8 saveta psihijatra koji je bio u logoru: Viktorove mudrosti vredi pamtiti do kraja života

Postoje životni saveti koje je lako izgovoriti kada sve ide kako treba. Sasvim drugu težinu imaju reči čoveka koji je upoznao krajnje granice ljudske patnje, izgubio najbliže i ipak ostatak života posvetio pitanju zbog čega čovek, uprkos svemu, nastavlja dalje.

Iz njegovih knjiga i učenja može se izdvojiti osam lekcija koje posebno dobijaju na značaju kada život postane težak.

1. Kada ne možete da promenite situaciju, ostaje pitanje šta možete da promenite u sebi

Jedna od najpoznatijih ideja koja se vezuje za Franklov rad jeste da čovek nije potpuno bespomoćan čak ni kada nema kontrolu nad spoljnim okolnostima.

Postoje situacije koje jednostavno ne možemo da poništimo. Ne možemo vratiti vreme, sprečiti svaki gubitak, promeniti tuđu odluku niti naterati život da se odvija prema našem planu.

U takvim trenucima stalno pitanje „Zašto se ovo meni dogodilo?“ može čoveka držati zarobljenog u onome što više ne može da promeni.

Korisnije pitanje postaje: „Šta sada mogu da uradim?“

Nekada je odgovor veliki, a nekada sasvim mali – ustati iz kreveta, završiti jednu obavezu, potražiti pomoć, pozvati nekoga, izdržati još jedan dan.

Ne morate uvek imati moć nad događajem da biste imali određenu slobodu u načinu na koji ćete mu odgovoriti.

2. Čoveku je lakše da izdrži teškoće kada zna zbog čega ih podnosi

U središtu Franklove psihologije nalazi se smisao.

Čoveka, prema njegovom učenju, ne pokreće samo potraga za zadovoljstvom ili uspehom. Duboko nam je potrebna svest da naš život, rad, ljubav ili čak način na koji podnosimo teškoću imaju neko značenje.

Zato u najtežim periodima nije uvek presudno pitanje: „Kada će ovo prestati?“

Nekada je važnije pronaći odgovor na pitanje: „Zbog čega želim da nastavim?“

Za nekoga je to dete. Za drugoga partner. Za trećeg posao koji želi da završi, osoba kojoj je potreban, knjiga koju želi da napiše, mesto koje želi da vidi ili jednostavno život koji još nije završio.

Čovek ne mora svakog jutra da ima grandioznu životnu misiju. Ponekad je dovoljno imati razlog za sledeći korak.

3. Ne čekajte da vam život prvo postane lak da biste ponovo počeli da živite

Jedna od velikih zamki teških perioda jeste odlaganje života.

„Biću dobro kada ovo prođe.“

„Počeću da živim kada rešim problem.“

„Biću srećan kada se okolnosti promene.“

Ali neke životne krize ne završavaju se preko noći. Ponekad traju mesecima ili godinama, a neke promene postaju trajni deo naše biografije.

Franklova filozofija podseća da smisao ne postoji samo na kraju patnje. Može da postoji i dok prolazimo kroz nju.

To ne znači pretvarati se da nam nije teško. Znači ne dozvoliti da jedan bolan deo života proguta baš svaki njegov drugi deo.

4. Patnju ne treba tražiti, ali kada je ne možete izbeći, možete odlučiti šta ćete sa njom

Frankl nikada nije zagovarao ideju da je patnja sama po sebi dobra ili poželjna.

Ako problem može da se reši – treba pokušati da se reši. Ako bolest može da se leči – treba je lečiti. Ako iz loše situacije možemo da izađemo – nema razloga da ostajemo u njoj samo da bismo dokazivali snagu.

Ali postoje i neizbežne patnje.

Gubitak se ne može vratiti. Prošlost se ne može izbrisati. Neke okolnosti jednostavno ne mogu biti promenjene.

Tada se otvara druga mogućnost: čovek može da odluči kakav će odnos imati prema onome što ga je zadesilo.

