Psiholozi su pokušali istražiti što se događa sa ljudima u zlim okolnostima, te moguće delovanje percipirane moći. Stanfordski zatvorski eksperiment (SPE) bio je zloglasni psihološki eksperiment koji je pokazao degeneraciju i slom ljudske prirode, postavljajući više pitanja o tami ljudske psihe nego što je bilo postavljeno na početku. O etičkim implikacijama ove studije još se raspravlja na časovima psihologije širom sveta i bile su temelj mnogih sličnih eksperimenata tokom godina.
Godine 1971. na Univerzitetu Stanford, psiholog i profesor Filip Zimbardo upisao je grupu od 24 studenta u psihološko istraživanje zatvorskog života. Projekt je bio igra uloga koja je trebala simulirati zatvorski život na dve nedelje.
Polovina učenika bila je raspoređena kao zarobljenici, a druga polovina kao stražari, dok je Zimbardo bio nadzornik. Istraživačkoj grupi dodeljene su zatvorske ćelije u podrumu univerziteta i kancelarije za “stražare”. Studenti koji su bili odabrani da budu zatvorenici uhapšeni su u svojim kućama, a nakon što su došli u “zatvor” bili su tretirani kao i svi kriminalci. Obučeni su u zatvorsku odeću i dedeljeni su im brojevi. Čuvari su dobili zviždaljku i palicu kao simbol autoriteta. Nosili su naočare kako bi izbegavali kontakt očima sa zatvorenicima. Svaki student je bio plaćen 15 dolara po danu (u protuvrednosti 90 današnjih dolara).
NE PROPUSTITE
Cilj eksperimenta bio je pokazati da li će zatvorenike i zatvorske čuvare preuzeti njihova unapred definisana uloga i ponašati se na traženi način umesto da koriste vlastite moralne sudove. Ovim istraživanjem Zimbardo je također želeo saznati da li je prijavljena brutalnost u američkim zatvorima uzrokovana sadističkom ličnošću čuvara ili je rezultat zatvorskog okruženja.
Prvog dana zatvorenici su “uhapšeni” i dovedeni u ćelije, gde su zatekli mizerne životne uslove. Stražarima je, s druge strane, omogućeno ugodnije okruženje, odvojeno od zarobljenika.
Zimbardo je stražarima dao jasna uputstva za sledećih nekoliko dana:
"Možete kod zatvorenika stvoriti osećaj dosade, osećaj straha do određene mere, možete stvoriti sud da njihov život u potpunosti kontrolišemo mi, od strane sistema, a oni neće imati privatnost… Oduzet ćemo im individualnost na razne načine. Uopšteno ono čemu sve to vodi je osećaj nemoći. To jest, u ovoj situaciji mi ćemo imati svu moć, a oni je neće imati ništa"
Do kraja prvog dana zatvorskog eksperimenta u Stanfordu, obe su strane u potpunosti usvojile pravila i počele se ponašati jedna prema drugoj kao da je njihova ekstremna dinamika moći postojala celo vreme.
NE PROPUSTITE
Iako su obe strane udomaćile svoje uloge i činilo se da su neki zatvorenici ljuti zbog dosade i ponašanja čuvara, prvi dan zatvorskog eksperimenta u Stanfordu prošao je manje-više bez ikakvih događaja.
Ubrzo su stražari svoj položaj shvatili ozbiljno i počeli uznemiravali zatvorenike fizičkim kažnjavanjem ili su odbijali da dopuste nekim zatvorenicima da vrše nuždu bilo gde osim u kanti u svojoj ćeliji. Kante su zatim ostavljene neispražnjene u ćeliji celu noć. Sledećeg dana stražari su prisilili zatvorenike da satima stoje u stresnim položajima bez odeće. Oduzeli su im dušeke i naterali ih da spavaju na betonu kako bi ih kaznili. Nekoliko stražara postalo je neverovatno okrutno kako su dani prolazili, pokazujući istinske sadističke sklonosti.
Zarobljenicima su dodeljeni brojevi kao novi identiteti i često su bili prisiljeni ponavljati ih. Drugi dan su neki od zatvorenika blokirali vrata ćelije i odbili da slede uputstva stražara. Kada su ih napali stražari koji su pokušali obuzdati njihovu pobunu, sažalili su se sa svojim suzarobljenicima. Nakon manje od tri dana, jedan se zatvorenik počeo ponašati “ludo”, prema Zimbardovom izveštaju:
"#8612 tada se počeo ponašati ludo, vrištati, psovati, besniti te je izgledao van kontrole. Prošlo je dosta vremena pre nego što smo se uverili da stvarno pati i da ga moramo pustiti."
Prema Zimbardu, otprilike jedna trećina stražara spontano je razvila znakove istinskog sadizma, dosledno izmišljajući nove oblike kažnjavanja i nagovarajući druge čuvare da te kazne nanose bespomoćnim zatvorenicima.
Ubrzo je Zimbardo pozvao katoličkog sveštenika koji je bio zatvorski kapelan da učestvuje u evaluaciji projekta. Kad su se zarobljenici predstavili, umesto pravog imena rekli su svoj broj. Sveštenik je sa svakim od zatvorenika obavio individualni razgovor, savetujući ih o njihovoj situaciji.
Na kraju je jedan od intervjuisanih zatvorenika pod nazivom #819 postao histeričan i slomio se, pa su mu psiholozi rekli da se odmara dok mu ne nabave hranu i lekovi. Istovremeno, jedan od stražara je naterao ostale zatvorenike da na glas skandiraju: “Zatvorenik #819 je loš zatvorenik”.
Zatvorenik je nekontrolirano jecao kad je to čuo, ali kada ga je Zimbardo zamolio da napusti eksperiment, rekao je da ne može jer je loš zatvorenik.
Navodno mu je Zimbardo rekao: “Slušaj, ti nisi broj 819. Ti si [njegovo ime], a moje ime je dr. Zimbardo. Ja sam psiholog, a ne zatvorski nadzornik, i ovo nije pravi zatvor. Ovo je samo eksperiment, a to su studenti, a ne zatvorenici, kao i ti.”
Učesnik je odgovorio: “U redu, idemo”, kao da se ništa nije dogodilo.
Iako je Zimbardo nameravao sprovesti ovaj eksperiment dve nedelje, on je prekinut šestog dana. Jedna od studentkinja, Kristina Maslač, koja je vodila razgovore sa čuvarima i zatvorenicima, kasnije je dovela u pitanje moralnost eksperimenta, znajući da stražari zlostavljaju zatvorenike.
Kasnije, 2008., Zimbardo je zabeležio: “Tek mnogo kasnije shvatio sam koliko sam daleko u svojoj zatvorskoj ulozi bio u tom trenutku – da sam razmišljao kao zatvorski nadzornik, a ne kao psiholog istraživač.”
Zatvorski eksperiment u Stanfordu doveo je do stvaranja etičkih smernica za takva istraživanja koja bi sprečila nanošenje štete budućim učesnicima.
