Cela Ivanjica dobro zna dobrog profesora Milinka Boškovića. Ako pitate meštane, svi će za njega imati samo reči hvale, ali neretko mnogi provuku da ga sažaljevaju, jer će ipak ostati sam, a takav čovek to nije zaslužio.
Međutim, Milinko je odlučio da svima zapuši usta, a njegova odluka je bila da dovede Albanku koju je pre toga video samo na slici.
Odrastao je u tradicionalnom, ali toplom okruženju, gde su porodične vrednosti bile na prvom mestu. Dok su njegovi vršnjaci već osnivali domove, on je strpljivo čekao da pronađe onu pravu – osobu s kojom će deliti život, ljubav i svakodnevne radosti. Međutim, godine su prolazile, a njegova potraga nije donosila željeni ishod. Nije želeo brak iz koristi, nije mu bilo dovoljno samo formalno zajedništvo – tražio je iskrenu ljubav i razumevanje.
Iako je živeo u maloj sredini, gde se ljudi često oslanjaju na poznanstva i preporuke, nijedna žena koju je upoznao nije bila ona prava. Ipak, Milinko nije gubio nadu. Verovao je da svako ima svoju sudbinu i da će prava osoba u njegov život doći u pravom trenutku.
Jednog dana, sasvim neočekivano, saznao je za Vjolcu – mladu ženu iz Albanije. O njoj je prvi put čuo preko njenih sestara, koje su već bile udate za ljude iz njegovog kraja i koje su se u potpunosti uklopile u novu sredinu. Priče o njihovoj porodici iz Skadra bile su ispunjene poštovanjem i divljenjem. Govorilo se da su vredni, čestiti i pošteni ljudi koji ne prave razlike među ljudima na osnovu nacionalnosti ili vere – za njih su postojali samo dobri i loši ljudi.
„Suočavao sam se s brojnim predrasudama i komentarima okoline. Mnogi su mi govorili da će mi biti teško, da će razlike biti nepremostive. Ali ja sam znao šta želim. Želeo sam porodicu, ljubav i iskreno zajedništvo, i nisam želeo da dozvolim da mi mišljenja drugih određuju život“, priča Milinko.
Pre nego što je otputovao u Albaniju da je upozna, video ju je samo na fotografiji. Ipak, nešto mu je govorilo da je Vjolca upravo ona koju je tražio. Nije mogao da objasni taj osećaj, ali verovao je svojoj intuiciji. Doneo je odluku – otputovaće u Skadar i upoznati je.
„Iako živimo u 21. veku, ova priča ima elemente tradicije. Njene sestre su već godinama ovde, znam da su izuzetna porodica i da su se lepo uklopile. Nakon razgovora sa njihovom porodicom, doneo sam odluku – idem u Skadar“, priseća se profesor.
Kada su se konačno sreli, sve dileme su nestale. Već pri prvom susretu shvatili su da žele da provedu život zajedno. Iako su do tada jedno o drugom znali samo ono što su im drugi preneli, među njima se odmah rodila posebna povezanost.
„Od prvog trenutka smo osetili da pripadamo jedno drugom. Nekad je potrebno vreme da se ljubav razvije, ali nekad je i jedan pogled dovoljan da znaš da si doneo pravu odluku“, kaže Milinko.
Njihova ljubav je brzo jačala, a ubrzo nakon što se Vjolca preselila u Ivanjicu, organizovali su veliku svadbu. Milinkova porodica i prijatelji srdačno su je prihvatili, a ona se s lakoćom uklopila u novu sredinu.
Najveća radost u njihovom životu došla je četiri godine kasnije, kada su dobili ćerku Irenu. Njeno rođenje donelo je još više ljubavi u njihov dom, a Milinko ističe da je upravo zahvaljujući Vjolci ostvario svoj najveći san – da ima toplu i srećnu porodicu.
„Sve je sudbina. Moja intuicija me nije prevarila. Da sam slušao druge, možda bih još uvek bio sam, ali sada znam da sam doneo najbolju odluku u životu“, zaključuje Milinko sa osmehom.
Stil/Rina
Milinkova priča je inspiracija za mnoge, kakve god namere da imamo, katkad je potrebno i mnogo sreće za kvalitetan život
