Carica je 47 godina gutala bisere, čak ni smrt nije videla njeno pravo lice: Kada je godinama kasnije otvoren njen sanduk, ljudi su pobegli glavom bez obzira

Da li ste spremni da svakog jutra nanesete otrov na lice kako niko ne bi video vašu pravu kožu? Da li ste spremni da nosite cipele gde svaki korak nosi rizik od lomljenja noge? Carica Ciksi je bila spremna na sve to. 47 godina je balansirala između lepote i smrti. I platila je za to svojim telom. Da li se isplatilo? Hajde da saznamo zajedno.

Ciksi je rođena kao Mandžurkinja, a mandžurske žene nisu vezivale stopala. „Zlatni lotosi“ su bili rezervisani za Kineskinje.

Ali to nije značilo slobodu. Umesto slomljenih kostiju, mandžurska lepota je zahtevala drugačiji test. Ciksi je nosila huapanksi — cipele u obliku saksije sa visokom centralnom platformom. Drveni đon je dostizao 15 centimetara. Đon je dozvoljavao samo usku potpeticu u sredini. Zamislite da stojite na uskom drvenom bloku visokom petnaest centimetara.

Zglobovi su vam uvijeni, kičma zategnuta kao struna, a najmanji pokret preti da vas obori. To se zvalo „hod lotosa koji se njiše na vetru“. Morali ste da koračate apsolutno tiho – šuštanje se smatralo vulgarnim. Ciksi, kao i sve mandžurske aristokrate, godinama se trenirala da to radi. To je bila psihološka zamka Zabranjenog grada: carica je trebalo da izgleda kao da lebdi, ali u stvarnosti je bila potpuno bespomoćna. Nije mogla da napusti sobu bez dva evnuha koji je drže za laktove. Velika vladarka četiristo miliona ljudi bila je fiziološki talac svojih slugu. Svaki njen korak bio je kolektivni čin, trijumf volje nad bolovima u leđima i strahom od gubitka ugleda.

Ciksi je nosila ove štikle celog života. Čak i nakon što je postala carica, nije ih se odrekla — zapravo, pretvorila ih je u simbol moći. Njene cipele su bile najviše, najkitnjastije, izvezene biserima i zlatnim koncem. Svaki korak koji je napravila kroz Zabranjeni grad bio je demonstracija: Ja sam Mandžurkinja, ja sam naslednica dinastije, ja sam ta koja će održati ravnotežu dok se carstvo raspada.

Poglavlje 2. Lice kao alhemijska laboratorija

Ciksi nije bila najlepša žena. Sa šesnaest godina, kada je izabrana između stotina kandidatkinja za harem cara Sjanfenga, pobedila je ne svojim izgledom već lukavošću, inteligencijom i sposobnošću da impresionira. Ali kada je postala carica, shvatila je da je izgled oružje. I tako je svoje lice pretvorila u laboratoriju.

Dnevni ritual je počinjao pre zore. Sluškinje su joj nanosile debeli sloj olovnog belila na lice, vrat i grudi - istu pastu koja je ubila Elizabetu Tjudor trista godina ranije i sedam hiljada milja daleko. Preko toga je nanošen pirinčani prah.

Ružina je bila napravljena od cinobara, jedinjenja žive koje je polako trovalo telo, akumulirajući se u bubrezima i mozgu. Obrve su bile obrubljene čađi. Usne su bile obojene karminom, prožete voskom i opijumom, radi ublažavanja bolova i blage euforije.

Svakog jutra, carica se premazivala hemijskim koktelom dostojnim srednjovekovnog alhemičara. Ali njen lični eksperiment je bio još opasniji. Ciksi je verovala da slatkovodni biseri mogu sačuvati mladost.

  Dvorski lekari su mleli bisere u fini prah, a carica je gutala ovaj prah i utrljavala ga u kožu. Biseri su kalcijum karbonat sa elementima u tragovima. Sadrže teške metale koji se akumuliraju u telu tokom decenija. Savremeni toksikolozi bi rekli da je to sporo trovanje stroncijumom i barijumom. Ciksi to nije znala. Ali čak i da jeste, verovatno ne bi stala. Pored bisera, pila je infuziju od jelenskih rogova i ginsenga — snažnog hormonskog stimulansa koji je izazivao nesanicu, aritmiju i promene raspoloženja. Da bi podmladila lice, koristila je maske od pirinčanog brašna sa sirćetom i obloge sa bornom kiselinom — supstancom koja se danas koristi za ubijanje bubašvaba. Nakon ovih tretmana, njena koža bi pocrvenela i ljuštila se, što je zahtevalo još deblji sloj izbeljivanja. Ciklus je bio završen.

