Naslednik moćne kuće Rokfeler, Majkl Rokfeler nestao je tokom svog putovanja u Novu Gvineju 1961. godine, a onda se pojavljuju dokazi da su ga ubili i pojeli pripadnici jednog plemena.
Praunuk Džona D. Rokfelera, ambiciozni istraživač i etnograf Majkl Rokfeler, nije bio zainteresovan za upravljanje carstvom svoje porodice nakon što je diplomirao na Harvardu 1960. Umesto toga, on je krenuo u zabačene divljine Holandske Nove Gvineje da sakuplja umetnička dela Asmat plemena.
Ali pre nego što je uspeo da završi svoje drugo putovanje u susret Asmatu u novembru 1961, Rokfelerov čamac se prevrnuo kod južne obale Nove Gvineje i on je bio primoran da pliva do obale. To je bilo poslednje što je porodica znala o njemu.
Uprkos ogromnim naporima potrage i medijskoj buri, Majkl Rokfeler nikada nije pronađen i vlasti su ga na kraju proglasile mrtvim 1964. godine. Mislili su da se udavio.
Ali u decenijama nakon toga, različiti istražitelji i pisci tvrde da su otkrili dokaze da su vlasti zapravo sakrile istinu o smrti Majkla Rokfelera jer je jednostavno bila previše užasna da bi se otkrila. Navodno, Rokfeler je stigao do obale, ali su ga Asmati ubili i pojeli.
Ko je bio Majkl Rokfeler?
Majkl Klark Rokfeler je rođen 1938. Bio je najmlađi sin guvernera Njujorka Nelsona Rokfelera i najnoviji član dinastije milionera koju je osnovao njegov slavni pradeda Džon D. Rokfeler — jedan od najbogatijih ljudi koji su ikada živeli.
Iako je njegov otac očekivao da će krenuti njegovim stopama i pomoći u upravljanju ogromnom porodičnom poslovnom imperijom, Majkl Rokfeler je bio tiši, više umetnički duh. Kada je diplomirao na Harvardu 1960. želeo je da radi nešto uzbudljivije od sedenja u salama za sastanke i održavanja sastanaka.
Njegov otac, plodan kolekcionar umetničkih dela, nedavno je otvorio Muzej primitivne umetnosti, a njegovi eksponati, uključujući nigerijske, astečke i majanske radove, oduševili su Majkla.
Odlučio je da traži sopstvenu „primitivnu umetnost“ i zauzeo je mesto u odboru muzeja svog oca.
Ovde je Majkl Rokfeler osetio da može da ostavi svoj trag. Karl Hajder, diplomirani student antropologije na Harvardu koji je radio sa Majklom, priseća se: „Majkl je rekao da želi da uradi nešto što ranije nije urađeno i da donese veliku kolekciju u Njujork."
Pre toga je već mnogo putovao, živeo je mesecima u Japanu i Venecueli, i žudeo je za nečim novim: želeo je da krene na antropološku ekspediciju na još neistražena mesta.
Nakon razgovora sa predstavnicima Holandskog nacionalnog etnološkog muzeja, Majkl je odlučio da ode na izviđačko putovanje na ono što je tada bilo poznato kao Holandska Nova Gvineja, ogromno ostrvo na obali Australije, kako bi prikupio umetnost naroda Asmat koji je tamo živeo.
Do 1960-ih, holandske kolonijalne vlasti i misionari već su bili na ostrvu skoro deceniju, ali mnogi Asmati nikada nisu videli belog čoveka.
Sa ozbiljno ograničenim kontaktom sa spoljnim svetom, Asmati su verovali da je zemlja iza njihovog ostrva naseljena duhovima, a kada su beli ljudi došli sa druge strane mora, videli su ih kao neku vrstu natprirodnih bića.
Majkl Rokfeler i njegov tim istraživača i dokumentarista su stoga bili kuriozitet za selo Otsjanep, dom jedne od najvećih zajednica Asmata na ostrvu, i nisu bili sasvim dobrodošli.
