- Članak navodi šest navika koje hrane hroničnu nesreću: stalno poređenje sa drugima, vraćanje na prošlost i očekivanje da nas drugi usreće.
- Među razlozima su i strah od promena, stalna samokritika i odlaganje sopstvenog života za 'bolje vreme'.
Ponekad nam se čini da se sve urotilo protiv nas. Trudimo se, radimo, planiramo, a rezultati izostaju. Odnosi sa ljudima postaju naporni, svakodnevne obaveze sve teže, a čak i onda kada se dogodi nešto lepo, ne umemo da se tome iskreno obradujemo. U takvim trenucima lako je pomisliti da nas prati loša sreća, ali uzroci nezadovoljstva često se kriju u našim navikama, načinu razmišljanja i odnosu prema sebi i drugima.
Hronična nesreća ne znači da je neko osuđen na loš život niti da sa njim nešto nije u redu. Ona ponekad nastaje kao posledica dugotrajnog stresa, razočaranja, neispunjenih potreba i obrazaca ponašanja koje ponavljamo, a da toga nismo ni svesni. Dobra vest je da neke od tih obrazaca možemo postepeno da menjamo.
Ovih šest stvari mogu da nas udalje od zadovoljstva, da nam oduzmu energiju i stvore osećaj da stojimo u mestu.
1. Stalno se upoređujemo sa drugima
Jedan od najbržih načina da izgubimo zadovoljstvo sopstvenim životom jeste da ga neprestano merimo prema životima drugih ljudi. Posmatramo nečiju karijeru, brak, izgled, putovanja ili materijalni uspeh i zaključujemo da smo mi nešto propustili ili da nismo dovoljno dobri.
Problem je u tome što najčešće upoređujemo svoju svakodnevicu, sa svim njenim brigama i nesigurnostima, sa pažljivo odabranim trenucima iz tuđih života. Na društvenim mrežama vidimo uspehe, osmehe i lepe događaje, ali retko znamo kroz šta je neko prošao da bi do njih stigao.
Takvo poređenje može da stvori osećaj zaostajanja čak i kada objektivno napredujemo. Umesto da budemo ponosni na ono što smo postigli, usredsređujemo se na ono što još nemamo.
Šta možemo da promenimo? Umesto pitanja zašto drugi imaju više, pokušajmo da se zapitamo šta je nama zaista važno i koji bi nas mali korak približio životu kakav želimo. Tuđi uspeh ne mora da bude dokaz našeg neuspeha.
2. Neprestano se vraćamo na prošlost
Svi imamo odluke zbog kojih žalimo, reči koje bismo danas drugačije izgovorili i prilike za koje mislimo da smo ih propustili. Međutim, kada se stalno vraćamo na ono što je bilo, prošlost počinje da zauzima previše prostora u našem sadašnjem životu.
U mislima ponavljamo iste razgovore, zamišljamo šta bi se dogodilo da smo postupili drugačije i pokušavamo da pronađemo odgovor na pitanja na koja možda nikada nećemo dobiti odgovor. Tako trošimo energiju na događaje koje više ne možemo da promenimo, dok nam promiču mogućnosti koje su nam danas dostupne.
Posebno je teško kada nosimo krivicu zbog sopstvenih grešaka ili zbog odnosa koji se nisu završili onako kako smo želeli. Ipak, greška ne mora da bude doživotna kazna. Ona može da postane iskustvo iz kojeg ćemo nešto naučiti.
Šta možemo da promenimo? Umesto da se stalno pitamo šta smo mogli drugačije, korisnije je da razmislimo šta smo iz tog iskustva naučili i kako danas možemo da postupimo bolje. Prihvatanje prošlosti ne znači da nam je svejedno šta se dogodilo, već da više ne dozvoljavamo da nas ono neprestano vraća unazad.
3. Očekujemo da nas drugi usreće
Lepo je imati partnera koji nas razume, prijatelje na koje možemo da se oslonimo i porodicu koja nam pruža podršku. Bliski odnosi jesu važan deo ispunjenog života, ali problem nastaje kada očekujemo da drugi ljudi budu odgovorni za gotovo svako naše zadovoljstvo.
Ako očekujemo da partner uvek zna šta nam je potrebno, da prijatelji u svakom trenutku budu dostupni ili da porodica donosi odluke koje nama odgovaraju, lako ćemo se razočarati. Ljudi imaju različite potrebe, mogućnosti i načine na koje pokazuju ljubav. Ono što je nama očigledno, drugima ne mora biti.
Ponekad očekujemo i da će se naš život promeniti tek kada upoznamo pravu osobu, dobijemo bolji posao ili steknemo određeni status. Dok čekamo da se to dogodi, zanemarujemo ono što možemo da uradimo već sada.
To ne znači da treba da budemo potpuno samostalni i da nam niko nije potreban. Čoveku su bliskost, podrška i pripadnost neophodni. Važno je, međutim, da naučimo da jasno izrazimo svoje potrebe i da ne prepuštamo drugima svu odgovornost za sopstvenu sreću.
