Olga je otvorila teška hrastova vrata stana svoje prijateljice Nataše, a miris sveže skuvane kafe, pomešan sa suptilnom aromom parfema od jasmina, ispunio joj je nozdrve. Skinula je kaput, ležerno ga okačivši na vešalicu, i ušla u dnevnu sobu, smešeći se kao i obično.
Nataša je, kao i uvek, bila u svom elementu: savršeno sređene lokne, haljina koja je isticala svaku krivinu i lagano, gotovo teatralno držanje, kao da čeka ne prijateljicu već filmsku ekipu.
Olga je volela ove susrete — bili su kao pauza od njenog sopstvenog, pomalo dosadnog života, gde se sve vrtelo oko posla, kuće i njenog muža, koji se nedavno pomalo distancirao.
„Olja, draga moja, stigla si taman na vreme, kao i uvek!“ Nataša se pojavila iz kuhinje sa poslužavnikom koji je zveckao porcelanskim šoljicama. „Sedi, reći ću ti nešto...“
Ali Natašine reči su prekinute kada se Olga zaledila na pragu dnevne sobe. Njen pogled je, kao magnetom, privukla sofa pored prozora. Tamo, opušteno se opuštajući, sa čašom vina u ruci, sedeo je njen muž, Aljoša.
Njegova košulja je bila otkopčana jedno dugme previše, a preblizu njemu sedela je nepoznata žena sa dugom crvenom kosom, čija je haljina izgledala kao da je smišljena da privuče pažnju. Ona se nasmejala, dodirnuvši ga po ramenu, a Aljoša, njen Aljoša, uzvratio je smehom - kao što se nije smejao kod kuće dugo vremena.
Vreme kao da je stalo u dnevnoj sobi. Olga je osetila kako joj krv juri u obraze, a srce je počelo da joj lupa kao da hoće da iskoči iz grudi. Nataša, primetivši njen pogled, prebledela je i spustila poslužavnik na sto sa takvim tupim udarcem da je jedna od šolja pukla.
„Olja...“, poče Nataša, ali glas joj je bio tanak, poput napuklog stakla.
„Šta je, dođavola, ovo?“ Olga nije prepoznala svoj glas. Bio je tih, gotovo režao, i sekao je vazduh poput noža. Koraknula je napred, pete su joj kucale po parketu, kao da odbrojava poslednje sekunde pre eksplozije.
Aljoša se okrenuo, a njegovo lice, obično mirno kao mirno jezero, iskrivilo se. Vino u njegovoj čaši je zadrhtalo, nekoliko kapi mu se prolilo po pantalonama. Otvorio je usta, ali reči su kao da su mu zaglavile negde u grlu. Riđokosa žena, s druge strane, nije se ni trznula — samo je podigla obrvu, kao da je zabavljena.
„Olga, nije... nije to što misliš“, konačno je uspeo da kaže Aljoša, ustajući. Njegovi pokreti su bili nespretni, kao da pokušava da se ponovo sastavi od polomljenih komadića.
„Nije to što mislim?“ Olga se nasmeja, ali njen smeh je bio oštar, poput krhotina stakla. „Šta je ovo, Aljoša? Proba za predstavu? Ili samo pokušavaš da začiniš svoje veče dok ja sedim kod kuće i čekam te sa večerom?“
Nataša je pokušala da se umeša, nervozno preturajući rukama po rubu haljine. „Olja, slušaj, sve je ovo nesporazum. Aljoša je upravo svratio...“
„Svratio je?“ Olga se okrenula ka svojoj prijateljici, a oči su joj tako zasijale da je Nataša napravila korak unazad. „Jesi li znala da je on ovde, Nataša? Jesi li me zato zvala? Je li ovo neki izopačeni način zabave?“
Dnevna soba, udobna i topla pre samo trenutka, sada je izgledala kao pozornica za drevnu tragediju. Riđokosa žena, do sada ćutljiva, iznenada je ustala sa sofe, pokreti su joj bili tečni, gotovo mačji. Pogledala je Olgu sa blagim osmehom, lišena ikakve stidljivosti.
„Izvinite što prekidam“, glas joj je bio tih, blago promukao, „ali mislim da me niko ovde nije predstavio. Ja sam Lana, Aljošina koleginica. Razgovarale smo... o stvarima vezanim za posao.“
„Poslovne stvari?“ Olga je praktično ispljunula reči. „Na kauču, sa vinom, kod moje prijateljice? Da li uopšte veruješ u ove gluposti?“
Lana je slegnula ramenima, kao da joj nije stalo da li joj veruju ili ne. Aljoša je, s druge strane, izgledao kao da želi da propadne u zemlji. Napravio je korak ka Olgi, pružajući ruku, ali ona se ustuknula kao da je udarena.
„Ne usuđuj se“, zasikta ona. „Misliš li da sam slepa? Ili glupa? Koliko puta si mi iza leđa 'razgovarao o poslovnim stvarima'?“
U tom trenutku, Nataša nije mogla da se obuzda i briznula je u plač. Njene suze su bile toliko teatralne da se Olga nakratko zapitala da li je njena prijateljica unapred uvežbala ovu scenu. „Olja, kunem se, nisam znala da će biti sa njom! Samo sam htela da dođeš, da možemo da razgovaramo...“
„Da bismo razgovarale?“ Olga se okrenula ka Nataši, glas joj je postao leden. „O čemu? O tome kako štitiš mog muža? Ili o tome kako ti, moja najbolja prijateljica, priređuješ ovaj... ovaj cirkus u svojoj kući?“
Skandal se proširio munjevito. Komšije, privučene vriskama, već su počele da osluškuju uz zidove, a neko je možda čak i snimao scenu telefonom kroz blago otvoren prozor. Olga je osetila kako se njen svet, tako poznat i siguran, ruši poput kule od karata. Ali u ovom haosu bilo je nečeg oslobađajućeg - kao da je konačno skinula masku koju je nosila godinama.
Aljoša, još uvek pokušavajući da spase situaciju, progovori brže: „Olga, kunem se, zaista nije ono što misliš. Lana - ona je samo... zapravo smo razgovarale o projektu. Nataša me je pozvala da...“
„Dosta“, prekide ga Olga. Pogledala je muža, prijateljicu, Lanu, koja je i dalje stajala tamo sa tim svojim iritantnim osmehom. „Znate šta? Svi vi zaslužujete jedno drugo. A ja zaslužujem istinu. I pronaći ću je. Čak i ako budem morala da preokrenem ceo ovaj grad.“
Okrenula se i izašla, zalupivši vrata tako snažno da su prozori zatreštali. Napolju, hladan vetar joj je duvao u lice, ali nije osetila hladnoću. Vatra joj je gorela u grudima - ne bol, već bes. Znala je da je ovo samo početak. I šta god da se krije iza ove večeri, shvatiće. Čak i ako se istina ispostavi gorčom nego što je mogla da zamisli.
I tišina je zavladala u dnevnoj sobi iza nje. Nataša, Aljoša i Lana su se pogledali, i svako od njih je znao da je ovo veče sve promenilo. Zauvek, otkako su se njih troje više puta sreli u Natašinom stanu i vodili ljubav. Tog dana, Olgina prijateljica ju je posebno pozvala da bi sve saznala i podnela zahtev za razvod.
Jer svo troje su želeli njegovu slobodu.
