Beverli Gejl Alit (rođena 4. oktobra 1968) je radila kao državna medicinska sestra na dečjem odeljenju bolnice Grantham i Kesteven u Linkolnširu u Engleskoj. Osuđena je za ubistvo četvoro dece, pokušaj ubistva troje i nanošenje teških telesnih povreda još šestoro mališana.
Prema Biografiji, Alit je ubijala svoje žrtve 59 dana, u rasponu od zime do proleća 1991. Njene metode su učinile ove zločine još strašnijim.
"Prošlo je 28 godina od kad se ovo dogodilo", priča 74-vorogodišnji inspektor u penziji Stjuart Klifton, čovek koji je uhapsio Elit. "U pitanju je slučaj koji je prodrmao zajednicu kao nijedan drugi. To je bio najozbiljniji slučaj na kojem sam ikada radio, i slučaj koji me progoni i dan danas. To vam se desi kada su u slučaj uključena deca."
Ovaj slučaj bio je kao nijedan drugi koji se desio u Ujedinjenom Kraljevstvu u toku prethodnog veka. 1862, medicinska sestra Ketrin Vilson - takođe iz Linkolnšira, ujedno i poslednja Britanka koja je javno obešena - osuđena je na smrtnu kaznu zbog toga što je ubila jednog svog pacijenta. Verovalo se i da je ubila još šestoro drugih. Ipak, 1991, kada su deca počela da umiru na četvrtom odeljenju Grenthemske bolnice - mali Lijam Tejlor, tada star tek sedam nedelja, 22. februara, Timoti Hardvik (11) 5. marta, Beki Filips (dva meseca) prvog aprila i Kler Pek (15 meseci) 22. aprila - bilo je nezamislivo da bi jedna od zaposlenih u ovoj bolnici mogla biti odgovorna za to.
"Ovo je bio komplikovan slučaj iz mnogo razloga," priseća se Klifton. "Kada su mi dodelili slučaj, bio sam zabrinut da ne znam dovoljno o medicinskim stvarima. Onda, u toku prvih dana rada na slučaju, i nije bilo saradnje između porodica žrtava, zato što su, razumljivo, smatrali da je bolnica učinila sve što je mogla kako bi spasila decu koja su preživela. Nisu želeli da sarađuju sa policijom, delovalo im je da samo guraju nos gde im nije mesto."
Roditelji su bili toliko ubeđeni u neuključenost bolnice u smrti i neobjašnjene bolesti da su tada dvomesečnu Kejti Filips, Bekinu sestru bliznakinju, morali da reanimiraju dva puta nakon neobjašnjenih apneičkih epizoda (za koje je kasnije utvrđeno da su izazvane predoziranjem insulinom ili kalijumom), a Elit su pitali da bude Kejtina kuma. To je bio njihov način da se zahvale mladoj medicinskoj sestri na tome što je toliko brinula o njihovoj ćerki. "Delovala je izuzetno kompetentno, kao da kontroliše situaciju, tako da sam joj verovala", rekla je gospođa Filips o Alit tokom suđenja za ubistvo u Notingenskom sudu 1993. godine. Kejti je i dan danas živa, ali je njen mozak ozbiljno oštećen i delimično je slepa.
Ovaj slučaj počeo je da bude tretiran kao ubistvo kada su detektiv Klifton i njegov tim odlučili da se koncentrišu na jedno od dece koja su preživela, na petomesečnog Pola Kremptona. Pol je u bolnicu primljen zbog infekcije pluća, ali su testovi pokazali da ima abnormalno visok nivo insulina u krvi: 43,147 milijedinica. Testovi su sprovedeni u Univerzitetskoj bolnici u Kardifu, gde je samo kod jede osobe do tada zabeležen viši nivo insulina - kod doktora koji je prethodno pokušao da se ubije time što se predozirao insulinom. Kasnije je ustanovljeno da je Elit dala Polu tri prekomerne doze insulina onog dana kada je imao napad.
Na kraju je bilo prosto previše kritično obolele dece kako se sumnja ne bi pojavila, kada je petnaestomesečna Kler Pek umrla od srčanog napada 22. aprila - dr Nelson Porter zahtevao je da se pozovu Klifton i njegov tim. Kler je ekshumirana, a u krvi ove bebe pronađen je lingokejn - lek koji se koristi kod odraslih osoba sa srčanim zastojima. Ovakvi rezultati testa, kao i činjenica da je Alit prethodno prijavila da je nestao ključ ormarića u kome se čuva insulin, ali i činjenica da je 25 stranica listova sa evidencijom medicinskih sestara - koje pokrivaju smrti i oboljenja - iščupano, kao i to što je bila prisutna za vreme smrti sve ove dece, značilo je da je dvadesetdvogodišnja Elit postala glavni osumnjičeni. Uhapšena je u novembru 1991.
"Bila je to čudna devojka," kaže inspektor Klifton. "Mislio sam to od trenutka kad sam je upoznao. Nije delovala kao mlada osoba koju policija po prvi put ispituje. Nikada ranije nije bila ni u kakvom problemu. Na njenom licu nije se video strah. Bila je poprilično samouverena. U intervjuima je vrlo otvoreno govorila o svemu - fudbalu, vremenskim prilikama, bilo čemu što je bilo u vestima - ipak, kada bi se postavilo pitanje o tome šta se dogodilo u bolnici, nije želela da razgovara."
