Ankica je sedela u stolici i zurila u telefon. Trebalo je da pozove ćerku da joj kaže o čemu je razmišljala poslednje dve nedelje. Otkako ju je doktor strogo pogledao i rekao: „Potreban ti je odmor. Bez stresa. Minimalno stresa.“
Kriza sa visokim pritiskom se dogodila u novembru. Ankica je bila u bolnici, a razmišljala je o tome šta je sve oko Nove godine čeka u kući. Ćerka je stalno zove, pita je šta ima kuvano, Ankica juri na sve strane, pravi spisak za kupovinu, čisti stan, kuva po dva dana bez prekida da bi njena ćerka i unuci imali dovoljno... A onda trči, čuva iste te unuke koji bacaju igračke gde stignu. Za to vreme njen zet leži i gleda u telefon. Njena ćerka sedi i poručuje neke gluposti preko istog tog interneta.
Svaka Nova godina je ista.
Ankica je pozvala ćerku, a Lena se odmah javila.
„Mama, zdravo. Zašto si tako tiha? Mislila sam da si zaboravila na Novu godinu.“
- Lenka, moram da razgovaram sa tobom.
— Slušam. Samo požuri, na poslu sam.
Ankica je uzdahnula.
— Ove godine neću slaviti Novu godinu sa tobom.
Duga pauza.
- Šta to znači da nećeš?
- To znači da ću biti kod kuće. Sama. U tišini.
- Mama, jesi li ozbiljna?
— Ozbiljna ko smrt. Doktor mi je rekao da moram da se odmorim. Umorna sam, Lenka. Veoma umorna.
Ćerka se nervozno nasmejala.
„Mama, ali mi smo se već spakovali. Deca čekaju. Žele da vide baku.“
„Lenka, rekla sam ti na vreme. Još uvek ima nedelja dana do praznika.“
- Ali kuda sada da idemo?
— Eto, ostanite kod svoje kuće. Kao porodica.
Još jedna pauza. Ankica je čula kako joj ćerka diše u telefon.
- Mama, zar ne želiš da vidiš svoje unuke?
Evo ga. Glavno oružje. Unuci.
— Želim. Ali ne za Novu godinu. Ne sada.
„Ali to će biti samo par dana. Pomoći ćemo ti.“
Ankica se nasmejala. Za Lenu je pomoći bila kada bi oprala tri tanjira poslednjeg dana pre odlaska.
- Leno, donela sam odluku. Žao mi je.
— Jesmo li ti mi to dosadili? Ali porodica smo ti.
- To nije poenta.
- Šta je bilo? Objasni mi, mama, šta je bilo?
Ankica je pogledala po kuhinji. Kod šporeta, gde bi stajala po dva bogovetna dana svake Nove godine. Za stolom koji je morala sama da postavi. Kod frižidera, koji je punila namirnicama poslednjim novcem.
— Stvar je u tome što sam umoran od toga da budem deo funkcije za Novu godinu.
— Koja funkcija? O čemu pričaš?
„Leno, imam šezdeset godina. Moj krvni pritisak varira. Želim da proslavim praznike mirno. Bez muke. Bez kuvanja. Bez čišćenja.“
Ćerka je zaćutala. Zatim je tiho rekla:
- Razumem. Dakle, mi smo ti teret.
- Nisam to rekla.
— Mislila si to ozbiljno. U redu, mama. Nađi je sama. Pošto ti nismo potrebni.
Lena je spustila slušalicu. Ankica je pogledala u ekran telefona i osetila krivicu. Tešku krivicu. Majka treba da prihvati svoju decu. Majka treba da bude srećna što ima unuke. Majka nema pravo da odbije.
Ali bila je umorna. Toliko umorna da je, kad god bi pomislila na predstojeći praznik, htela je da plače.
Uveče je Lena opet pozvala.
„Mama, razmišljala sam. Možda bi ipak trebalo da dođemo? Pomoći ću ti. Iskreno, pomoći ću ti.“
- Lena, ne. Ne želim.
„Ali deca će biti tužna. Navikla su da slave Novu godinu kod bake.“
„Deca će preživeti. Nije ih briga gde slave praznik. Sve dok imaju poklone.“
- Mama, to je tradicija. Uvek smo se sastajali kod tebe.
— Tradicije se mogu menjati.
Lena je uzdahnula.
- U redu. Kako želiš. Ali ja sam uvređen.
Lena nije zvala narednih nekoliko dana. Ankica je čekala poziv, ali telefon je bio tih. Znala je da je njena ćerka povređena. Znala je da misli da je njena majka sebična. Znala je da ne razume.
31. decembra, Ankica se probudila kasno. Ustala je, sipala sebi čaj, pojela sendvič. Uključila je televizor. Bez kuvanja. Bez muke. Samo miran, prijatan dan.