Poglavlje 3. Žadini nokti i strah od starenja

Nokte na malom i domalom prstu je pustila da dostignu dužinu od dvadeset centimetara i zaštitila ih je kućištima od žada ukrašenim zlatom. To je bio simbol statusa: takvi nokti su označavali da nikada nije radila rukama. Nije mogla ni da se opere – njene ruke su postale ceremonijalni artefakti, obloženi zlatom i žadom. Ali postojao je još jedan razlog: dugačke kandže su odvlačile pažnju od bora na njenim rukama. Carica je znala da gledaoci gledaju žad, a ne u staru kožu. Svake noći, njene sluškinje su satima natapale njene nokte u toploj vodi i mleku kako bi ih održale fleksibilnim i sprečile da postanu krti. Što je starija bivala, njene „kandže“ su postajale sve duže, jer je to bio jedini način da svetu dokaže svoju apsolutnu moć i nepovredivost.

 Pre spavanja, njene sluškinje su joj utrljavale emulziju od usitnjenih morskih algi sa dodatkom sumpora u telo. Ovo je pomoglo da se koža izbeli, ali je izazvalo dermatitis i mučan svrab. Nesanicu i hronični bol je lečila farmaceutskim tinkturama tog vremena, koje su sadržale derivate maka. U 19. veku, ovo se smatralo lekom, ali za Ciksi je to postala još jedna zamka. Svake godine, doza se povećavala, uranjajući je u opasnu zavisnost koja je davala privremeni zaborav, ali je uništavala njen nervni sistem. Ujutru se budila još iscrpljenija - i ponovo je sedela pred ogledalom da sakrije tragove ove intoksikacije ispod slojeva šminke. I tako je to sve trajalo 47 godina.

Ali evo paradoksa. Ciksi je doživela sedamdeset dve godine. Govorila je: „Šapat svile je glasniji od grmljavine topova.“ Kada je car Sjanfeng umro, već je držala Veliki carski pečat u rukama. Kada su regenti pokušali da je svrgnu, izvela je dvorski udar. Kada joj je sin umro od malih boginja – ili možda otrova – postavila je svog nećaka na presto i nastavila da vlada. Kada se nećak usudio da pokrene reforme, zatvorila ga je u paviljon i izašla iza svilenog ekrana da ponovo uspostavi vlast.

I svakog dana, svakog jutra, 47 godina, sedela je ispred ogledala i nastavljala svoj eksperiment. I stajala je na svojim štiklama od 15 centimetara, balansirajući između života i smrti, između lepote i ružnoće, između moći i propasti. Jer izgubiti lepotu značilo je izgubiti sve.

 Poglavlje 4. Moć kao anestezija

Godine 1908, Ciksi je osetila da joj se smrt približava. Imala je preko sedamdeset godina. Znala je da je kraj blizu. I naredila je pripreme. Guangsju, nećak koga je držala u zatočeništvu, umro je dan pre nje. Rečeno je da je otrovan. Osmehnula se. Sledećeg dana, bio je njen red. Prema rečima evnuha, u poslednjim satima, naredila je potpunu šminku - beli puder, rumenilo, karmin - i svečanu haljinu od zlatnog brokata. Čak i u smrti, odbila je da dozvoli smrti da vidi njeno pravo ja.

Ciksi je sahranjena sa blagom dostojnim deset careva. Njena grobnica je sadržala biserne ogrlice, kutijice za eksere od žada, tegle za zlatni prah i cipele sa visokom platformom koje je nosila celog života. Ali njeno najdragocenije blago je ostalo neviđeno: njena kičma, deformisana decenijama balansiranja. Njeno lice, izbušeno olovom, živom i arsenom. Njeno telo, koje je svesno žrtvovala doživotnom eksperimentu.

I ovde istorija dobija svoj poslednji ironični zaokret. Kada su pljačkaši godinama kasnije otvorili njenu grobnicu, smrzli su se od užasa: carica je izgledala kao da je jednostavno zaspala. Otrovi i teški metali kojima se mučila u životu delovali su kao sredstvo za balsamovanje. Bila je toliko prestravljena propadanjem i gubitkom svog statusa da je njeno telo bukvalno odbijalo da se raspadne, ostajući večni eksponat u kolekciji ljudskih zabluda o veličini.