Šta možemo da promenimo? Umesto da čekamo da neko primeti šta nam nedostaje, možemo otvoreno da razgovaramo, postavimo granice i pronađemo aktivnosti koje nam donose zadovoljstvo. Tako gradimo odnose u kojima postoji manje prećutnih očekivanja, a više razumevanja.
4. Plašimo se promena i ostajemo u onome što nas iscrpljuje
Poznato nam često deluje sigurnije od nepoznatog, čak i kada nas čini nesrećnim. Zato ostajemo na poslu koji nas iscrpljuje, održavamo odnose u kojima se ne osećamo poštovano ili se držimo navika koje nam više ne prijaju.
Razlozi za to mogu biti različiti: strah od neuspeha, finansijska nesigurnost, briga o tome šta će drugi reći ili uverenje da je za promenu već kasno. Ponekad nam se čini da je bolje trpeti poznatu neprijatnost nego rizikovati da se suočimo sa nečim novim.
Međutim, kada predugo ostajemo u situacijama koje nas čine nezadovoljnim, možemo početi da verujemo da nemamo izbor. Vremenom gubimo motivaciju, a ono što smo nekada želeli počinje da nam deluje nedostižno.
Naravno, nije svaka teška situacija nešto iz čega možemo jednostavno da odemo. Ljudi imaju obaveze, porodice, finansijska ograničenja i okolnosti koje ne mogu odmah da promene. Ipak, čak i kada veliki koraci nisu mogući, često postoji prostor za male pomake.
Šta možemo da promenimo? Ne moramo odmah da preokrenemo ceo život. Možemo da napravimo plan, potražimo podršku, naučimo novu veštinu ili postavimo jednu granicu koju smo dugo odlagali. Ponekad se promena ne događa preko noći, već počinje od odluke da više ne zanemarujemo ono što nas iscrpljuje.
5. Stalno se kritikujemo i umanjujemo sopstvenu vrednost
Način na koji razgovaramo sa sobom utiče na to kako doživljavamo svoje sposobnosti, greške i mogućnosti. Ako sebi svakodnevno ponavljamo da nismo dovoljno pametni, lepi, uspešni ili sposobni, vremenom možemo početi da se ponašamo kao da su ta uverenja neupitne činjenice.
Ljudi koji su izrazito samokritični često ne umeju da uživaju u sopstvenim uspesima. Kada nešto postignu, odmah pronađu razlog da to umanje. Kada pogreše, ne posmatraju grešku kao pojedinačan događaj, već kao dokaz da sa njima nešto nije u redu.
Takav unutrašnji pritisak može da nas spreči da se prijavimo za posao koji želimo, započnemo nešto novo ili kažemo šta zaista mislimo. Plašeći se da nećemo biti dovoljno dobri, ponekad odustajemo i pre nego što pokušamo.
Samopouzdanje ne znači da uvek moramo da budemo zadovoljni sobom niti da ignorišemo svoje mane. Ono podrazumeva da možemo da priznamo grešku, a da zbog nje ne poništimo sve svoje dobre osobine.
Šta možemo da promenimo? Kada uhvatimo sebe da se vređamo ili omalovažavamo, možemo da zastanemo i zapitamo se da li bismo tako razgovarali sa osobom koju volimo. Pokušajmo da prema sebi budemo pravedniji: da priznamo ono što nismo uradili dobro, ali i da ne zaboravimo sve ono što umemo i što smo već prevazišli.
6. Odlažemo sopstveni život za neko bolje vreme
„Biću srećan kada promenim posao“, „odmaraću se kada završim sve obaveze“, „počeću da živim kada budem imao više novca“ – mnogi od nas imaju neku verziju ovih rečenica u glavi.
Problem nastaje kada sreću stalno vezujemo za budućnost. Čim rešimo jedan problem, pojavi se drugi. Kada ostvarimo cilj koji smo dugo priželjkivali, ubrzo postavimo novi. Tako prolaze meseci i godine, a mi imamo utisak da još nismo stigli do trenutka u kojem zaista smemo da budemo zadovoljni.
Naravno, važno je imati ciljeve, raditi na sebi i planirati budućnost. Nije realno očekivati da ćemo biti srećni svakog dana niti da možemo da zanemarimo obaveze i probleme. Ipak, ako čekamo da sve bude savršeno kako bismo sebi dozvolili da uživamo, možda ćemo propustiti mnogo lepih trenutaka.
Sreća se ne sastoji samo od velikih događaja, putovanja, unapređenja ili ostvarenih želja. Ona može da se krije i u mirnom jutru, razgovoru sa dragom osobom, šetnji, omiljenoj knjizi ili slobodnom popodnevu koje ne moramo da opravdavamo produktivnošću.
Šta možemo da promenimo? Umesto da zadovoljstvo stalno odlažemo za budućnost, možemo svakog dana da pronađemo makar jednu stvar koja nam prija. To ne rešava sve životne probleme, ali nam pomaže da ne svedemo život samo na čekanje boljih okolnosti.
