Radila je na traumatološkom odeljenju Prve hirurške klinike. Nije ni slutila da će tog 9. marta 1972. godine doći u dodir sa bolešću koja će kasnije pokositi celu bivšu Jugislaviju. Susret sa učiteljem Latifom bio je koban po nju.
Dušica je rođena 1949. godine, a odrasla je u beogradskom naselju Resnik uz roditelje Milana i Dobrilu i starijeg brata Slobodana. A odmah po završetku srednje medicinske škole zaposlila se na odeljenju za hitnu hirurgiju i traumatologiju Prve hirurške klinike u Beogradu. Bila je izuzetno predana svom poslu.
NE PROPUSTITE
Kobni dan po Dušicu
Dvadesettrogodišnja medicinska sestra tog 9. marta zaključala je vrata roditeljske kuće u beogradskom naselju Resnik i krenula je ka Prvoj hirurškoj klinici na kojoj je radila. Razmišljala je o svadbi koju je planirala i o novom životu u koji će kročiti sa svojim izabranikom.
Mlada devojka preuzela je dežurstvo na odeljenju za hitnu hirurgiju i traumatologiju. Dan je odmicao i pacijenti su se ređali. Sasvim običan radni dan prekinuo je jedan veoma neobičan pacijent koji je, zbog sumnje na pucanje čira i krvarenja, transportovan na ovu kliniku oko 22 časa.
Na tom mestu, 9. marta 1972, upravo stiže učitelj Latif iz Čačka. Prima ga dežurna medicinska sestra Dušica Spasić, koja mu po protokolu meri pritisak i uzima generalije od pratnje pacijenta, nakon čega o transportu obaveštava dežurnog lekara Jugoslava Pantića, kome saopštava da je pacijent upućen sa sumnjom na krvareći čir na dvanaestopalačnom crevu. Pantić sumnja u ovu dijagnozu, ali, takođe, nema ideju šta bi moglo da bude u pitanju. Mumdžić je smešten u šok-sobu, gde će ga tokom noći negovati Dušica Spasić, kao i sve druge bolesnike.
Velike boginje stigle iz Irana
Naime, Latif Mumdžić, učitelj iz Dobrog Duba kod Tutina, došao je u Đakovicu kako bi se upisao na Višu pedagošku školu. Šetajući tim gradićem, slučaj je hteo da dođe u kontakt sa Ibrahimom Hotijem. Ništa tu ne bi bilo čudno da se Ibrahim u februaru nije vratio sa hadžiluka u Meki. Obilazio je i derviška sveta mesta u Iranu i to u centralnom delu ove zemlje u kojoj su u tom trenutku vladale velike boginje.
Bolest počinje da kosi
Mlada medicinska sestra požrtvovano je o svim pacijentima brinula celu noć. Obilazi ih je, merila temperaturu, pružala reči utehe i podrške. Ujutro je sestra Dušica predala smenu, napustila kliniku i gradskim autobusom otišla kući.
Dani su prolazili, a lukava bolest širila se Jugoslavijom. Sestra Dušica odlazila je na posao, uživala u druženju sa roditeljima i bratom u njihovom domu, radovala se svadbi i maštala o lepoj budućnosti.
Ali, sudbina je bila drugačija. U noći između 20. i 21. marta počela da se žali na bolove u predelu bubrega. Porodica je uzaludno zvala hitnu pomoć, ali ekipa nikako nije dolazila. Na kraju, komšija odvozi Dušicu na Prvu hiruršku kliniku. Među lekarima se već pronela vest o pojavi velikih boginja te doktori ove klinike počinju da sumnjaju da je baš njihova Dušica obolela od ove teške zarazne bolesti.
Oko 19.30 h mlada medicinska sestra zbog toga biva prebačena na Infektivnu kliniku.
Dr Ana Gligić čula Dušičine jauke
Odmah po prijemu na Kliniku za Infektivne i tropske bolesti "dr Kosta Todorović" Dušica Spasić smeštena je u izolaciju. Njeno teško stanje ukazivalo je na to da je obolela od najtežeg oblika variole vere – purpura variolosa. To je značilo da ima mnogobrojna krvarenja pod kožom i u unutrašnjosti organizma.
