Zvanična statistika kaže da je od te epidemije preminulo 35, a obolelo 175 ljudi. Iako su te brojke upitne, neosporno je da je za oko pet nedelja vakcinisano 18 miliona i 300 hiljada stanovnika tadašnje zemlje. U čemu je bila efektivnost tadašnjih mera?
Bilo je već jedanaest sati uveče, kada su tog prohladnog četvrtka, 9. marta 1972. godine, retki prolaznici primetili čudnu grupu ljudi koja se kretala beogradskom Ulicom generala Ždanova (današnjom Resavskom). Ogrnuti teget pelerinama, prenosili su na nosilima teško obolelog čoveka sa Dermatovenerološke klinike na odeljenje za hitnu hirurgiju i traumatologiju Prve hirurške klinike.
Dežurni lekar, bolničarka i šest lakših bolesnika nisu ni slutili da su te večeri bili u direktnom kontaktu sa obolelim od velikih boginja (variole), opake zarazne bolesti koja se na ovim prostorima nije javila od 1930. godine i za koju se smatralo da je iskorenjena. Oboleli je sutradan u 21.15 h umro od penicilinske alergije, kako je zvanično saopšteno.
Leš je u toku noći prenet u kapelu, a u subotu 11. marta, rodbina ga je, odbivši traženu obdukciju, transportovala u Novi Pazar da ga sahrani. Ali, virus je ostao u milionskom Beogradu, kao i u Čačku, Novom Pazaru i Đakovici, i u još nekoliko manjih mesta u kojima je oboleli boravio, piše Nikola Bura u tekstu povodom četiri decenije od epidemije velikih boginja.
U utorak 15. februara 1972. godine, posle hadžiluka u Meki, tridesetpetogodišnji kosovski Albanac Ibrahim Hoti vratio se u svoje selo Damjane kod Orahovca. U grupi od 24 hodočasnika, boravio je i pet dana u Iraku, gde je u centralnom delu te zemlje posetio sveta mesta derviša (Karbala, Nadžaf, Bagdad) i pored upozorenja da je u to vreme, na tom području, bilo slučajeva velikih boginja.
Ibrahima je kod kuće dočekala rodbina, komšije i prijatelji da mu čestitaju hadž. Iduće jutro osećao se slabo i umorno, ali je to pripisao višednevnom putovanju autobusom. Dobio je groznicu i osip, ali se ubrzo oporavio, verovatno zato što se dva meseca ranije (20. decembra 1971. godine), pre kretanja na "uzvišeno putovanje", vakcinisao (kasnije će se ispostaviti neuspešno, pa je mogao prenositi virus, dok je on dobio samo blagi oblik variole – alastrim, koji je ostao neprepoznat).
Što u svom selu, što u susednom Ratkovcu, kao i u obližnjoj Đakovici, Hoti je tih dana bio u kontaktu sa većim brojem ljudi, od kojih je, vreme će pokazati, 12 direktno inficirao. Troje je dobilo lakši oblik bolesti, osmoro je u periodu od 9. do 13. marta hospitalizovano u Đakovici i Prizrenu, dok je jedna žena primljena u bolnicu tek 29. marta, s tim što je prethodno inficirala 16 lica.
Činjenica da je prvi bolesnik od variole bio kao težak slučaj pokazan studentima medicine, kojih je bilo preko 200, da je tog 9. marta na Dermatovenerološkoj klinici bio na praksi veliki broj učenika srednjih medicinskih škola iz Beograda i Zemuna, kao i da je kroz bolničku ambulantu prošao veliki broj pacijenata, nije bio dovoljan razlog da tadašnje savezne vlasti odmah obaveste javnost o mogućem širenju epidemije van pokrajine, prema svedočenjima, zbog uticaja na predstojeću turističku sezonu u Hrvatskoj.
To je učinjeno, uz dozvolu iznuđenu od političkih moćnika, tek 25. marta, pa se u toku dana i noći epidemiološkoj službi javilo 478, a do kraja druge nedelje 2.311 lica, od kojih je 278 stavljeno u karantin (na četiri lokacije na periferiji i u okolini Beograda). Samo energične mere epidemiološke službe i veliki napori zdravstvenih radnika, uz stručnu pomoć dr Rajnharda Lindnera iz Austrije, svetski priznatog epidemiologa, sprečili su epidemiju širih razmera. Poslednji izlečeni bolesnik napustio je karantin 19. maja 1972. godine. Ibrahim Hoti je preživeo.
Kako je sve počelo?
U oktobru 1970. godine, jedna avganistanska porodica krenula je na hodočašće iz Avganistana u Mašhad, grad koji važi za jedan od 7 svetih gradova šiitskog islama i važan je politički i religiozni centar zemlje. Godišnje ga poseti više od 100.000 hodočasnika. Ovde se nalazi grob osmog imama Reze, jedinog imama čiji se grob nalazi na teritoriji Irana. Poseta ove porodice izazvala je epidemiju boginja u Iranu koja će trajati do septembra 1972. godine. Zaraženi hodočasnici prenosili su boginje iz Irana dalje u Siriju i Irak.
