Neke životne priče toliko su neverovatne da deluju kao plod mašte talentovanog scenariste, a ne kao stvarni događaji koji su se odigrali pred očima običnih ljudi. Upravo takva je sudbina Bugarina Bojana Ivanova, čoveka koji je pre više od deset godina nestao bez traga, da bi nakon godina neizvesnosti bio proglašen mrtvim, dobio umrlicu i praktično nestao iz svih državnih evidencija. Međutim, kada su i porodica i institucije poverovale da je njegova priča zauvek završena, dogodio se preokret koji je šokirao čitavu Bugarsku.
Bojan Ivanov danas ima 64 godine, ali je poslednjih desetak godina za državu bio mrtav čovek. Njegovo ime nalazilo se u registrima preminulih, njegov slučaj bio je zaključen, a oni koji su ga nekada poznavali odavno su prestali da očekuju da će ga ikada više videti. Jedina osoba koja, uprkos svemu, nikada nije uspela potpuno da ugasi nadu bila je njegova majka Todora Aleksandrova, vremešna žena iz Novog Sela, koja je godinama živela između nade i očaja, pokušavajući da prihvati ono što nikada nije mogla da razume – kako neko može jednostavno da nestane.
Sve je počelo još 2013. godine, kada je Bojan iznenada izgubio svaki kontakt sa porodicom i prijateljima. U početku niko nije bio preterano zabrinut. Ljudi ponekad odu na nekoliko dana, povuku se zbog ličnih problema ili jednostavno požele da budu sami. Međutim, kako su dani prerastali u nedelje, a nedelje u mesece, postajalo je jasno da se događa nešto mnogo ozbiljnije.
Njegova majka je obilazila poznanike, raspitivala se kod prijatelja, zvala rodbinu i pokušavala da pronađe makar najmanji trag koji bi ukazao na to gde se nalazi njen sin. Svaki telefonski poziv budio je novu nadu, a svako razočaranje ostavljalo je još dublju prazninu. Kako je vreme prolazilo, počela je da se suočava sa najtežim pitanjem koje jedan roditelj može sebi da postavi – da li je njeno dete uopšte živo?
Nakon dve godine bez ikakve informacije, porodica je odlučila da slučaj prijavi policiji. Pokrenuta je zvanična potraga, proveravani su kontakti, poznanici, moguća mesta boravka i svi tragovi koji bi mogli da dovedu do odgovora. Ipak, istraga nije dala nikakve rezultate. Nije bilo podataka o prelasku granice, nije bilo finansijskih transakcija, nije bilo zdravstvenih kartona, niti bilo kakvog dokaza da je Bojan živ. Kao da je jednostavno iščezao sa lica zemlje.
Godine su prolazile, a nada je postajala sve slabija. Na kraju su rođaci insistirali da porodica pokrene postupak za proglašenje smrti, kako bi se pravno rešio njegov status. Tako je 2020. godine sud u Ruseu doneo odluku da se Bojan Ivanov proglasi umrlim. Ubrzo je izdata i zvanična umrlica, a čovek koji je nekada imao posao, dom i porodicu prestao je da postoji u državnim evidencijama. Za sistem je bio mrtav. Za porodicu izgubljen. Za majku nezaceljena rana.
A onda se dogodilo nešto što niko nije mogao ni da zamisli.
Tokom redovne kontrole Nacionalnog parka Pirin, čuvari prirode primetili su improvizovani kamp podignut na mestu gde kampovanje nije dozvoljeno. Takve situacije nisu neuobičajene za rendžere, pa su prišli šatoru očekujući rutinsku proveru. Međutim, muškarac kojeg su zatekli reagovao je neočekivano agresivno. Odbijao je da razgovara, nije želeo da ukloni kamp i navodno je vređao službenike parka, zbog čega je odlučeno da bude pozvana policija.
Ni čuvari ni policajci tada nisu mogli ni da pretpostave da će se pred njima uskoro otvoriti jedna od najvećih misterija u novijoj bugarskoj javnosti.
Kada su policajci pokušali da utvrde identitet muškarca, suočili su se sa novim problemom – kod sebe nije imao nikakva dokumenta. Nije posedovao ličnu kartu, pasoš niti bilo kakvu ispravu koja bi mogla da potvrdi ko je. Tek nakon dodatnih provera usledio je šokantan obrt.