Do večeri je izvadila piletinu iz frižidera, ispržala krompir, napravila jednostavnu salatu od povrća, postavila čaj i kolačiće na sto, uključila televizor i čekala da zvono zazvoni.
U pola jedanaest pozvala je komšinica Tamara.
- Ankice, jesi li sam?
- Jesam.
— A tvoja ćerka?
— Kod kuće.
- Šta se desilo?
- Ništa. Samo sam umorna.
Tamara je ćutala.
— Razumem. I moj sin je dolazio svake godine. Dok nisam rekla da više ne mogu. Sada se smenjujemo. Jedne godine ja, jedne on.
Ankica se osmehnula.
- Mudro.
Oprostili su se. Ankica je popila čaj i pogledala na sat. Do ponoći je ostao još sat vremena.
U međuvremenu, Lenina kuća je bila u haosu. Pokušala je da napravi salatu, ali je zaboravila da kupi majonez. Njen muž, Sergej, ležao je na kauču i gledao TV. Deca su vrištala i tražila poklone. Njihov najstariji sin, Miša, polomio je ukras za jelku. Njihova najmlađa ćerka, Vanja, plakala je jer je želela da ide kod bake.
Lena je stajala u kuhinji i sekla povrće. Ruke su joj se tresle od umora. Već je kuvala tri sata. Salata, meso, krompir. Sve je išlo po zlu. Presolila je. Nedovoljno ispekla. Zaboravila je na kolače u rerni; izgoreli su.
- Sergej, pomozi mi.
Muž nije reagovao.
- Segej, tebi govorim.
- Šta?
— Postavi sto.
— Evo brzo ću, samo da pogledam ovo.
Lena je bacila nož na sto.
- Dal je moguće???
Obrisala je ruke i ušla u sobu. Deca su sedela na podu i crtala po tapetama markerima.
- Deco, šta to radite?!!
— Hoćemo da nacrtamo božićnu jelku.
- Na zidu?
- Pa, da.
Lena je zatvorila oči. Otvorila ih je.
—Polazite u kuhinju. Sada ćemo jesti.
— Ne želimo. Želimo da idemo kod bake.
- Baka je zauzeta.
- I mi to želimo.
Lena je sedela na sofi pored svog muža.
- Sergeje, ja više ne mogu ovo da uradim.
- Šta ne možeš da uradiš?
— Sve. Kuvanje, čišćenje. Briga o deci, ti.
Muž ju je pogledao.
- Len, jesi li poludela?
- Ne. Umorna sam. Prvi put razumem kako je bilo mami.
— Tvojoj majci?
— Da. Svake godine je kuvala za sve nas. Čistila je. Zabavljala je decu. A mi bismo dolazili, jeli i odlazili.
Sergej je slegnuo ramenima.
- Pa, ona je majka. Trebalo bi.
Lena je pogledala svog muža.
Onda je ustala i otišla u kuhinju. Završila je salatu. Postavila je sto. Pozvala je sve. Seli su u jedanaest sati. Deca su bila hirovita. Njen muž je ćutao. Lena je sedela i razmišljala o svojoj majci.
O tome kako se Ankica svake godine budila u pet ujutru da bi sve završila. Kako je sekla salate dok je prsti nisu zaboleli. Kako je prala sudove do jedan ujutru. Kako se smešila i govorila da joj nije teško.
Ali joj je bilo teško. Veoma teško.
Ponoć. Lena je podigla čašu.
- Srećna Nova godina.
„Srećna Nova godina“, odgovoriše deca ravnodušno.
Muž je klimnuo glavom i nastavio da jede.
Lena je ustala od stola. Uzela je telefon i izašla u hodnik. Okrenula je majčin broj.
Ankica je pogledala u ekran. Lena.
- Zdravo?
- Mama, srećna Nova godina!
- Srećna Nova godina, ćerko.
Pauza.
- Mama, žao mi je.
Ankica se zaledila.
- Za šta, Lenka?
„Zato što nisam razumela koliko ti je bilo teško. Zato što sam mislila samo na sebe. Zato što sam tvoj rad uzimala zdravo za gotovo svih ovih godina.“
Ankica je osetila kako joj se diže knedla u grlu.
- Lenka, sve je u redu.
- Ne, nije normalno. Danas sam provela tri sata kuvajući.
— Ja sam majka. Nije mi bilo teško.
- Teško je, mama. Sada i sama znam.
Ćutale su.
„Mama, sledeće godine ćemo slaviti Novu godinu kod mene. Ja ću kuvati. Ti ćeš doći samo kao gost.“
Ankica se osmehnula.
- U redu, draga. Doći ću.
Oprostile su se. Ankica je spustila slušalicu i osmehnula se. Proslavila je Novu godinu sama, ali nije bila usamljena. Jer je njena ćerka razumela. Konačno je razumela.
