Ova žena je sačuvala dnevnik Ane Frank: Bila siroče, doživela 100-tu - a reči koje je uputila njenom ocu kidaju srce na komade

U jednoj od najmračnijih epoha čovečanstva, kada su nacističke čizme gazile Evropu i gasile milione života, jedna tiha, nenametljiva žena svakodnevno je rizikovala sve – svoj život, brak, prijatelje – kako bi spasla ono najdragocenije: ljudsku dobrotu. Njeno ime je Mip Gis, a zahvaljujući njoj danas poznajemo jedan od najpotresnijih i najvažnijih dokumenata o stradanju Jevreja – Dnevnik Ane Frank.

Ali kada su nacističke ideje počele da se šire Evropom, Mip se našla pred moralnim izborom. Odbila je da se priključi nacističkom udruženju, i zbog toga joj je pretila deportacija nazad u nacističku Austriju. Da bi ostala u Holandiji i izbegla sudbinu hiljada deportovanih, udala se za svog verenika Jana, člana holandskog pokreta otpora. Bio je to brak sklopljen iz ljubavi – ali i iz očaja.

Susret koji će promeniti sve

Nedugo zatim, Mip se zaposlila u firmi Opekta, gde je upoznala svog šefa – Ota Franka, čoveka tihog glasa i toplih očiju, koji je u Amsterdam doveo svoju porodicu bežeći od progona u Nemačkoj. Ubrzo su se Gis i njen muž zbližili sa Frankovima, često ih posećivali i pomagali im da se snađu u novoj sredini. Među njima se posebno istakla jedna devojčica – Ana.

Ana Frank, radoznala i britka, volela je da razgovara sa Mip, a ova ju je često darivala stvarima iz svoje mladosti – češljevima, šnalama, razglednicama. Među njima se razvilo nežno prijateljstvo, daleko od svesti o tome kakav će pakao doći.

Ulazak u ilegani život

Kada su nacisti okupirali Holandiju, Otova porodica je postala meta. Početkom jula 1942. godine, Frankovi su se preselili u tajno skrovište iza poslovnih kancelarija Opekte. Mip i još troje zaposlenih preuzeli su odgovornost za njihovu svakodnevnu brigu: hranu, vesti iz spoljnog sveta, tišinu.

U tajni aneks ubrzo se doselila i porodica van Pels i zubar dr. Pfeffer. Osmoro ljudi, mesecima zatvorenih, zavisili su od svakodnevne hrabrosti jedne žene. Mip je danima obilazila pijace, kupovala samo po jednu namirnicu kako ne bi izazvala sumnju. Nabavljala je i robu sa crnog tržišta preko supruga, koji je takođe skrivao jednog studenta otpora u njihovom stanu.

Ali ono najteže nije bila glad. Najteže je bilo ćutati. Godinama je skrivala istinu čak i od najbližih. Strah da će biti otkriveni svakodnevno je disao za njenim vratom.

Pad i poslednje svetlo

Dana 4. avgusta 1944. godine, tajna više nije mogla da opstane. Nacisti su, po dojavi koja ni danas nije razjašnjena, upali u zgradu i pohapsili sve skrivene. Mip je gledala kako odvode Frankove. Nije mogla da spreči zlo, ali je pokušala – išla je u policiju, nudila mito, tražila odgovore. Sve uzalud.

Ali tada je uradila nešto što će promeniti tok istorije: vratila se u aneks. Tamo je, razbacan po podu, pronašla sveske i papire. To je bio Anin dnevnik. Iako je mogla da ga pročita, da ga uništi iz straha – nije. Sakrila ga je u fioku, u tišini, sa nadom da će ga Ana jednog dana sama pročitati.

Ta nada nikada se nije ostvarila. Ana je umrla od tifusa u martu 1945. godine, u logoru Bergen-Belzen, samo nekoliko nedelja pre kraja rata. Preživeo je samo Oto.