Ne bira uvek svoju sudbinu, ali može da pokuša da ne dozvoli da ga ona potpuno definiše.

5. Ne pitajte samo šta očekujete od života – zapitajte se šta život sada traži od vas

Ovo je jedna od najvažnijih promena perspektive u Franklovom učenju.

Ljudi često razmišljaju:

„Šta će mi život dati?“

„Kada ću konačno dobiti ono što zaslužujem?“

„Zašto nisam srećan?“

Frankl je perspektivu okretao u suprotnom smeru. Umesto da čovek neprestano pita šta još može da očekuje od života, može da se zapita šta konkretna životna situacija očekuje od njega.

Možda hrabrost.

Možda odgovornost.

Možda strpljenje.

Možda odluku koju mesecima odlaže.

Možda da nekome pomogne.

A možda jednostavno da izdrži period koji trenutno ne može da promeni.

Smisao zato nije isti za svakog čoveka niti je zauvek isti. Menja se od osobe do osobe i od jednog životnog trenutka do drugog.

6. Ljubav nam omogućava da drugu osobu vidimo dublje od onoga što je trenutno pred nama

Ljubav je imala posebno mesto u Franklovom razmišljanju.

Za njega ona nije bila samo prijatno osećanje niti romantična zanesenost. Govorio je o ljubavi kao načinu da čoveka sagledamo u njegovoj dubini – da vidimo ko je, ali i ono što može da postane.

Zato prisustvo voljene osobe može biti ogromna psihološka snaga čak i kada ta osoba fizički nije pored nas.

U najtežim trenucima ljude često ne održavaju velike filozofske ideje, već nešto veoma konkretno: nečiji glas, lice, uspomena, obećanje ili pomisao na osobu kojoj žele ponovo da se vrate.

7. Sreća se najteže nalazi onda kada je očajnički jurimo

Frankl je smatrao da sreća ne funkcioniše dobro kao direktna naredba.

Ne možemo sebi jednostavno reći: „Od danas moram da budem srećan.“

Što više opsesivno proveravamo da li smo srećni, uspešni, ispunjeni ili zadovoljni, to možemo postajati svesniji svega što nam nedostaje.

Sreća se često pojavljuje kao posledica nečeg drugog – smislenog rada, ljubavi, stvaranja, odnosa sa drugim ljudima, pomaganja nekome ili posvećenosti cilju koji prevazilazi trenutno raspoloženje.

Zato možda nije potrebno svakog dana pitati: „Jesam li srećan?“

Ponekad je bolje pitati: „Postoji li danas nešto vredno moje pažnje, ljubavi ili truda?“

8. Ono što vam se dogodilo jeste deo vaše priče, ali ne mora postati cela vaša priča

Čovek može da doživi nešto što će ga zauvek promeniti.

Ali između rečenica „ovo mi se dogodilo“ i „ovo sam ja“ postoji ogromna razlika.

Gubitak, neuspeh, bolest, raskid, profesionalni pad ili bilo koja druga velika životna kriza mogu postati deo čovekove biografije. Ne moraju, međutim, postati jedina stvar po kojoj će on sam sebe određivati.

Franklova životna priča upravo zbog toga ostaje toliko snažna. Nakon svega što je preživeo nije proveo ostatak života samo govoreći o onome što mu je oduzeto. Nastavio je da radi, predaje, piše i razvija svoje psihoterapijske ideje.

Prošlost se ne može promeniti, ali čovekova priča traje dok god postoji budućnost u kojoj može nešto da učini.

Možda je upravo tu jedna od najvažnijih poruka njegovog dela: čovek ne može da bira svaku okolnost u kojoj će se naći, ali njegov život ne mora da se završi tamo gde mu se dogodilo nešto najteže.

Ponekad smisao nije u tome da razumemo zašto se nešto dogodilo. Ponekad ga pronalazimo tek u onome što odlučimo da uradimo posle toga.