Meštani su trpeli fotografisanje, ali belcima nisu dozvolioli da im uzmu artefekte koji su bili deo rituala i verskih obreda.
Majkl nije bio uznemiren. U Asmatima je otkrio ono što je smatrao fascinantnim kršenjem normi zapadnog društva - i bio je više nego ikad nestrpljiv da njihov svet vrati svom.
U to vreme, ratovi između sela bili su uobičajeni, a Majkl Rokfeler je saznao da su Asmatski ratnici često uzimali glave svojih neprijatelja i jeli njihovo meso. U određenim regionima, muškarci Asmati su se bavili ritualnim homoseksualnim seksom, a u obredima vezivanja ponekad bi pili mokraću jedni drugima.
„Ovo je sada divlja i nekako udaljenija zemlja od onoga što sam ikada ranije video“, napisao je Majkl u svom dnevniku.
Kada je početna izviđačka misija završena, Majkl Rokfeler je bio pun energije. Napisao je svoje planove da napravi detaljnu antropološku studiju Asmata i prikaže zbirku njihove umetnosti u muzeju svog oca.
Majkl Rokfeler je ponovo krenuo u Novu Gvineju 1961. godine, ovog puta u pratnji Renea Vasinga, vladinog antropologa.
19. novembra 1961, iznenadna oluja je uzburkala vodu, čamac se prevrnuo, ostavljajući Majkla i Vasinga da se drže za prevrnuti trup.
Iako su bili 12 milja od obale, Majkl je navodno rekao antropologu: "Mislim da mogu da uspem da doplivam do obale" - i skočio je u vodu.
Od tog momenta mu se gubi svaki trag.
Bogata i politički povezana, Majklova porodica nije štedela u potrazi za mladim Rokfelerom. Brodovi, avioni i helikopteri su pretraživali region, tražeći Majkla ili neki znak njegove sudbine.
Nelson Rokfeler i njegova supruga odleteli su u Novu Gvineju da pomognu u potrazi za sinom.
Uprkos njihovim naporima, nisu uspeli da pronađu Majklovo telo. Posle devet dana, holandski ministar unutrašnjih poslova je izjavio: „Nema više nade da ćemo Majkla Rokfelera pronaći živog."
Iako su Rokfeleri i dalje mislili da postoji šansa da se Majkl još pojavi, napustili su ostrvo. Dve nedelje kasnije, Holanđani su prekinuli potragu. Zvanični uzrok smrti Majkla Rokfelera označen je kao utapanje.
Misteriozni nestanak Majkla Rokfelera bio je medijska senzacija. Glasine su se munjevito širile po tabloidima i novinama.
Neki su rekli da su ga sigurno pojele ajkule dok je plivao do ostrva. Drugi su tvrdili da živi negde u džungli Nove Gvineje, bežeći iz pozlaćenog kaveza svog bogatstva.
Holanđani su demantovali sve ove glasine, rekavši da ne mogu da otkriju šta mu se dogodilo. Jednostavno je nestao bez traga.
Godine 2014, Karl Hofman, izveštač National Geographica, otkrio je u svojoj knjizi Divlja žetva: Priča o kanibalima, kolonijalizmu i Tragična potraga za primitivnom umetnošću Majkla Rokfelera da su mnoga holandska istraživanja o ovom pitanju dovela do dokaza da su Asmati ubili Majkla.
Dva holandska misionara na ostrvu, od kojih su obojica godinama živeli među Asmatima i govorili njihov jezik, rekli su lokalnim vlastima da su od Asmata čuli da su neki od njih ubili Majkla Rokfelera.
Policajac poslat da istraži zločin sledeće godine, Vim van de Val, došao je do istog zaključka i čak je pokazao lobanju za koju je Asmat tvrdio da pripada Majklu Rokfeleru.
Svi ovi izveštaji su po kratkom postupku skriveni u poverljivim dosijeima i nisu dalje istraženi. Rokfelerovima je rečeno da nema ništa od glasina da su njihovog sina ubili domoroci.