Muškarac je bio Bojan Ivanov.
Čovek koji je pet godina ranije zvanično proglašen mrtvim.
Vest se munjevito proširila Bugarskom. Policajci nisu krili iznenađenje, a pravnici su odmah ukazali na neobičnost situacije. Pred njima je stajao čovek koji fizički postoji, govori i kreće se, ali koji pravno gledano više ne postoji. Njegovo ime bilo je uklonjeno iz sistema živih građana, što je otvorilo čitav niz komplikovanih administrativnih i pravnih pitanja.
Dok su se institucije bavile papirologijom, javnost je pokušavala da pronađe odgovor na mnogo intrigantnije pitanje – gde je Bojan bio svih tih godina?
Prve informacije ukazivale su na to da nije sve vreme živeo u bugarskim planinama, kako se isprva pretpostavljalo. Prema navodima medija i istražitelja, veliki deo vremena proveo je u Grčkoj, gde je radio kao pastir kod jednog farmera u planinskim predelima zemlje. Njegov život bio je potpuno drugačiji od onoga koji je ostavio iza sebe. Dane je provodio među stadima, daleko od gradova, interneta, telefona i ljudi koji su ga nekada poznavali.
Nakon smrti farmera za kojeg je radio, navodno je nastavio da luta između Grčke i Bugarske, krećući se kroz planinske predele i pogranične oblasti. Spavao je u improvizovanim skloništima, napuštenim kolibama i šatorima, vodeći život koji je više podsećao na život pustinjaka nego na svakodnevicu savremenog čoveka.
Ljudi koji su ga poznavali pre nestanka tvrde da je i ranije bio povučen. Živeo je sa majkom, radio u skladištu žitarica i retko privlačio pažnju okoline. Komšije su kasnije govorile da je imao finansijske probleme i dugove, dok su pojedini pominjali i sukobe sa zelenašima. Iako nijedna od tih tvrdnji nije zvanično potvrđena, mnogi veruju da je upravo splet ličnih i ekonomskih problema mogao da ga navede na odluku da potpuno prekine veze sa dotadašnjim životom.
Psiholozi često ističu da pojedini ljudi, suočeni sa velikim životnim krizama, razvijaju snažnu želju da pobegnu od svega što ih podseća na bolnu prošlost. Većina promeni posao ili grad, ali postoje i retki slučajevi ljudi koji pokušaju da nestanu potpuno, ostavljajući iza sebe identitet, porodicu i čitav dosadašnji život. Upravo zbog toga mnogi stručnjaci smatraju da bi slučaj Bojana Ivanova mogao postati predmet ozbiljnijih psiholoških analiza.
Ipak, koliko god javnost bila fascinirana misterijom njegovog nestanka, najpotresniji deo ove priče ostaje sudbina njegove majke.
Dok je on lutao planinama i živeo daleko od sveta, Todora je starila čekajući. Svaki rođendan, svaki praznik i svaka porodična fotografija podsećali su je na odsustvo sina. Godinama je živela između nade da će ga jednog dana ugledati i straha da je negde stradao. Kada su joj rekli da je sudski proglašen mrtvim, nije imala snage da se bori protiv odluke. Ostalo joj je samo da prihvati ono što su joj drugi govorili.
Zato nije iznenađenje što je vest o njegovom pronalasku dočekala zbunjeno.
Kada su je novinari pronašli nakon što je javnost saznala da joj je sin živ, delovala je kao osoba koja više nije sigurna da li veruje svojim sećanjima.
„Ne znam ništa, ne sećam se kada je nestao“, rekla je tiho.
U toj kratkoj rečenici krilo se više tuge nego u stotinama stranica izveštaja i policijskih zapisnika. Bila je to rečenica žene koja je previše dugo čekala odgovor.
Iako je Bojan pronađen, njegova priča još nije završena. Prema navodima medija, nije pokazivao naročitu želju da se vrati normalnom životu, a pomoć institucija navodno je odbio. Zbog toga mnogi veruju da ni danas nije spreman da se potpuno vrati svetu koji je svojevremeno napustio.
Ostaje otvoreno pitanje da li će se ponovo povezati sa porodicom, da li će objasniti razloge svog nestanka i da li će ikada otkriti šta ga je nateralo da deset godina živi kao čovek bez identiteta.