Kada je počelo suđenje, Elit je sve više počinjala da liči na ženu sa psihičkim problemima. Forenzički psihijatar Houm Ofisa opisao ju je kao "veoma problematičnu damu", i otkriveno je da je još od detinjstva Elit često sebi previjala povrede koje nisu zapravo postojale. Jednom prilikom je glumila simtome napada slepog creva. Odveli su je u bolnicu i operisali, iako je bila savršeno zdrava, a ona je čačkala svoje šavove što je prolongiralo zarastanje.
Tokom jednog drugog boravka u bolnici uhvaćena je kako zagreva toplomer kako bi se očitala viša temperatura. U toku istog tog boravka u bolnici, ubola je sebe u desnu dojku u pokušaju da u sebe ubrizga vodu. Tokom svog rada kao medicinska sestra, priča se da je čuvala ljudski izmet u frižideru "iz šale." Neumorno je pričala o tome da njen stan uhodi poltergajst. A onda je neko predstavio mogućnost da Beverli Elit možda pati od Minhauzenovog sindroma.
Nemački pisac Rudolf Erih Raspe nije previše izmišljao dok je stvarao lik Barona Munhauzena u svojoj knjizi iz 1785. godine pod naslovom Munchausen's Narrative of his Marvellous Travels and Campaigns in Russia, već je uzor imao u pravom nemačkom baronu Hironimusu Karlu Fridrihu Frajer fon Minhauzenu. Minhauzen iz pravog života koji se borio za Rusko carstvo u rusko-turskom ratu od 1735. do 1739, bio je poznat u aristokratskim krugovima po svojim lovačkim pričama. On se borio sa krokodilom od 12 metara. Vozio se na topovskom đuletu. Tvrdio je čak i da je išao na mesec. Kako je vreme prolazilo, njegovo ime, što ne iznenađuje, postalo je sinonim za obmanu.
"Minhauzen" se ovih dana najčešće može čuti kada se raspravlja o kriminalnim aktivnostima koje druge - gotovo uvek decu - čine bolesnim, kako bi se izazvalo saosećanje za nasilnika. Ovaj termin, "Minhauzen sindrom" nije postojao sve do 1951, kada je britanski endokrinolog i hematolog Ričard Ešer iskoristio ovaj opis u medicinskom magazinu The Lancet, a prvo korišćenje termina "minhauzen sindrom preko posrednika" datira iz 1977, kada ga je britanski pedijatar Roj Medou iskoristio kako bi opisao delo jedne majke koja je svoju bebu trovala solju, ali i druge koja je svoju krv dodavala u uzorak urina njene bebe. Tek sada - zahvaljujući popularnosti Netfliksove serije The Politician, i HBO serije Sharp Objects, ali i dokumentarcu Mommy Dead and Dearest – ovaj poremećaj počinje da se prepoznaje kao bolest.
"Ne mislim da je Beverli bila bolesna," kaže inspektor Klifton, "osim toga što je bolest to što je želela da bude u centru pažnje. Mislim da je namerno povređivala tu decu kako bi ispalo da je ona ta koja je otkila šta nije u redu sa njima, jer bi na taj način skupljala poene za sebe. Radila je to kako bi imala bolju sliku o sebi. Želela je da ljudi za nju kažu da je dobra medicinska sestra. A, da li je nameravala da ubije tu decu? To već smatram teškim pitanjem, zato što kada dajete lekove deci, svi znaju da, ako ne znate šta radite, postoji dobra šansa da ćete ih ubiti ili makar povrediti. Mora da je znala da postoje potencijalni rizici koje sa sobom nose njeni postupci."
Beverli Elit osuđena je u maju 1993. na Vrhovnom sudu u Notingemu. Dobila je 13 doživotnih kazni za svoje zločine. Novine su svoje naslovnice prekrile nazivom "ANĐEO SMRTI", nadimkom koji će zauvek deliti sa nacističkim doktorom koji je radio u Aušvicu, Jozefom Mengeleom. Prilikom izricanja presude, gospođa Džastis Ledem rekla je Alit da je ona "ozbiljna pretnja" po druge, i da je malo verovatno da će ikada smatrati da je dovoljno bezbedno da je puste na slobodu. Ona je ostala u Rempton zatvorskoj bolnici u Notingemširu, a od tada postoje izveštaji da je sebe bola spajalicama i da je po sebi polivala ključalu vodu.
Zločini Beverli Elit bili su užasni, ali gotovo tri decenije kasnije medicinska zajednica i dalje ne zna šta izaziva da se Minhauzen razvije kod neke osobe, a znaci koji bi ukazali na to da se ovaj poremećaj razvija takođe nisu najjasniji, kao ni načini na koji bi ovaj poremećaj mogao da se leči. "Ne verujem da možete učiniti bilo šta u nekoj bolnici da se ovako nešto ne bi događalo", kaže inspektor Klifton. "Ukoliko postoji neka sestra koja je loša, to može biti jako teško da se identifikuje."