Kako bi rizik od širenja velikih boginja, koje su se u to vreme javile na Bliskom istoku, bio sveden na najmanju moguću meru, SZO je preporučio da se na hadžiluk u Saudijsku Arabiju putuje isključivo avionom. Međutim, iako je tadašnji savezni sanitarni inspektor cirkularnim pismom republičkim i pokrajinskim sekretarijatima za zdravlje preneo ovu preporuku, informacija ne dolazi do onih na koje se odnosi – turističkih agencija koje organizuju putovanja hodočasnika u Meku i Medinu, među kojima je i makedonsko Autotransportno preduzeće Transkop iz Bitolja. Autobusom tog preduzeća na "uzvišeno putovanje" sredinom januara 1972. sa još 24 hodočasnika kreće i Ibrahim Hoti, piše Vreme.
Život u doba epidemije
Do 1972. godine bolest se smatrala iskorijenjenom u Evropi. U tom trenutku stanovništvo Jugoslavije redovno se vakcinisalo već 50 godina, a poslednji slučaj bio je prijavljen 1930. godine. To je u početku bio glavni uzrok spore reakcije lekara, koji nisu odmah prepoznali bolest.
Slike života iz 1972. godine umnogome su se razlikovale u zavisnosti od toga koliko su bile blizu žarišta zaraze, piše BBC na srpskom.
U vreme izbijanja epidemije Jelena Mijović imala je sedamnaest godina. Tek se bila udala u crnogorsko selo Murino i bila i trudna. Murino je nekoliko kilometara udaljeno od Plava, opštine koja je cela stavljena u jednomesečni karantin zbog pojave slučajeva variole vere.
- Nisam nigde iz kuće izlazila - nisam smela, a ko god je kod nas dolazio, pa čak i suprug kad je dolazio s posla, primenjivao je dezinfekciju. Narod se pridržavao i poštovao je sve što je rečeno, ljudi su verovali onome što im kažu zvanični organi, čitale su se novine i slušao radio jer je u selu bilo svega par televizora.
Ranih tridesetih seća se Milorad Filipović, u to vreme zaposlen na Institutu za virusologiju, vakcine i serume Torlak čiji je glavni zadatak upravo bilo jačanje kapaciteta za vakcinisanje.
- Ta situacija ni najmanje nije promenila moj život - kao momci, zajedno smo se vraćali s posla, normalno živeli i nije bilo panike ni straha. Nije bilo nikakve psihoze - nije bilo toliko dostupnih elektronskih medija, pa tako ljudi nisu u svako doba, na svakom mestu mogli da saznaju čak i ako je bilo nekih dramatičnih situacija - kaže Filipović za BBC na srpskom.
Oko 16.000 ljudi smešteno u karantine
U karantinima širom Srbije za vreme epidemije variole boravilo je oko 16.000 ljudi. Najviše je obolelih bilo među onima koji su bili u bolničkim karantinima, 3,8 odsto. Ibrahim Hoti je zarazio 11 osoba, a od njega se bolest proširila na još 140 ljudi. Svako ko je obolelo u prvom talasu epidemije zarazio je u proseku trinaestoro ljudi. Pamti se i žrtva medicinske sestre Dušice Spasić, koja je radila na Prvoj hirurškoj klinici i koja se zarazila pri kontaktu s pacijentom Latifom Mumdžićem. Danas se najboljim medicinskim sestrama dodeljuje nagrada koja nosi njeno ime.
Epidemija je efikasno obuzdana prisilnom karantinskom i masovnom vakcinacijom.
Istog dana kada su Dermatovenerološka i Prva hirurška klinika u Beogradu stavljene u karantin, počela je obavezna vakcinacija stanovnika glavnog grada (variola je veoma teška zarazna bolest sa letalitetom od 30 odsto, gde je vakcinacija jedino proverena i sigurna zaštita). U narednih 10 dana u Beogradu je na 727 punktova vakcinisano 1.849.341 lice, što znači da je oko 600.000 revakcinisano, imajući u vidu da je glavni grad tada imao oko 1.200.000 stanovnika. Vakcinacija je kasnije proširena i na celu teritoriju SFRJ. Procenjuje se da je ovom merom bilo obuhvaćeno oko 18 miliona ljudi (od 22 miliona koliko je tada imala bivša država).
Ali, niz nepovoljnih okolnosti uticao je da broj obolelih i veličina zahvaćene teritorije budu relativno veliki. Infekcija je prvo zahvatila ruralna područja Metohije, da bi se u trenutku utvrđivanja dijagnoze već proširila na četiri opštine u Srbiji, kao i na milionski Beograd. U toku ove epidemije u Srbiji je obolelo 175 lica (od toga 32 u Beogradu), od kojih je 40 umrlo (7 u Beogradu, 5 u Novom Pazaru, 1 u Čačku i 1 u Ležimiru kod Sremske Mitrovice). Najviše obolelih bilo je na Kosovu (obolelo 123, umrlo 26).
