila svoje rodno mesto i korene iz kojih potiče. Iako je život daleko od Srbije doneo mnogo izazova, uspela je da održi neraskidivu vezu sa svojim poreklom i tradicijom. Posebne emocije vezuju je za manastir Ostrog, mesto koje za nju ima poseban značaj. U proteklim godinama, posetila ga je tri puta sa svojom decom, verujući da će u njegovim svetim zidovima pronaći svoj mir.
Međutim, nakon tih poseta, usledile su godine tokom kojih nikako nije uspevala da ponovo ode. Svaki pokušaj da se uputi na putovanje ka Ostrogu nailazio je na neku prepreku. Iako je želela da se još jednom pokloni svetim moštima Svetog Vasilija Ostroškog, sudbina kao da joj to nije dopuštala.
NE PROPUSTITE
„Ostavila sam dobro plaćen posao u Direkciji za urbanizam u Kruševcu i sa decom – sinom i ćerkom, koji su blizanci – pre dvadeset godina otišla u London. Bilo je to putovanje u nepoznato. Nismo znali šta nas čeka, niti kako ćemo se snaći u novoj sredini. Bilo nam je potrebno punih pet godina da steknemo sigurnost i pronađemo svoj put“, priseća se Luna.
I dok su godine prolazile, njena želja da ponovo kroči na sveto tlo Ostroga bivala je sve jača. Ipak, svaki pokušaj da organizuje putovanje završavao se neuspehom. Neretko bi planove kovali mesecima unapred, ali bi se uvek nešto isprečilo – bilo da su u pitanju nepredviđene obaveze, porodične situacije ili jednostavno osećaj da „nije pravo vreme“. Tako je prošlo punih dvadeset pet godina.
„Mnogo puta sam pokušavala da odem, koristila sam i turističke agencije iz Srbije i iz Londona, planirala putovanje sa različitim ljudima. Ali, kroz sve te pokušaje, shvatila sam da se na Ostrog ne ide kada vi to želite, već kada vas Sveti Vasilije pozove. To je živa istina. U nekoliko navrata sam bila sigurna da ću uspeti da krenem, ali nešto bi uvek iskrslo i sprečilo me. A onda, potpuno neočekivano, putovanje se organizovalo u jednom danu. Nas tri prijateljice smo odlučile da krenemo i sve se odigralo neverovatno lako i brzo“, priča Luna sa osmehom.
Sve su isplanirale gotovo bez ikakvih poteškoća – kupile su avionske karte, rezervisale smeštaj i obezbedile prevoz do manastira.
„Put do Ostroga, iako poznat po strmim i krivudavim deonicama, ovoga puta smo prešle bez ikakvih problema. Kao da smo bile vođene nekom nevidljivom rukom. Kada smo konačno stigle u dvorište manastira, sav umor je jednostavno nestao. Osetila sam neizmerni mir i spokoj. Poseban značaj imao je razgovor sa monahom, koji mi je pomogao da oslobodim dušu i ostavim iza sebe teret koji sam godinama nosila. Poseban utisak mi je ostavio momenat kad mi je monah rekao da u manastiru postoje rupe. Uzeo je moju ruku i ubacio u jednu od šupljina, a unutra je bila voda. Usred stene voda - pravo čudo“, emotivno i puna ushićenja priča Luna.
Iako u manastiru uvek ima mnogo ljudi, među njegovim zidinama vlada posebna, umirujuća tišina. Osećaj prisustva nečeg uzvišenog ispunjava svaku prostoriju, a mesto gde počivaju mošti Svetog Vasilija donosi neverovatnu energiju i duhovnu snagu.
Na ulazu u manastir, istaknuta su pravila oblačenja – žene treba da nose suknje i marame, dok muškarci moraju imati duge pantalone i majice dugih rukava. Mnogi poklonici donose darove za monahe – kafu, šećer, ulje i druge potrepštine, dok je ostavljanje dobrovoljnih priloga deo tradicije. Nakon poklanjanja moštima Svetog Vasilija, vernici često zapisuju imena svojih bližnjih – bilo za zdravlje, bilo za pokoj duše, a monasi ih potom pominju u svojim molitvama.
Jedno staro pravilo kaže da sa Ostroga ne smete poneti ništa što pripada manastiru – čak ni kamen ili cvet. Ono što vernici mogu da ponesu jeste osvećena voda i ulje iz kandila, koje se nalaze u manastirskoj prodavnici.
Po narodnom verovanju, Sveti Vasilije svake noći obilazi manastir, a monasi ujutru često zatiču crne tragove na njegovim čarapama. Zbog toga vernici koji dolaze u manastir često na dar donose vunene čarape, ulje i vino, verujući da će njihovi prilozi doprineti duhovnom miru i blagostanju. Takođe, mnogi donose stvari svojih bližnjih koji nisu u mogućnosti da posete svetinju – ostavljaju ih da prenoće pored kivota, a potom ih odnose voljenim osobama.
Iako se ljudi ponekad pitaju „ko ne sme da uđe u manastir Ostrog“, istina je da su svi koji dolaze čistog srca i sa poštovanjem prema svetinji dobrodošli. Manastir Ostrog nije samo mesto molitve, već i prostor unutrašnje obnove, gde vernici pronalaze utehu i odgovore na svoja životna pitanja.
