Marina Abramović je umetnica performansa, rođena u Beogradu 1946. godine.
Marina je 1979. izvela jedan od najšokantnijih, nezaboravnih i najzanimljivijih performansa u istoriji umetnosti – Ritam 0.
Publika je pozvana u sobu u kojoj je Marina, ćutke stajala. Pored nje na stolu je bio komad papira na kojem je pisalo:
Uputstvo: Na stolu se nalaze 72 predmeta koja možete koristiti na meni po želji. Ja sam predmet.
Trajanje: 6 sati (20h-2h)
U tom razdoblju preuzimam punu odgovornost.
-Marina Abramovič
Tridesetogodišnja srpska umetnica Marina Abramovič krenula je u svoj najizazovniji nastup ikada.
Terala je svoje telo do krajnjih granica.
Nastup pod nazivom “Ritam 0” uključivao je Marinu koja je stajala na mestu šest sati dok joj je publika mogla raditi šta god poželi.
Publika je mogla koristiti bilo koji od sedamdeset i dva predmeta koja je Marina stavila na sto.
Među njima nalazili su se predmeti koji su se mogli koristiti za užitak i oni koji bi se mogli koristiti za nanošenje boli.
Među njima su bili ruža, pero, skalpel, parfem, šećer, čokoladna torta, lanac, med, hleb, grožđe, vino, bič, maslinovo ulje, makaze, čekić, pa čak i napunjeni pištolj (s jednim metkom).
Marina je publiku uverila da za njih neće biti posledica, što god joj učinili. Preuzela je punu odgovornost za ono što će joj učinili.Čak i ako bi neko odlučio da je siluje ili ubije - dopustila bi to.
Glavna svrha ovog eksperimenta bio je odgovor na pitanje: Šta bi javnost učinila u situaciji u kojoj im je data potpuna sloboda da rade ono što žele?
NE PROPUSTITE
Umalo smrtonosni ishod eksperimenta
U prva tri sata publika bi bila uljudna. Neko bi je samo okrenuo, dobila je poljubac pa čak i ružu sa stola.
Ali, nakon tri sata publika je postala nasilnija, agresivnija.
Neko joj je isekao odeću i skinuo je golu. Neprimereno su je dodirivali.
Nakon četiri sata počeli su joj seći kožu. Jedan član publike joj je posekao vrat kako bi joj isisao krv.
Na kraju joj je neko uperio pištolj prema glavi i stavio joj prst na okidač.
Marina je shvatila da bi je publika mogla i ubiti za svoje zadovoljstvo.
Šta nam eksperiment govori o nama samima?
Nakon šest sati, Marina je počela tiho da se kreće po prostoriji i gleda svoju publiku u oči.
Niko se nije mogao suočiti sa njome i brzo su napustili sobu.
Svi su pobegli od stvarnog obračuna.
Eksperiment je pokazao kako je lako nekim ljudima pokazati nasilan stav prema nekome ko se ne može braniti i nezaštićen je. Umetnica je bila ponižena i dehumanizirana od strane svojih gledalaca.
Na početku eksperimenta publika se malo našalila s Marinom.
Međutim, kako je vreme prolazilo i publika je shvatila da je Marina ostala pasivna (nije se branila), postali su agresivniji.
Publika je počela iskorištavati i mučiti Marinu bez očiglednog razloga – samo zato što je mogla.
S druge strane, tokom eksperimenta formirala se grupa ljudi, koji su pokušali zaštititi Marinu.
Iako od tih ljudi nije traženo da zaštite Marinu, ipak su to učinili.
Verovatno ste čitali priče o ljudima koji su spašavali Jevreje tokom holokausta, rizikujući pritom svoje živote.
Ti su pojedinci to učinili jer su smatrali da je to ispravno, a ne zato što bi bili prisiljeni na to.
U svakome od nas također postoji urođena dobrota.