Zašto je ta priča zataškana?
Do 1962. Holanđani su već izgubili polovinu ostrva od nove države Indonezije. Plašili su se da će, ako se veruje da ne mogu da kontrolišu starosedeoce, brzo biti proterani.
Kada je Karl Hofman odlučio da istraži ove 50-godišnje tvrdnje o smrti Majkla Rokfelera, počeo je tako što je otputovao u Otsjanep. Tamo, predstavljajući se kao novinar koji dokumentuje kulturu naroda Asmat, njegov prevodilac je čuo čoveka kako govori drugom članu plemena da ne razgovara o američkom turistu koji je tamo poginuo.
Kada je prevodilac, na Hofmanov nagovor, pitao ko je taj čovek, rečeno mu je da je to Majkl Rokfeler. Saznao je da je na ostrvu opšte poznato da su Asmati iz Otsjanepa ubili belca i da to ne treba spominjati iz straha od odmazde.
Prema rečima holandskog misionara koji je prvi čuo priču, pripadnici plemena su u početku mislili da je Majkl krokodil - ali kako se približavao, prepoznali su ga kao tuana, belca poput holandskih kolonizatora.
Na nesreću po Majkla, ljudi koje je sreo bili su i sami jeusi i sinovi onih koji su ubili Holanđani.
Jedan od njih je navodno rekao: „Ljudi iz Otsjanepa, uvek govorite o tuanima za lov na glave. Pa, evo ti prilike.”
Iako su oklevali, uglavnom iz straha, na kraju su ubili Majkla Rokfelera.
U skladu sa svojom teologijom, ljudi iz Otsjanepa su verovali da vraćaju ravnotežu u svet. „Pleme belog čoveka” ih je ubilo, a sada su izvršili odmazdu. Konzumiranjem tela Majkla Rokfelera, mogli su da apsorbuju energiju i moć koja im je oduzeta.
Nije prošlo mnogo vremena pre nego što je selo Otsjanep požalilo zbog odluke. Potraga koja je usledila nakon ubistva Majkla Rokfelera bila je zastrašujuća za narod Asmata, od kojih većina nikada ranije nije videla avion ili helikopter.
Neposredno nakon ovog događaja, region je takođe zahvatila užasna epidemija kolere koju su mnogi videli kao osvetu za ubistvo.
Iako su mnogi Asmati ispričali ovu priču Hofmanu, niko ko je učestvovao u smrti nije se javio; svi su jednostavno rekli da je to priča koju su čuli.
Onda, jednog dana kada je Hofman bio u selu, neposredno pre nego što se vratio u SAD, video je čoveka koji oponaša ubistvo kao deo priče koju je pričao drugom čoveku. Saplemenik se pretvarao da nekoga ubada kopljem, ispali strelu i odseče glavu. Čuvši reči u vezi sa ubistvom Majkla Rokfelera, Hofman je počeo da snima — ali priča je već bila završena.
NE PROPUSTITE
Hofman je, međutim, uspeo da uhvati njegov epilog na filmu:
„Nemoj da pričaš ovu priču nikom drugom čoveku ili bilo kom drugom selu, jer je ova priča samo za nas - ne govori. Ne govori i pričaj priču. Nadam se da se sećate i da ovo morate sačuvati za nas. Nadam se, nadam se, ovo je samo za vas i za vas. Ne razgovaraj ni sa kim, zauvek, sa drugim ljudima ili drugim selom. Ako vas ljudi pitaju, ne odgovarajte. Ne razgovarajte sa njima, jer je ova priča samo za vas. Ako im to kažeš, umrećeš. Bojim se da ćeš umreti. Ti ćeš biti mrtav, tvoj narod će biti mrtav, ako ispričaš ovu priču. Ovu priču čuvate u svojoj kući, za sebe, zauvek. Zauvek…"
Uz te jezive reči, ostaje nam samo uvid u užasnu sudbinu koja je zadesila Majkla Rokfelera 1961.
