- Psiholog Marko Braković upozorava da preterana zaštita i majčino 'neka, ja ću' mogu da uspore razvoj samostalnosti kod dečaka.
- Kada roditelj stalno rešava probleme umesto deteta, ono teže uči da podnese neprijatnost, grešku i odgovornost.
- Braković poručuje da podrška treba da postoji, ali i prostor da dete samo pokuša, pogreši i osnaži se.
Psiholog Marko Braković je u jednom podkastu govorio o vaspitanju dečaka i načinu na koji preterana roditeljska zaštita može da utiče na njihovo odrastanje, samopouzdanje i sposobnost da se kasnije samostalno nose sa životnim izazovima.
Prema njegovim rečima, postoji jedna naizgled bezazlena rečenica koju majke često izgovaraju iz najbolje namere, želeći da pomognu svom detetu i poštede ga nepotrebnog truda, neprijatnosti ili neuspeha. Međutim, upravo takvo ponašanje, ukoliko postane obrazac, može imati suprotan efekat.
Braković je tu rečenicu opisao kao „neka, ja ću“, objašnjavajući da roditelj, preuzimajući obaveze umesto deteta, zapravo može da mu oduzme priliku da sam nauči kako da se izbori sa problemima, donosi odluke i podnosi neprijatne situacije.
Kako je majčino "Neka ja ću"upropastilo mušku potenciju? Tako što se nije testirao u životu, nije se kalio. Nije vežbao na anksioznosti. Tako dobijete muškarca koji nije sposoban da bude potentan sa ženom u krevetu, koji se plaši, koji ne sme šefu da traži povišicu, koji ne sme da se pobije, koji ne sme da odgovori. Koji je stidljiv u suštini. Dakle, mamino "neka ja ću" je upropastilo mušku potenciju. Isti ti muškarci u kafani, kad konobar dođe da naplati, ne kažu - neka ja ću".
Kada roditelj stalno rešava probleme umesto deteta
Suština njegove poruke jeste da dete mora da dobije priliku da se susretne sa izazovima primerenim svom uzrastu. Ako majka ili otac neprestano preuzimaju njegove obaveze, rešavaju konflikte, završavaju poslove umesto njega ili ga štite od svake neprijatnosti, dete ne dobija dovoljno prilika da razvije osećaj lične sposobnosti.
Dečak koji nikada ne mora sam da se izbori za nešto može odrasti u osobu koja izbegava situacije u kojima postoji mogućnost neuspeha. Umesto da kroz iskustvo nauči da greške nisu katastrofa, može početi da ih doživljava kao nešto od čega po svaku cenu treba pobeći.
Upravo zato je, prema ovom tumačenju, važno napraviti razliku između pomoći detetu kada mu je pomoć zaista potrebna i preuzimanja svega na sebe samo zato što je tako brže i lakše.
Samostalnost se uči kroz male izazove
Dete samopouzdanje ne dobija samo pohvalama. Ono ga gradi i kroz iskustvo: kada samo završi zadatak, kada pogreši pa pokuša ponovo, kada se izbori za svoje mišljenje ili kada shvati da može da podnese neprijatnu situaciju.
Zbog toga roditeljska zaštita ne bi trebalo da znači uklanjanje svake prepreke sa detetovog puta.
Naprotiv, primereno suočavanje sa frustracijom, odgovornošću i neuspehom može biti važan deo odrastanja. Dečak koji dobije priliku da sam nešto uradi, čak i kada će mu za to trebati više vremena, stiče iskustvo da može da se osloni na sopstvene sposobnosti.
„Ne mogu“ ne treba odmah da znači „ja ću“
Kada dete kaže da nešto ne ume ili da mu je teško, prirodna reakcija roditelja često je da odmah uskoči i završi posao. To roditelj radi iz ljubavi, ali dugoročno može poslati poruku da dete samo nije dovoljno sposobno.
Umesto toga, roditelj može da pomogne detetu tako što će ga usmeriti, pokazati mu kako da nešto uradi ili biti uz njega dok pokušava, ali da mu ipak ostavi prostor da zadatak završi samo.
Na taj način dete postepeno uči da neprijatnost može da se izdrži, problem može da se reši, a neuspeh nije razlog da se odustane.
Samopouzdanje se ne gradi izbegavanjem straha
Braković posebno govori o važnosti suočavanja sa anksioznošću i neprijatnim situacijama. U njegovom tumačenju, osoba koja tokom odrastanja nije imala priliku da se „testira“ i iskusi kako izgleda izboriti se sa izazovom može kasnije teže podnositi situacije u kojima mora da istupi, zauzme stav ili preuzme odgovornost.
To se može odraziti na različite oblasti života – od odnosa sa autoritetima i kolegama, preko partnerskih odnosa, pa sve do svakodnevnih situacija u kojima je potrebno reći „ne“, tražiti ono što nam pripada ili braniti sopstvene granice.
Njegova poruka zato nije da majka treba da bude hladna ili da odbija da pomogne sinu. Naprotiv, roditeljska podrška je važna, ali je jednako važno da dete vremenom dobije prostor da se osamostali.
Jer postoji velika razlika između rečenice „uradiću to umesto tebe“ i poruke „tu sam ako ti zatreba, ali pokušaj prvo sam“.
Upravo kroz takva iskustva dete vremenom razvija osećaj da može da se suoči sa životom bez toga da neko drugi uvek mora da rešava probleme umesto njega.
Stil / Lagani podkast
