Kada je Delfin Bol imala 17 godina, majka ju je odvela u njen omiljeni restoran u Londonu i tu joj je otkrila najveću tajnu: Delfinin otac nije bio čovek za koga je mislila da jeste. On je zapravo bio princ Albert, član belgijske kraljevske porodice sledeći u redu za tron.
Ovo nije bilo toliko iznenađenje koliko olakšanje. Delfina je poznavala Alberta ceo život kao bliskog prijatelja svoje majke, baronice Sibil de Selis Longšamp.
Imala je lepa sećanja na Alberta i osećaj utehe i povezanosti sa njim koji nikada nije imala sa čovekom za koga je ranije verovala da joj je otac, industrijalcem Žakom Boelom.
Dok sam odrastala, „Osećala sam se veoma usamljeno“, Delfin, koja sada ima 55 godine, ispričala je za Veniti Fer.
"Nisam se osećela kao da pripadam bilo kome ili bilo gde."
Delfin nije bila rezultat kratke afere, već, kako ona i Sibil prepričavaju u dokumentarcu koji je snimljen za HBO, 18-godišnje romanse koja je počela 1960-ih, kada su se Albert i Sibil upoznali preko Sibilinog oca, pokojnog ambasadora grofa Mišela Fransoa de Selisa Longšana. U to vreme, prema Sibil, ona i Albert su bili nesrećni u svojim brakovima — Sibil je bila otuđena od Žaka Bela, a Albert je bio oženjen Paolom Rufo di Kalabrija, italijanskom princezom sa kojom je već imao troje dece, od 1959. godine.
Albert se uvek vraćao Paoli, ali je bio i redovan gost u Sibilinom i Delfininom životu — slao je poklone i čestitke, posećivao majku i ćerku u njihovom belgijskom stanu i vodio ih na putovanja i letovanja.
U jednom trenutku, prema dokumentarcu, Albert je čak predložio Sibil da napusti svoju ženu kako bi se preselio u London gde su njih dve tada živele- ali ga je Sibil odvratila od donošenja tako politički katastrofalne odluke.
Iako je na tom sudbonosnom ručku oko 1985. godine Delfina saznala da su je celog života lagali, tinejdžerka je odmah shvatila da ima važnu dužnost prema belgijskoj monarhiji. I ona je morala da čuva tajnu zajedno sa Albertom i njenom mamom.
„Morala sam da zaštitim, pre svega, svog oca. Morala sam da zaštitim svoju majku. I morala sam da zaštitim svoju zemlju. Jer ako se sazna da postojim i da sam rođena van braka mog oca, koji dolazi iz veoma katoličkog vaspitanja, desiće se veliki skandal, a moj otac bi možda mogao da izgubi tron“, priseća se Delfin.
U godinama koje su usledile, kako je Delfina kasnije rekla novinarima, ponašala se kao „mali vojnik“, odbijajući da otkrije identitet svog pravog oca bilo kome — čak i terapeutu koji ju je lečio čak tri puta nedeljno tokom ozbiljne borbe sa anoreksijom sa kojom se borila kao tinejdžerka, kaže ona.
„Počela sam da izlazim sa 18, a momci ti postavljaju pitanja: "Ko ti je tata i čime se bavi?" A ti kažeš: "Pa…" i promeniš temu ili lažeš. Ne volim da lažem“, kaže Delfin.
„Definitivno je bilo veoma, veoma teško, ali to je bila tako moćna dužnost. Znala sam da moram da čuvam tu tajnu. Ali to nije zdravo."
Bila je toliko lojalna da nije čak ni rekla Džimu O'Hareu, Amerikancu sa kojim je izlazila i sa kojim će kasnije imati dvoje dece, o svom stvarnom poreklu.
Saznao je kada je to saznao i ostatak sveta – nakon što je 18-godišnji novinar i pisac po imenu Mario Danels objavio neovlašćenu biografiju kraljice Paole 1999. godine koja je uključivala jedan red u kome se spominje neimenovana vanbračna Albertova ćerka. U razgovoru sa Veniti Fer 2020. godine, Danels je rekao da je taj red dovoljan za novinare i anti-rojaliste.
„Bila je javna tajna za belgijske medije“, objasnio je Danels. „Oni su znali ko je ona, znali su gde živi, a moja knjiga je bila izgovor da su morali da daju sve od ovoga... Sledećeg dana to je bilo u britanskom listu Tajms — naslov je bio [nešto poput] „Ljubavo dete belgijskog kralja živi u Londonu“, a ogromna slika Delfine na naslovnoj strani.
