Oba crnogorska vladara - Petar I i Petar II Petrović Njegoš umrli su na isti dan: Evo zašto su vojnici noću iskopali Njegošev grob i šta se desilo sa kostima

Istorija je ponekad ispisivala neobične priče, a jedna od njih vezana je za dinastiju Petrović Njegoš. Dvojica najznačajnijih crnogorskih vladika, Petar I Petrović Njegoš, poznat kao Sveti Petar Cetinjski, i njegov sinovac Petar II Petrović Njegoš, čuveni vladika Rade, preminuli su na isti dan, 31. oktobar, ali u razmaku od tačno 21 godine. Njihove sudbine povezivale su ne samo porodične veze i duhovno nasleđe već i neobičan istorijski sled događaja: jedan je na samrti odredio drugog za svog naslednika, a drugi je, decenijama kasnije, nastavio da gradi ono što je njegov prethodnik započeo.

Petar I Petrović Njegoš rođen je 1748. godine na Njegušima, a preminuo je 1830. na Cetinju. Imao je oko 82 godine i iza sebe je ostavio gotovo pola veka duge vladavine tokom koje je postao jedna od najznačajnijih ličnosti crnogorske istorije.

U istorijskim izvorima njegova smrt vezuje se za duboku starost i narušeno zdravlje. Ne postoji pouzdano utvrđena konkretna medicinska dijagnoza koja bi objasnila njegovu smrt, pa nije opravdano tvrditi da je preminuo od određene bolesti.

Njegov odlazak, međutim, nije značio samo kraj jedne epohe. Petar I je još za života razmišljao o tome ko bi mogao da nastavi njegovu misiju. Prvobitno je za naslednika predvideo Đorđija Savova Petrovića, ali je on otišao u Rusiju i opredelio se za vojnu službu, odustajući od crnogorskog prestola.

Đorđije nije hteo da bude monah, pa je zatražio dozvolu da stupi u rusku vojsku.

Tada je pažnju usmerio na svog sinovca Radivoja, odnosno Rada Tomova Petrovića, sina svog brata Toma. Mladi Rade već je živeo na Cetinju, obrazovao se i pripremao za odgovorne dužnosti. Petar I prepoznao je u njemu osobu kojoj bi mogao da poveri budućnost Crne Gore.

U testamentu ga je izričito imenovao za naslednika, upravitelja i čuvara crkvene i narodne imovine.

Kako je sedamnaestogodišnji Rade postao Petar II?

 Neposredno nakon smrti Petra I, pred okupljenim glavarima i narodom, na guvnu ispred Cetinjskog manastira pročitan je njegov testament. U njemu je jasno stajalo da za naslednika ostavlja sinovca Rada Tomova Petrovića.

Njegov izbor potvrdila je skupština crnogorskih i brdskih glavara. Tako je sedamnaestogodišnji Rade preuzeo duhovnu i svetovnu vlast i postao Petar II Petrović Njegoš.

Preuzimanje vlasti nije značilo da je odmah postao episkop. Najpre je primio monaški čin i ime Petar, a kasnije je prošao crkvena rukopoloženja, da bi 1833. godine u Rusiji bio zavladičen.

Zanimljivo je da je Petar I upravo u ovom mladom nasledniku video čoveka koji će nastaviti da učvršćuje Crnu Goru. Njegoš je tokom svoje vladavine zaista napravio velike promene: formirao je Senat, Gvardiju i Perjanike, radio na centralizaciji vlasti, otvaranju škola i razvoju kulture.

Da li je Rade hteo da bude Petar II?

Rade Tomov nije sam birao istorijsku ulogu koja mu je pripala – nju mu je namenio stric, a sudbina mu je poverila zadatak da sa svega 17 godina preuzme odgovornost za jednu zemlju.

 Ne možemo sa sigurnošću tvrditi šta je sedamnaestogodišnji Rade lično želeo. Nema dovoljno pouzdanih dokaza da je sam insistirao na tome da postane vladika. Mnogo je izvesnije da je prihvatio ulogu koju mu je namenio stric i koju je potvrđivala tadašnja crnogorska tradicija.

Zanimljivo je da je kasnije, kada je već postao Petar II, pokazivao i drugačije ambicije: bio je pesnik, državnik i reformator, a ne samo crkveni poglavar.

Svakako se decenijama šuška kako vladika nije bio imun na žene, više o tome pročitajte OVDE:

MANTIJA GA NIJE IZLEČILA OD SLABOSTI PREMA ŽENAMA, A JAVNO JE PRIČAO DA BI NJU OŽENIO ODMAH: Ljubavni život vladike Rada

Od čega je umro Petar II Petrović Njegoš?

Za razliku od svog prethodnika, čija smrt nije vezana za pouzdano utvrđenu konkretnu bolest, uzrok Njegoševe smrti poznat je – tuberkuloza.

