Mislio sam da moja žena Dejana i ja delimo sve, uključujući i naše najdublje tajne. Ali kada me je isključila sa svoje rođendanske zabave, shvatio sam da sam bio izostavljen iz više od samo jedne proslave. Najviše me je bolelo otkrivanje zašto.
Nije me samo žurka pogodila. Bilo je to ono što je to otkrilo o mojoj ženi i našem braku.
Godinu dana sam štedeo za njen poklon iz snova, samo da bih otkrio da joj nisam dovoljan. Kad se osvrnem, znaci su uvek bili tu. Pretpostavljam da ih samo nikada nisam želeo videti.
Dejanu i mene su upoznale naše porodice pre osam godina. Mislili su da ćemo biti odličan spoj, i bili su u pravu. Barem na početku.
Bila je topla, društvena i imala je tu zaraznu energiju koja je sve terala da joj se približe. Ja sam bio tiši i praktičniji, ali sam njen entuzijazam smatrao osvežavajućim. Izašli smo na nekoliko sastanaka i ubrzo sam se zaljubili.
Naravno, nije bila savršena. Niko nije. Rano sam primetio da ima malo materijalističke crte.
Volela je otmene večere, dizajnerske torbice i onu vrstu odmora zbog kojih su Instagram profili izgledali kao turističke brošure.
U to vreme, zanemarivao sam joj to što je cenila lepše stvari u životu. Osim toga, nisam baš živeo ekstravagantno, ali se nisam ni mučio. Mislio sam da možemo da se uravnotežimo.
Venčali smo se pre pet godina i neko vreme je sve izgledalo sjajno. Voleo sam kako je Dejana osvetlila sobu i mogla da razgovara sa bilo kim i da ga natera da se oseća kao najvažnija osoba na svetu.
Imao sam stalni posao kao finansijski konsultant i, iako nisam zarađivao milione, ponosio sam se time što nam obezbeđujem stabilan život. Ali bilo je trenutaka, malih, dosadnih trenutaka, koji su nagoveštavali da stvari nisu tako savršene kao što su izgledale.
Sećam se jednom kada sam joj za godišnjicu poklonio foto-album po narudžbini, pun slika naših omiljenih uspomena. Osmehnula se i zahvalila mi, ali kasnije sam je čuo kako razgovara telefonom sa prijateljicom i kaže: „Da, slatko je, ali sam se nekako nadala vikendu u spa centru ili nečemu sličnom.“
Bolelo je, ali sam sebe ubeđivao da to ništa ne znači. Dejana je uvek bila ekspresivna, i pretpostavio sam samo izbacuje iz sebe sve što u tom trenutku pomisli. Ipak, mali incidenti su se gomilali.
Uzgred bi pomenula kako je muž njene prijateljice iznenadio dijamantskim minđušama „samo tako“ ili kako je partner druge prijateljice odveo na luksuzno putovanje.
„Možeš li da veruješ koliko su srećni?“, rekla bi, sa čežnjivim pogledom koji sam pokušavao da ne shvatim lično. Ali duboko u sebi, počeo sam da osećam kao da joj nisam dorastao.
Nisam imao posao koji je dozvoljavao ekstravagantne poklone ili iznenadne izlete, ali sam to nadoknađivao pažljivošću. Barem sam mislio da jesam.
Provodio bih sate planirajući mala iznenađenja za nju, poput kuvanja njenih omiljenih jela posle dugog dana ili ostavljanja slatkih poruka u njenoj torbi za posao.
Nadao sam se da ti gestovi znače više od cene.
Onda su usledili razgovori koji su me naterali da se preispitam.
Jednom, kada su joj prijateljice došle, čuo sam ih kako razgovaraju.
„Pa, čime te je Luka ovog puta razmazio?“ upitala je jedna od njenih prijateljica.
„Oh, znaš Luku“, počela je. „Više se zalaže za sentimentalnost nego za trošenje.“
Njen ton nije bio potpuno odbojan, ali nije bio ni baš ponosan.
Kad se osvrnem, trebalo je da predvidim. Trebalo je da shvatim da je Dejanin svet bio onaj u kome je izgled bio važan. Svet u kome biti „dovoljno“ nikada nije bilo dovoljno.
Ali sam je voleo i verovao sam da je ljubav dovoljna da premosti jaz između naših razlika, toliko sam pogrešio.
Pre nekoliko nedelja, Dejana me je iznenadila objavom: „Ove godine ne slavim rođendan“, rekla je tokom večere. „Starim, i iskreno, šta tu ima da se slavi?“
Zastao sam usred zalogaja i zurio u nju. Džena je volela rođendane. Uvek bi pedantno isplanirala temu, koordinirala odeću i osigurala da je spisak gostiju savršen. Pomisao da potpuno preskoči priliku mi se učinila neprihvatljivom.