Kada se Oto vratio, skrhan i sam, Mip mu je tiho predala sveske i rekla:

„Ovo je nasleđe vaše ćerke. Pročitajte, oče, kako su vam ćerku mučili, pa ubili.“

Iz tih reči, iz bola i tišine, rodila se knjiga koja je prodrmala svet. Dnevnik Ane Frank postao je svedočanstvo jednog izgubljenog detinjstva, jednog vremena, jedne borbe. Preveden je na više od 70 jezika i prodat u milionima primeraka.

Kako je otac odlučio da podeli sa svetom ćerkin dnevnik

Oto Frank, otac Ane Frank, nije mogao na početku da se natera ni da pročita, a kamoli da objavi dnevnik njegove ćerke. Godine 1976. stigao je u studio "Plavog Petra" na Bi-bi-siju da objasni zašto se na kraju odlučio da ga pročita i objavi.

"Dobio sam priliku da je stvarno upoznam tek kroz njen dnevnik”, priznao je Oto Frank voditeljki Lesli Džad u emisiji Plavi Petar, dok joj je pokazivao lične zapise njegove voljene ćerke Ane.

Oto je svojoj bistroj ćerki velikog duha zapravo poklonio leksikon za njen 13. rođendan, 12. juna 1942. godine. Ali Ana je skoro momentalno odlučila da ga iskoristi kao dnevnik i počela da beleži najintimnije misli, pišući kao da otkriva tajne bliskoj prijateljici.,

Nadam se da ću uspeti potpuno da ti se poverim, kao što to nisam nikome pre”, pročitao je Oto odlomak iz Anine prve dnevničke zabeleške u dečjoj televizijskoj emisiji. "I nadam se da ćeš mi biti velika podrška i uteha."

„Nakon što sam pročitao dnevnik, iskopirao sam ga i dao kopije našim prijateljima koji su nas sve poznavali”, rekao je on voditeljki BBC-a Lesli Džad 1976. godine.

„Jedan od njih je bio zaposlen u izdavačkoj kući i rekao mi je: Nemaš prava da zadržiš dnevnik kao privatno vlasništvo, to je svedočanstvo i ti moraš da ga objaviš. I zato sam to i uradio.”

Dvadeset petog juna 1947. godine objavljeno je Tajno skrovište, knjiga sastavljena od Aninih tajnih dnevničkih beleški i tekstova. Pored toga što je ispravio neke njene jezičke greške, Oto ga je donekle ublažio, izbacivši Anine kritičke impresije o njegovom braku, delove o se*su, i njene ponekad brutalne opise ljudi koje je poznavala.

Knjiga je momentalno ostvarila veliki uspeh – jedna jedina devojčica dala je lik gotovo nepojmljivom užasu i veličini nacističkog genocida. Godine 1952. objavljena je na engleskom pod nazivom "Ana Frank: Dnevnik jedne devojčice".

Pretvorena je u pozorišni komad ovenčan Pulicerovom nagradom 1956. godine, kao i u film tri godine kasnije.

Anine reči su daleko nadživele njen kratki život; prevedene su na više od 70 jezika i nastavljaju da ostavljaju duboki utisak na čitaoce širom sveta.

Kada ga je voditeljka Plavog Petra Lesli Džad pitala da li žali što je pristao da obelodani ćerkine najličnije misli, Oto Frank je rekao: „Nisam zažalio zato što je u jednom od dnevnika Ana napisala: ‘Želim da nastavim da živim i posle smrti’, i na neki način, kroz svoj dnevnik, ona nastavlja da živi u mnogim srcima.”

Poslednji svedok

Mip Gis nikada sebe nije nazivala heroinom. Govorila je da bi „svako učinio isto“. Napisala je i memoare, „Ana Frank se seća“, koji su postali međunarodni bestseler. Odlikovana je brojnim priznanjima, uključujući i titulu Pravednika među narodima u Jad Vašemu.

Preminula je 2010. godine, u svojoj 100. godini života – poslednja živa osoba koja je poznavala Anu Frank i koja je pokušala da sačuva ono što se spasiti moglo.

Ali ono što je zaista spasila bila je nada. Nada da u najmračnijem zlu ipak može postojati svetlo.