Ljudmila je marinirala meso u kuhinji kada je Nikoli zazvonio telefon. Izvadio ga je iz džepa, pogledao u ekran i zamrznuo se. Onda je brzo ustao.
„Vraćam se brzo“, rekao je i izašao na trem.
Žena je nastavila da marinira. 30. decembar. Sutra je bio praznik. Tri činije salate, prekrivene providnom folijom, već su bile u frižideru. Juče je spakovala poklone za unuke i sklonila ih u ormar. Girlandu je okačila jutros. Naša trideset peta zajednička Nova godina. Kako je brzo vreme proletelo.
Nikola se vratio desetak minuta kasnije. Lice mu je bilo bledo, usne stisnute.
— Ljudmila, moram da idem... Da pomognem nekome. Hitno je.
Ljudmila je odložila činiju i pogledala na sat.
— Sada? Već je veče. Kome si potreban u ovo doba?
— Veoma je hitno. Objasniću kasnije. Vratiću se uskoro.
- Ko je zvao?
— Reći ću ti kasnije. Moram da idem.
Obukao je jaknu, zgrabio ključeve od kola i otišao ne čekajući odgovor. Ljudmila je ostala u kuhinji. Čudno. Tokom godina braka, navikla se da je Nikola ćutljiv, ali čvrst kao stena. Ako je rekao da mu je potrebna pomoć, mislio je to. Možda je nekom od njegovih starih prijatelja bila potrebna pomoć.
Obrisala je ruke i otišla u sobu da završi venac. Jedna sijalica je pregorela, pa je morala da pronađe pregorelu.
Pola sata kasnije, pozvala ju je komšinica Joka. Glas joj je bio uznemiren.
„Ljudmila, zdravo. Slušaj, je li to bio Nikola što je upravo pokupio neku ženu sa koferom na železničkoj stanici i negde je odvezao?“
Ljudmila se zamrzla sa vencem u rukama.
— Šta? Jesi li sigurna?
„Pa, videla sam to svojim očima. Stajala sam u redu za mandarine i videla sam tvoju staru Ladu. Nikola je izašao, otvorio prtljažnik i pomogao ženi da utovari kofer. Sela je na prednje sedište. Odvezli su se prema centru. Mislila sam da ti je možda neko došao u goste.“
- Hvala ti, Joko.
Ljudmila je spustila slušalicu. Žena sa koferom. Železnička stanica. Nikola nije pomenuo nikakve rođake. A odakle bi oni došli?
Žena je pozvala muža, ali se on nije javio. Odlučila je da pozove njihovog zajedničkog prijatelja, Viktora. Bili su prijatelji još od fakulteta; Viktor im je bio kum na venčanju i znao je sve o njihovoj porodici.
„Viktore, zdravo. Ljudmila je. Reci mi, znaš li koga je Nikola čekao na stanici?“
Viktor je zaćutao. Dugo. Predugo.
— Viktore, šta se dešava?
- Ljudmila, pa, rekao je da ćeš ionako uskoro saznati...
— Šta ću saznati? Reci mi direktno.
Viktor je teško uzdahnuo.
- To je njegova, pa, bivša. Ona iz fabrike. Vratila se.
Ljudmila je sela na sofu. Noge su joj klonule. Bivša. Iz fabrike. Da li je to zaista mogla biti ona ista Svetlana, Nikolina prva ljubav, koja je otišla u drugi grad da prati svog muža pre trideset pet godina? Ljudmila ju je nejasno pamtila. Visoka plavuša sa plavim očima. Nikola je bio namrgođen šest meseci nakon njenog odlaska.
„Viktore, objasni mi to normalno. Šta misliš pod tim, vratila se?"
„Pozvala ga je pre dva meseca. Razbolela se, razvela se i ostala bez novca i doma. Zamolila ga je za pomoć. Znaš Nikolu; nije mogao da odbije. Iznajmio joj je stan u centru. Sad joj pomaže oko papirologije.“
- Dva meseca?
- Pa, da. Nije hteo da te uznemiri. Mislio je da će se ona oporaviti i otići.
„Razumem“, ponovi Ljudmila.
Spustila je slušalicu.
Ispostavilo se da je muž proveo dva meseca pomažući drugoj ženi. Iznajmljivao joj stan. Koristio je njihov zajednički novac. Donosio joj namirnice. Verovatno iz njihovog frižidera. I ništa nije govorio. Dolazio je kući svaki dan, večerao, gledao TV. I ništa nije govorio.
Ustala je i otišla u kuhinju. Skuvala je sebi kafu. Sela je za sto. Ruke su joj se toliko tresle da je šolja zveckala o tacnu.
Trideset pet godina zajedno. Odgajili su dvoje dece. Njihov sin živi u susednom gradu, ćerka ovde. Četvoro unučadi. Ovu kuću su sagradili svojim rukama. Nikola je vozio autobus, ona je radila kao računovođa. Štedeli su svaki dinar. Sadili baštu, pripremali hranu za zimu, unučad dočekivali vikendom. Praznici za istim stolom. Običan život. Siguran život.
I ispostavilo se da je sve ovo vreme pamtio nju. TU istu Svetlanu. Izgleda da se dopisivao sa njom. Godinama. A kada ga je pozvala, on je sve ostavio i otišao da je spase. Baš kao u filmovima.
Nikola se vratio odmah posle ponoći. Ključ se tiho okretao u bravi; trudio se da ne pravi buku. Ušao je u kuhinju. Ljudmila je sedela za stolom u istom ogrtaču. Pred njom je ležala gomila starih fotografija. Njihovo venčanje. Njihova mala deca. Njihova prva kuća.