„Jesi li sigurna?“ upitao sam, „Oduvek si volela da slaviš.“
Slegnula je ramenima. „Jednostavno mi se ove godine ne da. Možda sledeći put.“
Njen odgovor mi se nije dopao, ali nisam navaljivao. Svako ima svoje trenutke, i pretpostavio sam da je punjenje 35 godina ostavilo osećaj zamišljenosti ili čak samosvesti kod nje.
Ipak, želeo sam da uradim nešto posebno za nju.
Dejana je volela nakit, ali je retko kupovala za sebe, uvek govoreći da je previše raskošan. Zato sam protekle cele godine štedeo za par dijamantskih minđuša za koje sam znao da će ih obožavati.Iskreno, štednja nije bila laka. Preskakao sam ručkove, odustao od nove odeće, pa čak i radio dodatni posao tokom praznika.
Minđuše koje sam kupio bile su prelepe i jedva sam čekao da je iznenadim. Zamišljao sam da joj ih poklonim tokom mirne večere kod kuće. Mislio sam da bi bilo savršeno.
Ali sve se promenilo nekoliko dana pre njenog rođendana.
Bio sam u prodavnici i kupovao neke neophodne stvari u poslednjem trenutku kada sam naleteo na Marka, jednog od Dejaninih kolega.
Razmenili smo ljubaznosti i pričali o uobičajenim stvarima dok nije usputno pomenuo nešto što mi je srce stislo.
„Vidimo se na Dženinoj rođendanskoj zabavi u petak!“, rekao je sa osmehom.
„Žurka?“, upitao sam. Nisam imao pojma o čemu priča.
„Da, njena rođendanska zabava. Znaš za nju, zar ne?“
„O, da, zabava!“, nasmejao sam se. „Isto mesto kao i prošlog puta, zar ne? Stalno mešam stvari.“
„Ne, to je u onom novom restoranu“, rekao je Marko. „U centru u petak u 7. Svi prijatelji i porodica dolaze!“
Naterao sam se da se nasmejem, glumeći to. „O, da, naravno. Samo sam na trenutak zaboravio. U poslednje vreme sam preplavljen poslom.“
Marko je klimnuo glavom. „Pa, trebalo bi da bude zabavno. Dejana uvek organizuje sjajnu žurku.“
Uspeo sam da se osmehnem i brzo se oprostim pre nego što sam skrenuo kolica u sledeći prolaz.
To je bio novi luksuzni restoran u centru grada. Potrebna je bila rezervacija nedeljama unapred i cena koja je vrtoglavo visoka. A najviše me je mučilo to što moja žena nije pomenula ni reč o toj zabavi.
Sledeća dva dana pokušavao sam da racionalizujem ono što je Marko rekao. Možda je pogrešio. Možda je to bila žurka iznenađenja, a Dejana nije želela da saznam. Ali duboko u sebi, znao sam istinu. Namerno me je isključila.
Zašto me ne bi želela tamo? Pomislio sam. Da li joj je bilo neprijatno? Da li je ljuta? Ili sam nešto učinio da se oseća kao da ne pripadam pored nje?
Pitanja su me izjedala, ali nisam mogao da se nateram da direktno pitam Dejanu.
Umesto toga, odlučio sam da saznam. Rekao sam sebi da neću praviti scenu i da mi samo trebaju odgovori. Odlučio sam da odem na žurku da vidim zašto me ne želi tamo.
Na dan svog rođendana, delovala je prilično mirno.
„Samo izlazim sa prijateljima na večeru večeras“, rekla je za doručkom, srkajući kafu. „Ništa posebno, samo malo okupljanje.“
„O, stvarno? Mislio sam da ćemo večerati zajedno kod kuće“, rekao sam. „Planirao sam da ispečem tvoje omiljene kolačiće.“
„To je tako lepo od tebe, Luka“, osmehnula se. „Samo što je Aleks predložila da izađemo na večeru, a ja nisam htela da kažem ne. Večeraćemo zajedno sutra, važi? Obećavam.“
"U redu“, rekao sam, pokušavajući da sakrijem razočaranje.
Nije pomenula fensi restoran niti bilo šta približno slično ekstravagantnoj večeri koju je Marko opisao. Mirna večera sa prijateljima nije bila ništa zbog čega bi trebalo da se sumnja. Barem ne dok nisam stigao u restoran.
Kada sam ušao bilo je kao da sam zakoračio u drugi svet. Soba je blistala od bogatstva. Blistave haljine, odela krojena po meri i nepogrešivi žubor privilegija.
U centru svega toga bila je Dejana. Njen osmeh je bio blistav kao luster iznad nje, ali je izbledeo čim me je ugledala.