Do tada, Delfina je diplomirala na "Chelsea College of Arts" u Londonu i radila kao slikar i vajar. Ali objavljivanje knjige odmah je okončalo svaki privid normalnog života. Više nije bila tajna princeza — u njenom umu, kaže, bila je „politički talac“. Nije imala obezbeđenje ni zaštitu od palate, tako da ju je štampa slobodno vrebala, a stranci na ulici kažnjavali su njeno postojanje, optužujući je za slabljenje monarhije.
"Kada bih išla u radnje, ljudi koji su rojalisti bi rekli: 'Vi uznemiravate zemlju. Ti si skandal. Ne bi trebalo da postojite jer ste problem za državu. Ako postojiš, to čini kraljevsku porodicu krhkom.“
Neki ljudi su čak verovali da je ona nacionalna pretnja: „Ako kraljevska porodica ne postoji u ovoj zemlji, postoji mogućnost da se zemlja podeli - i nema više Belgije“, objašnjava Delfin.
Umesto da prizna da je Delfin njegova ćerka, u obraćanju za državni praznik, Albert je nejasno spomenuo „krizu“ koja se dogodila u njegovom braku kasnih 1960-ih za vreme Delfininog rođenja. Nešto kasnije, oko 2001. godine, Albertu je telefonirala 33-godišnja Delfin. Na njen šok i slomljeno srce, kaže ona, glas sa druge strane linije je iznenada tvrdio da – uprkos njihovim decenijama lepih uspomena – on nije njen otac i da ga više ne zove.
„Mislim da je u nekom trenutku bio pod uticajem - neko je rekao: "Vidi, moraš da prekineš veze sa svojom ćerkom i da kažeš da se to nikada nije dogodilo“, kaže Delfin. „Mislim da su tamo bila neka nesrećna ljudska bića kojima se nije dopala ideja o mom postojanju. Zato su mislili da je bolje da me se otarase, što, nažalost, ne funkcioniše baš tako u životu. Ne možete se tek tako otarasiti deteta kada ste ga dobili."
Delfin je pokušala da se privatno pomiri sa svojim ocem - zbunjena i slomljenog srca zbog roditeljskog odbijanja. Kada je sa O’Hareom dobila dvoje dece, Žozefinu i Oskara, zbunjenost i bol su se samo produbili – kako je moguće da roditelj može tako hladno da odbaci sopstvenu krv? Delfina je takođe postala frustrirana uticajem koji je njen status vanbračnog kraljevog deteta imao na njen život i karijeru - njene umetničke izložbe su misteriozno otkazane, a pozivi su poništeni od strane ljudi koji su bili zabrinuti da će uznemiriti kralja, navodi se u dokumentarcu.
Delfin kaže da je čak otkrila da su ona i njena deca bili označeni kao „prljavi“ na listi „politički izloženih ljudi“ — što znači da su neke banke odbile da posluju sa njima.
Uznemirena i frustrirana, Delfina je pokrenula ono što će postati sedmogodišnja pravna bitka da bude zvanično priznata kao Albertova ćerka.
Godine 2013, kada je Albert abdicirao sa prestola u korist svom sinu – izgubivši pravni imunitet – Delfin je podnela tužbu. Pravna saga podstakla je belgijske tabloide i kulminirala tako što je sud naredio Albertu da uradi DNK test.
Iako je u početku odbio da sarađuje, Albert se na kraju povinovao, a kasnije je u januaru 2020. priznao da je on zaista Delfinin biološki otac.
U intervjuu 2020. godine, Danels je istakao da Delfina nikada nije želela finansijsku dobit — čovek za koga je prvobitno verovala da je njen otac, Žak Bol, koji je preminuo ranije ove godine, dolazi iz porodice vredne milijardu dolara — „daleko , daleko više od onoga što Albert ima.” Za nju je bitka bila samo za pravno priznanje.
Tokom tih decenija tajnovitosti, Delfina je gledala na umetnost kao na svoj spas i terapeutski izlaz. Kada je još uvek bila u kontaktu sa Albertom, ali nije mogla da otkrije da je njegova ćerka, Delfina kaže: „Počela sam da pravim prestole i žabe sa krunama na glavama, i [kanalisala to u] svoju umetnost jer je to veoma teško čuvati kao tajnu."
