„Ceo sistem života u Kanadi je postavljen tako da se od pojedinca očekuje inicijativa. Uči ljude i decu od malih nogu da ništa nije dato, ništa nije obećano. U životu ćeš dobiti onoliko koliko tražiš, koliko si spreman da daš i koliko ćeš da učiš“, govori Irina, koja svoju kanadsku avanturu dokumentuje na popularnom Instagram profilu.
Početi život iz početka, u kulturi koja nam je potpuno strana, zvuči zastrašujuće – ali je takvo iskustvo Irinu mnogo naučilo. Ona je za naš portal otkrila sve razloge zbog kojih se Kanada smatra jednom od najpoželjnijih zemalja za život na svetu.
Trnoviti počeci
Irinin suprug je prvo otišao u Kanadu na godinu dana, pa se to pretvorilo u dve godine. U međuvremenu je ona odlazila u posetu, a on je dolazio u Srbiju. Uskoro su morali da odluče da li da se on vrati ili da Irina ode tamo.
„Odlučila sam da odem jer sam htela da vidim kako izgleda život tamo. Ali takođe sam se psihički i fizički umorila od posla, bilo je jako stresno. Rešila sam da napravim pauzu“, priča Irina, koje je u to vreme radila na tri emisije javnog servisa.
Dolazak je bio divan i doživela je pravu kanadsku bajku – barem na kratko.
„Bio je decembar, Božić, praznici koji se ovde slave mesec dana. Bile su to žurke, proslave, večere sa prijateljima, stvarno smo dva meseca uživali. To je bila faza veselog turiste, koja je super. Ali kad se to završilo, došlo je do kulturološkog šoka i krize indentiteta“, priznaje.
Irina kaže da nije bila svesna šta je čeka, koliko je mentalitet različit i koliko „znače sitnice“. Sve je bilo šokantno, sve potpuno drugačije: način komunikacije, način poslovanja, kultura života… Sve joj je to zbirno bilo „čudno i uznemiravajuće“.
„U periodu prilagođavanja na novi život, najteža mi je bila činjenica da si sam, da moraš sam da otkrivaš nove stvari. Naravno, mnogo je lakše kad imate nekog od prijatelja ili porodice da vas upute u neke sitne životne stvari – kako da otvoriš račun u banci, kako da nađeš lekara, posao… Moja očekivanja su bila da ću doći i pokušati da pronađem posao. Nisam očekivala da pronađem posao u struci, ali sam očekivala nešto gde bih mogla da se uklopim – a to se nije desilo. Sećam se da sam poslala mnogo prijava, a posao nisam dobila. Samo sam primljena da volontiram, što je kasnije bilo korisno. Volonterska iskustva se dosta cene u Kanadi – takav vid davanja svog vremena i znanja za nešto je ovde stil života“, priča nam.
Kako se poštuju trudnice
Srećna okolnost u teškom početnom periodu u Kanadi za Irinu je bila to što je zatrudnela. Iako je imala određenih poteškoća, iskustvo ju je upoznalo sa kanadskim zdravstvenim sistemom koji je u Srbiji nezamisliv.
Prvo nije mogla da nađe lekara koji bi joj vodio trudnoću, a onda je dobila savet u koji nije poverovala – da pronađe babicu. Uskoro je saznala da u Kanadi babice vode trudnoće, ne doktori.
„Imala sam ludu sreću da pronađem babicu par meseci pred porođaj, i ona mi je vodila trudnoću do kraja. To je bilo jako dobro, ali čula sam od prijateljica da su imale različita iskustva. Babica mi je bila na raspolaganju sve vreme, kod nje idete na preglede, ona je ta koja vam nekada čak zakazuje ultrazvuk. Ona je centralna osoba tokom trudnoće, porođaja i perioda oporavka“, objašnjava.
Što se bolnica tiče, Irina ističe da je degutatno upoređivati bolnice u Kanadi i Srbiji. Ali je opisala uslove koje je videla u bolnici opšteg tipa.
„Imate privatne sobe, svako je sam. Otac je pristuan na porođaju – nije pitanje da li hoće ili neće, podrazumeva se da je tu. Nema velikih procedura. Otac može da šeta, da izađe i uđe, preseče pupčanu vrstu. Sve je podređeno vašim željama, trudnice se poštuju i pitaju za sve u vezi porođaja dokle mogu. Biraju da li će biti u kadi s vodom ili ne, da li će raditi vežbe, da li će biti prigušeno svetlo ili puštena muzika… Imate vašu sobu koja je kao mala hotelska soba u kojoj vi stvarate atmosferu“, kaže Irina i dodaje da se u bolnici zapravo odmorila – jer se osećala paženo i maženo.
Deca uče kroz igru
Irinino dete ide u vrtić, a sistem je jako dobro organizovan, iako je i u Vankuveru teško naći mesto.
„Vidim da se naši vaspitači muče s brojem radne snage, jer ima 20 dece na jednog vaspitača – pa naravno ne može da se posveti detetu. Ovde postoji zakon koji se poštuje, koji određuje da na jednog vaspitača u određenoj starosnoj grupi dolazi četvoro, odnosno osmoro dece. To je prosto tako“, kaže nam.