Video sam paniku ispisanu na njenom licu dok se izvinjavala i hodala prema meni.
„Šta radiš ovde?“, upitala je tihim, užurbanim šapatom.
„Došao sam da proslavim tvoj rođendan“, odgovorih. „Ali izgleda kao da se zabavljaš sa prijateljima. Rekla si da ne želiš da slaviš rođendan ove godine, ali…“
Pocrvenela je dok se osvrtala. „Luka, nije tako. Ovo je samo ležerna večera. Ja...“
„Marko je to nazvao rođendanskom zabavom kada sam ga sreo pre nekoliko dana“, rekao sam. „Ovo ne izgleda kao ležerna večera.“
Ramena su joj se blago opustila i bacila je pogled na sto gde su nas njeni prijatelji posmatrali sa otvorenom radoznalošću.
„Vidi“, rekla je, još više snižavajući glas. „Isključila sam te sa zabave jer... pa, komplikovano je.“
„Kako komplikovano?“
„Samo što svim mojim prijateljicama muževi uvek kupuju ove ekstravagantne poklone, a ti... pa, ti ne. Nisam želela da me porede. Nisam želela da znaju da ja nikada ne dobijam skupe poklone.“
Zurio sam u nju širom otvorenih očiju.
„Dakle, stidiš se mene?“ upitao sam. „Stidiš se što tvoj muž ne zarađuje dovoljno da te razmazi poklonima?“
Njena tišina je bila dovoljan odgovor.
Duboko udahnuvši, izvukao sam malu kutiju iz džepa i pružio joj je.
„Otvori je“, rekao sam.Oči su joj se blago raširile dok ga je odmotala, otkrivajući dijamantske minđuše unutra. Na trenutak sam video Dejanu u koju sam se zaljubio. Onu koja bi se ozarila zbog malih iznenađenja i promišljenih gestova.
„O, Bože, Luka“, zadihano je prošeptala, držeći minđuše da ih prijateljice vide. „Prelepe su!“
Pozvala je prijateljice, uživajući u njihovom divljenju kao da se celo veče odjednom pretvorilo u proslavu nas samih.
„Luka, moraš da ostaneš“, rekla je, hvatajući me za ruku. „Hajde, popij nešto, da ti donesem nešto za jelo.“
Ali nisam mogao. Nešto u meni je puklo i nikakva pohvala ili pažnja njenih prijatelja nije mogla to da popravi.
„Ne mogu da ostanem“, rekao sam. „Drugi deo tvog poklona te čeka kod kuće.“
Oči su joj se zasvetlele od uzbuđenja. „Šta je to? Reci mi!“
„Videćeš“, rekao sam, brzo je poljubivši u obraz pre nego što sam otišao. Nisam se osvrnuo.
Kada se Dejana vratila kući kasnije te noći, zatekla je kuću mračnu i jezivo tihu.
Jedina svetlost je dolazila iz kuhinje, gde je na stolu stajala jedna koverta. Ostavio sam joj pismo.
"Draga Dejana,
Godinu dana sam štedeo za te minđuše jer sam želeo da se osećaš voljeno i cenjeno. Uvek si govorila da voliš nakit, ali da se nikada nisi počastila, pa sam želeo da ti poklonim nešto posebno. Nešto da ti pokažem koliko mi značiš.
Ali večeras sam shvatio da koliko god dam, nikada neće biti dovoljno. Čuvši te kako kažeš da ti je bilo neprijatno zbog mene, zbog nas, slomilo se nešto u meni. Oduvek sam verovao da je ljubav više od materijalnih stvari, ali ti si mi jasno stavila do znanja da su izgled i poređenja važniji.
Dakle, evo drugog dela tvog poklona: SLOBODA. Za oboje.
Podnosim zahtev za razvod. Zaslužujem nekoga ko me ceni zbog onoga što jesam, a ne zbog onoga što mogu da kupim. A ti zaslužuješ nekoga ko ti može pružiti način života koji očigledno želiš.
Molim te, nemoj me kontaktirati. Ovo je zbogom.
Luka"
Tokom narednih nekoliko dana, Dejana me je više puta zvala, ostavljajući suzne poruke moleći za oproštaj. Rekla je da je pogrešila, da nije mislila ono što je rekla i da želi da popravi stvari.
Ali završio sam. Poslao sam joj još jednu poslednju poruku.
Ne kontaktiraj me više. Gotovo je.
Onda sam blokirao njen broj i nastavio sa razvodom.
Sada, mesecima kasnije, osećam se lakše, kao da je sa mene skinut teret koji nisam ni znao da nosim. Gubitak Dejane je bio bolan, ali saznanje da više nikada neću morati da trpim njena stalna poređenja ili neizrečeno razočaranje?
To je olakšanje koje ne mogu rečima da opišem.