Kada je njeno lice bilo oblepljeno po novinama nakon objavljivanja Danelsove knjige, napravila je sliku sa mašinom za veš sa njenim licem unutra - njeno tumačenje da je prljav veš kraljevske porodice. Pre nego što je tužila oca, naslikala je komad sa natpisom „Bla, bla, bla, bla, bla“. Delfin kaže: „Naslovi su veoma važni. Oni mnogo govore.”
„Moja umetnost se mnogo bavi tekstom“, objašnjava Delfin. „Pišem na svojim platnima i često je ista reč iznova i iznova. U prošlosti sam godinama radila „bla, bla, bla“, što se odnosilo na tračeve. Bilo je veoma terapeutski.” Tokom sudskog postupka, počela je da radi sa rečju ljubav kao načinom da sebi „isperem mozak“.
Objašnjava da su je godine borbe sa njenim ocem u sudnici mogle napraviti ogorčenom, ali je želela da se otvori „i da voli sebe više“. Iako je sudski spor završen, ona priznaje da nekoliko dana kasnije„i dalje moram sebi da operem mozak: Delfin, nastavi da voliš život. Morate voleti život. I iskoristite svaku sekundu na najbolji način. To je ono što mi pomaže da ozdravim."
Bilo je to toliko efikasno da je čak počela da štampa svoje dizajne na svilenim šalovima, haljinama i pončoima kako bi kreirala umetnost za nošenje.
„Ove reči su tako moćne. Pomislila sam, zar ne bi bilo lepo kada bi ljudi zaista mogli da nose ove reči i umotaju se u njih?
Nakon presude u oktobru 2020. godine, Delfina se ponovo ujedinila sa Albertom i upoznala Paolu u zamku Belveder u Briselu.
„Nisam znala koliko mi je važno da ga ponovo vidim, fizički“, kaže Delfina.
„Možete da osetite veliko olakšanje. Bilo je to veoma, veoma teško putovanje, ali je definitivno vredelo.”
Delfina ovih dana ne govori o svom odnosu sa Albertom, objašnjavajući:
„Vreme je kada moramo da naučimo da verujemo jedno drugom. Bilo je to mnogo godina borbe. Bilo je mnogo povređenih. Potrebno je vreme da se dođe do tačke poverenja – ja prema njemu i on prema meni.”
Ona priznaje da se još uvek oporavlja od traumatičnog putovanja.
„To je rolerkoster. Morate to prihvatiti kao ljudsko biće. I dalje plačem. Morate prihvatiti da to boli, a ako to prihvatite, mislim da je malo brže zarastanje. Ali biće potrebno vreme.”
Delfin se ovih dana još uvek prilagođava svom novom statusu zvanične kraljevske i princeze – titule koju je zatražila pred kraj pravne bitke.
„Nikad nisam mislila da ću tražiti titulu“, objašnjava ona. „Čak su i moji advokati rekli: ’Šta?‘ Ali shvatila sam da moram da bih bila ista kao moja braća i sestre. Bilo je sjajno to tražiti“, kaže ona, objašnjavajući da je to postavilo pravni presedan da se „druga vanbračna deca tretiraju isto kao zakonita deca“.
Titula je do sada imala jednu jasnu prednost, kada je u pitanju jačanje dobrotvornih ciljeva koje je dugo podržavala. Pored rada sa Fondacijom Make-A-Vish, ona se zalagala za integraciju umetničkih dela u zdravstvenu zaštitu u korist pacijenata, lekara i medicinskih sestara preko fonda na njeno ime u bolnici Univerziteta u Gentu. „Sada imam mnogo veću težinu sa svojom titulom. Shvatila sam koliko mogu biti korissna.”
Delfina je, međutim, jasno rekla da je ona i dalje veoma vredna umetnica koja u svom studiju provodi duge sate sedam dana u nedelji.
„Ja sam član kraljevske porodice koji ne idtržava vlada, što znači da imam određenu dozu slobode u poređenju sa braćom i sestrom“, kaže Delfina
„Ono što dolazi bolje je od onoga što je bilo“.
Koliko se Delfina prilagođava svom novom životu i porodici, umetnica ističe da se i njena nova porodica još uvek prilagođava njoj.
„Moj brat Filip, koji je kralj, pruža mi veliku podršku."
Nada se da njena iskustva mogu biti od koristi ili inspiracija drugima.
„Verujem da nije slučajno što sam imala ovaj život“, kaže Delfina. „I nije bilo zato da bih to mogla da zadržim za sebe. Nadam se da sam dobar primer za druge da zauzmu njihov prostor – da postoje, da pripadaju.”