Njegoš je godinama imao ozbiljne zdravstvene probleme. Prvi znaci grudne bolesti pojavili su se sredinom četrdesetih godina 19. veka, a njegovo stanje vremenom se pogoršavalo. Lekari su pokušavali da mu pomognu, a boravio je i u toplijim krajevima, nadajući se oporavku.

Bolest ga je sve više iscrpljivala, ali nije odustajao od državničkih i književnih obaveza. Preminuo je 1851. godine u svojoj rezidenciji Biljardi na Cetinju, u 37. godini života.

Pred smrt je napisao testament kojim je za naslednika odredio Danila Petrovića, svog sinovca, čime je okončana tradicija vladika iz dinastije Petrović i otvoren put uspostavljanju svetovne vlasti u Crnoj Gori.

A kakav je bio Danilo Petrović, čovek koji je nasledio vladiku Petra Petrovića Njegoša čitajte ovde:

 Šok priča o Danilu koji je silovao popadiju na Ostrogu i danas se prepričava: Evo šta se desilo tog kobnog dana

Zašto poslednja želja Petra II Petrovića Njegoša nije ispunjena?

Pred kraj svog života 1845. iste one godine kada je u Beogradu štampano njegovo remek-delo "Luča mikrokozma", vladika Petar II Petrović Njegoš je naredio da se na Lovćenu, na Jezerskom vrhu, podigne skromna kapela. Crkvicu je posvetio svom stricu, Svetom Petru Cetinjskom i još tada izrazio želju da tu bude sahranjen, bez mnogo pompe i ceremonija.

Tada niko nije mogao ni da pretpostavi da će tu, poslednju želju velikog vladike biti neverovatno teško ispuniti i da će tek nakon smrti Njegoša čekati prava golgota.

Pet grobova za Petra Petrovića Njegoša

- Iako je Njegoš izričito ostavio uputstvo da bude sahranjen na Lovćenu, Crnogorci su strahovali da bi Turci mogli da se domognu planine i oskrnave njegove posmrtne ostatke. Zato je, umesto u svojoj kapeli, Njegoš prvo sahranjen u cetinjskom manastiru gde su počivale mošti njegovog strica Svetog Petra Cetinjskog – priča za istoričar Dobrica JovičIć.

Četiri godine kasnije, 1855. procenjeno je da više ne postoji opasnost od Turaka, pa su Njegoševi ostaci preneti na Lovćen čime je po prvi put ispunjena njegova poslednja želja.

Njegošev amanet i "prokletstvo"

Milorad Medaković, Njegošev ađutant i prijatelj zabeležio je reči kojima je vladika obavezao Crnogorce da ga sahrane u njegovoj crkvi na Lovćenu: "To je moja potonja želja, koju u vas ištem da je ispunite, i ako mi ne zadate Božju vjeru da ćete tako učinjet, kako i ja hoću, onda ću ve ostaviti pred prokletstvom, a moj posljednji čas biće mi najžalostniji i tu moju žalost stavljam vami na dušu."

Činilo se da je vladika konačno pronašao večni mir, ali ispostavilo se da su najgore godine tek dolazile…

– Tokom Prvog Svetskog rata, Austrougari su žestoko bombardovali Lovćen i kapelu verovatno znajući sa važnost koju su Srbi i Crnogorci pridavali ovom mestu. Nakon Mojkovačke bitke i okupacije 1916. godine, Austrougari su oskrnavili Njegošev grob i naredili da se ostaci opet prenesu na Cetinje – objašnjava Jovičić i dodaje da su okupatori planirali da potpuno unište kapelicu i na tom mestu podignu spomenik u znak austrijskog osvojenja Lovćena.

Prema nekim zapisima, iskopavanje Njegoševih kostiju izvršeno je krišom, noću, a kako su grob kopali vojnici, mnoge kosti su zbog nepažnje izgubljene. Priča kaže da je jedan austrijski vojnik, poreklom Srbin, kasnije u razrušenom grobu pronašao tri koščice, čuvao ih kroz ceo rat i tek posle dostavio na Cetinje.

Poraz u ratu osujetio je Austrougare u nameri da Lovćen pretvore u spomenik svoje države. Crna Gora se našla u novoformiranoj državi jugoslovenskog naroda, a kralj Aleksandar Karađorđević je naredio obnovu kapele i po drugi put, ispunjavanje Njegoševog amaneta.

– Sve što je ostalo od stare kapele uzidano je u novu, a onda je bila identična kopija prvobitne crkvice. Svečani prenos Njegoševih kostiju obavljen je 21. septembra 1925. godine, a činu je prisustvovao i kralj Aleksandar Karađorđević koji je lično učestvovao u unošenju kovčega u obnovljenu kapelu – ističe Jovičić uz komentar da naročito simpatično danas deluje priča da su, za ovu priliku, Crnogorci do Lovćena napravili put kako bi kralj Aleksandar njime mogao da prođe do kapele, piše Istorijski zabavnik.