- Ljudmila, objasniću.
- Objasni.
Skinuo je jaknu, okačio je preko naslona stolice i seo preko puta.
„Svetlana me je pozvala pre dva meseca. Tražila je pomoć. Bila je potpuno sama, nije imala nikoga drugog kome bi se mogla obratiti. Nisam mogla da ostavim nekoga u nevolji. Poznaješ me.“
— Znam. Nisi mogao da prestaneš dva meseca?
„Bila je bolesna. Trebao joj je novac za lekare, za lekove. Pomoć oko papirologije, oko bolnice. Nije mogla sama.“
- I ćutao si. Svakog dana si dolazio kući i ćutao.
Niola je uzdahnuo.
„Nisam hteo da te uznemiravam zbog sitnica. Mislio sam da će joj biti bolje i otići. Zašto moraš da znaš za ovo?“
Ljudmila se histerično nasmejala.
— Zašto? Nikola, iznajmio si stan drugoj ženi. Našim novcem. Novcem koji smo štedeli za kuću za našu ćerku. Nosio si joj namirnice. Proveo si vreme sa njom a trebalo je da si sa porodicom. I ovo je ništa?
- Ljudmila, nisam te prevario. Samo sam pomogao toj ženi.
— Varao si me. Sakrio si ceo jedan život od mene. Paralelni život u kome si bio heroj druge žene. A šta je sa mnom?
Nikola je spustio glavu i počeo da gleda u svoje ruke.
„Sa tobom je sve jasno i pouzdano. Jaka si.“ Ali nije imala nikoga drugog kome bi se mogla obratiti. Bila je bespomoćna.
Ljudmila je polako ustala i odgurnula stolicu.
— Razumem. Dakle, ja sam dosadna, pouzdana žena. A ona je bespomoćna i treba je spasiti. Veoma romantično, Nikola. Baš kao u mladosti, zar ne?
Nemoj tako.
— Kako da to kažem? Celog života sam mislila da smo zajedno. Da imamo zajednički budžet, zajednički život, zajedničke planove. A ti si se dopisivao sa njom godinama. Čuvao si uspomenu na nju. A kada je pozvala, ti si sve ostavio i pobegao. Čak i u novogodišnjoj noći.
Nikola je ustao i ušao u sobu. Ljudmila je ostala u kuhinji.
Sledećeg dana je konačno završila salate. Njene ruke su se automatski pomerale. Seckala je, mešala i solila. Nikola je sedeo u sobi ispred televizora. Nisu razgovarali.
Te večeri, u deset sati, Nikola je izašao iz sobe. Obukao je kaput. Isti onaj koji mu je poklonila za prošlu Novu godinu.
„Moram da idem“, rekao je, ne gledajući Ljudmilu, već svoju putnu torbu, koju je već unapred spakovao.
Stajala je pored šporeta, seckajući poslednje povrće za salatu. Nož se zamrzao u vazduhu.
- Gde?
— Svetlani. Sama je. Ne oseća se dobro. Ne može sama da proslavi praznik.
— A ja?
- Možeš ti to da podneseš.
Ljudmila je stavila nož na dasku.
„Mogu to da podnesem. Naravno. Pouzdana sam i jaka. Ne treba mi muž pored mene za Novu godinu.“
Nikola je uzeo torbu i ključeve od auta.
„Vratiću se sutra ujutru. Tada ćemo mirno razgovarati.“
- Nema potrebe.
Okrenuo se i namrštio se.
- Šta?
„Ne moraš da se vraćaš. Ako odlaziš sada, u deset sati uveče 31. decembra, posle trideset pet godina braka, onda se ne vraćaj.“
Nikola ju je pogledao, otvorio usta, hteo je nešto da kaže. Ali se predomislio. Jednostavno je otvorio vrata i izašao.
Ljudmila je ostala sama. Izvadila je sve salate iz frižidera i stavila ih na sto. Isekla je hleb i poređala ga na tanjir. Stavila je pečenje koje je napravila ranije tog dana. Izvadila je dve čaše. Jednu je stavila ispred sebe. Drugu ispred prazne stolice.
U pola jedanaest, sela je za sto i zurila u praznu stolicu. Nikola je uvek sedeo tamo. Trideset pet godina zaredom. Svakog praznika, svake večere. Ovo je bilo njegovo mesto.
Na televiziji su počele novogodišnje čestitke. Glasovi voditelja, smeh, muzika, vatromet. Ljudmila je sedela i gledala u praznu čašu svog muža. Sipala je malo soka u nju. Da ne bi bila tako prazna. Ali nije pomoglo.
Zvona su otkucala ponoć. Nije podigla čašu. Samo je sedela i zurila u sto prepun hrane koju niko nije hteo da jede.
Ustala je i ušla u sobu. Legla je na krevet ne svlačeći se. Na televiziji je bio praznični koncert. Izvođači su pevali, igrali i svima želeli sreću. Smeh, aplauz, čestitke.
I ležala je tamo i razmišljala o tome kako su ona i njen muž ceo život proživeli zajedno, gradili ovu kuću, ciglu po ciglu, delili radosti i tuge, bolesti i probleme.
I sve to vreme se sećao druge. Dopisivao se sa njom. Čuvao ju je u srcu kao neispričanu priču, kao nešto što je moglo biti. A kada je pozvala, on je sve ostavio i potrčao da je spase.
Ljudmila je zatvorila oči. Ovo je bio njen prvi doček Nove godine gde je sama. I najverovatnije ne i poslednji.