Što se škola tiče, ključna razlika u odnosu na Srbiju je u tome što deca više uče kroz praktične primere i igru. Svi su jednaki, ne gaji se ambicija i kompetativnost.
„Školstvo je opuštenije, nema domaćih zadataka. Deca rade neke projekte koji su više učenje kroz igru. Ono što će vam naši roditelji reći je da im se sviđa taj pristup, ali im se ne sviđa što deca manje uče. Kasnije, ako žele da idu na fakultet, moraju mnogo više da rade da bi bili primljeni. Ali je zato osnovno i srednje obrazovanje dobro za profilisano zanimanje. Deca koja pokažu talente za neke oblasti imaju mogućnost da idu na naprednije časove“, priča Irina.
Prava radnika se izuzetno poštuju
Kad je reč o radnoj etici i kulturi poslovanja u Kanadi, Irina primećuje da radnici mnogo više poštuju sebe, jer žive u sistemu gde ih zakon štiti. Kad dobijete posao, prvo vas upoznaju s vašim pravima i obavezama, a svaka procedura ima tačno utvrđen redosled.
„Ono što je najupečatljivije i što primetite odmah je da su svi mnogo ljubazniji, predusetljiviji. Volimo da mislimo da smo ljubazan narod, ali mi smo više gostoljubivi. Ali ovde je kultura takva da su ljudi ljubazni – što ne znači da će biti gostoljubivi, ne znači da će vam neko uvek rado pomoći. Ipak, komunikacija je ljubaznija, smirenija, ljudi imaju mnogo više prostora za sebe“, govori.
Kad komunicirate s kolegama, nema netrepeljivosti, kaže Irina.
„Ne trpi se ovde bilo kakva eksplozivna diskusija, koja je u našoj kulturi normalna. Vrlo vode računa o svojim pravima, o tome da ne budu zloupotrebljeni, o tome da ih poslodavac ne maltretira. Mnogo se više vodi računa o poštovanju tuđih prava, sloboda i granica. Zna se šta su čije odgovornosti i obaveze. Nema stresova u smislu da vam se dete razbolelo, a da vi ne možete da kažete poslodavcu da ne možete da dođete na posao. Pošaljete poruku ili mejl da uzimate slobodan neplaćeni dan, a niko vas ne pita zašto, kako i šta su vaši razlozi. Imate pravo na vašu privatnost“, otkrila nam je.
Kako da učimo jedni od drugih
Ima i Kanada svoju mračnu stranu – istoriju kolonijalizma, ukazuje Irina. Ispričala nam je o rezidencijalnim školama širom Kanade u kojima su se „prevaspitavala“ deca starosedelaca.
„Mislilo se da su to bile škole u kojima su se deca starosedeoca učila novoj kulturi, kako bi mogla što bolje da se uklope s kolonizatorima. Ali letos je otkrivena jedna masovna grobnica u jednoj od tih škola, kojih je širom Kanade bilo 150. Pretpostavlja se da je tu sahranjeno 250 dece, a od tada je otkriveno preko 5.000 takvih grobnica. Ljudi koji su preživeli te škole pričaju o tome jako dugo, ali ih nije bilo mnogo u javnosti – od letos je otvorena ta tema i u medijima. Dešava se revizija istorije, a najveći šok je što je to sakriveno od javnosti. To je bio jedan kulturni i fizički genocid – pa je šok kad shvatite da je jedno tako uređeno društvo nastalo na takvom nasleđu“, njen je utisak.
Ipak, danas je to društvo koje evoluira. Irina kaže da bismo mogli od Kanađana da naučimo malo više o planiranju svoje budućnosti, o organizaciji svog vremena, poštovanju sebe.
„Da naučimo kako da se postavimo prema svetu oko sebe, postavimo granice, shvatimo koliko vredimo ili ne vredimo. Da naučimo da to što mi vredimo nije uvek dovoljno, da je rad na sebi konstantan, da niko nama ništa nije dužan. Mi smo ti koji moramo da se borimo za sebe“, kaže.
Kanađani od Srba mogu da nauče da budu otvoreniji za drugačija iskustva, za drugačija mišljenja i stavove.
„Ne bih rekla da više uživaju u životu, jer uživaju više nego mi. Mi više uživamo u kolektivnom, u socijalizaciji – a to je nekada izvor stresa. Kanađani više uživaju u individualnom – ako imaju potrebu da odu u šetnju ili pročitaju knjigu, neće osećati potrebu da dođu na vaš rođendan ili popiju kafu s kolegom“, primetila je Irina.
U Kanadi je sama naučila da više sluša sebe.
„Naučila sam da je okej da kažem: ‘ovo ne mogu ili neću, a ovo želim’. Naučila sam da sebi dam prostora i slobode da svoje snove i ciljeve ispunjavam, a da to nije sebično. U Srbiji se svaka individualna inicijativa ograničava, a u Kanadi se ohrabruje“, zaključuje Irina.