Doktorka Ana Gligić seća se i danas ističe koliko ju je susret sa Dušicom potresao. Na kliniku je došla zbog drugog pacijenta za kojeg se sumnjalo da ima variolu veru, ali se ispostavilo da je to samo bakterijska infekcija. Međutim, u sobi preko puta neko je veoma glasno ječao. Doktorka Gligić pitala zatražila je da vidi pacijentkinju. Srećom, u sobu je ušla sa maskom i u zaštitnom odelu. Dočekala ju je jeziva scena. Mlada žena ležala je u postelji, kože crvenoljubičaste od mnogobrojnih podliva. U tom trenutku lekarka je znala da medicinskoj sestri nema spasa. A znala je i da se upravo susrela oči u oči sa smrtonosnom variolom verom.
Šefu sa kojim je ušla u sobu rekla je: „Ovo je purpurna variola! Ona neće razviti nikakve pustule, nego će umreti.“
Dušica je odmah prebačena u planinarski dom "Čarapićev brest" na Avali i da će sve biti u redu.
Međutim, prognoze dr Ane Gligić su se ostvarile, već sutradan, u četvrtak 23. marta 1972. godine, u 11 časova, medicinska sestra Dušica Spasić postaje prva žrtva velikih boginja u Beogradu. Imala je samo 23 godine.
Iz krvi joj je izolovano 21.750 virusnih čestica po kubiku. Nije postojala šansa da preživi.
Sahranjena je u strogoj tajnosti
Dan kasnije Živorad Vićentijević, sekretar mesne zajednice Resnik dobija poziv iz Štaba za borbu protiv karantinskih bolesti. Osoba sa druge strane žice bez suvišnih reči izdaje direktivu da se u najstrožoj tajnosti nađu ljudi koji će na lokalnom groblju iskopati raku. Vićentijeviću je bilo rečeno ko će tu biti sahranjen. Međutim, bilo mu je naređeno da niko ne sme da sazna koji je identitet preminule, a naročito ne njeni roditelji i brat.
U petak, 24. marta, Resnik je bio blokiran. Milicajci su preusmeravali vozila kako bi bili sigurni da će put kojim će proći tajanstvena kolona vozila biti slobodan sve do rake na obodu lokalnog groblja. Tog dana, od Dušičino telo položeno je u zemlju u limenom zavarenom sanduku. Nije bilo nikakvih obreda, nikakvih običaja. Od nje se nisu oprostili njeni najmiliji. Porodici je rečeno da je ona dobro, a potom su bili transportovani u karantin u Čarapićevom brestu. Za njenu sudbinu saznali su tek posle tri nedelje.
Na četrdesetodnevnom pomenu, oko humke na obodu Resničkog groblja okupio se veliki broj ljudi. Koleginice i kolege, prijatelji, rodbina, komšije – svi su došli da Dušici odaju poslednju počast. Savez zdravstvenih radnika Srbije postavio je bistu ispod koje su uklesane reči „Prva žrtva variole.“
Sećanje na Dušicu
Na hrabru i požrtvovanu medicinsku sestru koja je svoj život položila na oltar medicine seća ulica u njenom rodnom Resniku, a koja nosi ime Dušice Spasić. U holu Prve hirurške klinike u kojoj je radila nalazi se njena bista.
U filmu "Variola vera" Gorana Markovića iz 1982. godine poznata glumica Vladica Milosavljević imala je ulogu sestre Slavice čiji je lik bio nadahnut Dušicom Spasić. Nažalost u ovom filmu sestra Slavica prikazana je kao osoba upitnog morala što je veoma zasmetalo ljudima koji su poznavali Dušicu.
Nagrada za medicinske sestre ponosno nosi njeno ime
Mnogo godina kasnije, 2004. godine, udruženje medicinskih sestara i tehničara Sestrinstvo i časopis "Viva" ustanovili su nagradu Dušica Spasić, kojom se pohvaljuje rad medicinskih sestara sa bolesnicima. Prema njihovim rečima, nagrada je ustanovljena i zbog toga što je film koji je kasnije snimljen, uprljao njenu ličnost i naneo još veću tugu njenim najbližima zbog toga što je ne prikazuje onakvu kakva znaju da je bila, pa se ovom nagradom i rehabilituje lik ove požrtvovane i humane žene.
Ovo udruženje navelo je da je nagradu Dušica Spasić ustanovilo, jer su smatrali da je ova mlada zdravstvena radnica puna vrlina, u filmu koji je, sa mnogo umetničke slobode, govorio o karantinu koji se nalazio na Prvoj hirurškoj klinici u Beogradu, oslikana u nemoralnom svetlu. Na ovaj način želeli su da imenu ove humane žene ponovo vrate vrline koje su je karakterisale.
