„Boks je surov sport. Ako nemaš pamet, posao i ne znaš ništa drugo da radiš, nemaš porodicu i nikog bližnjeg, bavi se boksom. A oni su pametni, obrazovani. Oni su stvarno mogli da budu lekari, advokati, političari, šta god da su poželeli, ali su postali bokseri. Oni su jedinstveni, ne postoji niko sličan njima," rekao je o braći Kličko Lamon Bruster
Kada je jedne oktobarske noći u Hamburgu gong označio kraj borbe za titulu prvaka sveta teške kategorije, mnogi navijači, novinari i ljudi iz boksa osetili su potrebu da odaju počast Šenonu Brigsu. Zaista, baš su retki borci koji dočekaju kraj borbe protiv moćnog i nezaustavljivog šampiona Vitalija Klička.
NE PROPUSTITE
Sudije, naravno, nisu imale apsolutno nikakvu dilemu: Vitalij je osvojio bukvalno sve runde i nastavio dominaciju koja se retko viđa. I dok su u ring ulazili novinari, promoteri, prijatelji, dok je Vitalij slavio sa svojim trenerom i pozdravljao publiku, njegov mlađi brat Vladimir, takođe bokserski šampion, sada u ulozi pomoćnog trenera svom bratu, otišao je na drugu stranu ringa, izvadio telefon i pozvao jedan broj.
„Mama, sve je u redu. Pobedili smo, nema povreda, ne brini ništa. Jesi li ti dobro?”, govorio je brižni sin Vladimir svojoj majci, koja nikada nije imala snage da gleda borbe svojih sinova, već se za to vreme šeta držeći telefon u ruci u iščekivanju vesti.
Čim je završio razgovor, Vladimir se setio nečega i odmah je ponovo okrenuo isti broj: „Mama, zaboravio sam da ti kažem da te volim”, rekao je čovek od skoro dva metra, sa 110 kila mišića i više od 60 borbi u karijeri. Čovek koji je znan pod nadimkom Doktor Čelični Čekić (Dr Steelhammer) jer slaže svoje protivnike i levom i desnom, i koji ne može sebi da dozvoli da završi razgovor sa majkom dok joj ne kaže da je voli. Tako je i kada se Vladimir bori, a stariji Vitalij zvani Doktor Gvozdena Pesnica (Dr Ironfist) mu je pomoćnik u ćošku, u čiju dužnost spada i zvanje majke posle borbe.
Ovakva stvar u surovom sportu kao što je boks nije verovatno nikada viđena. Ali, opet, fenomen zvani braća Kličko je nešto što boks nikada nije video, a verovatno i neće nikada više.
Ne samo zato što u teškoj kategoriji nikada nisu postojala dvojica braće koja su bila šampioni u isto vreme već zato što Vitalij i Vladimir apsolutno ni po jednoj crti svog karaktera, načina života ili ponašanja ne podsećaju na ostale boksere. Obojica govore po četiri jezika, ne vređaju protivnike, ne prave skandale, ne razbacuju se novcem, imaju besprekorne manire, pasionirani su šahisti, sviraju instrumente... a ono Doktor iz njihovih nadimaka nije nikakva „fora”. Obojica su odbranila doktorske disertacije na Kijevskom univerzitetu iz oblasti sportske nauke i stekli zvanje doktora.
Iako imaju i mnogo sličnosti, a neupućenima fizički liče kao jaje jajetu, braća su veoma različita. Drugačiji su im bokserski stilovi, karijere, društvene ambicije, ali i karakter. Fascinantan je, međutim, put koji su prešli da bi stigla do vrha. Kako nesalomivi rođeni ratnik Vitalij, tako i zamišljeni, osetljivi Vladimir, koji je morao da nauči kako se postaje borac.
Vitalija je životni put odveo na sasvim drugu stranu, a to, nažalost, svi znamo. Stariji Kličko se već prko deset godina aktivno bavi politikom, a sada joj se potpuno posvetio u borbi za bolju Ukrajinu, onako kako je on vidi. Taj potez ga je koštao gubitka brojnih navijača iz Istočne Evrope. Mnogi od nas su uvek navijali za „slovensku braću” i osećali iracionalan ponos kad god je Vitalij pesnicama pretvarao svoje protivnike u kašu, no njegova politička pozicija u Ukrajini stavlja ga naspram lidera Rusije Vladimira Putina, a to je „greh” koji mnogi širom Istočne Evrope i dijaspore nikako ne praštaju. Vitalij je svakako bio spreman da plati tu cenu, jer posle svega što je prošao kroz svoju karijeru i kroz karijeru svoga brata, čiji je sastavni i neizostavni deo, apsolutno svakome koga zanima pokazao je da je ratnik koji ne odustaje i koji neće odustati dok god je u stanju da se bori. Situacija u Ukrajini se stalno pogoršava, a Vitalij je pokušao da doprinese smirivanju strasti tako što se kandidovao za gradonačelnika Kijeva. Sada su sve oči uprte upravo u njega zbog nedavne izjave:
"Mi u čitavoj Ukrajini se pripremamo na to da ruski predsednik Vladimir Putin da naredbu za početak rata. Kao vojnik jednom sam se zakleo da ću braniti ovu zemlju, i sad sam spreman boriti se za domovinu", istakao je gradonačelnik glavnog grada Ukrajine.
Rusija je proteklih nedelja nagomilala svoje vojnike na granici sa Ukrajinom, što je izazvalo strah od moguće invazije. Moskva to demantuje i optužuje vlasti u Ukrajini za provokacije.
Nasuprot tome, Kličko poziva na hitnu međunarodnu pomoć: na "internacionalnu podršku i vojnu pomoć", kako je napisao u tekstu objavljenom u visokotiražnom Bildu.
"Mi smo jedna evropska zemlja, koja više nego ikad treba evropsku podršku", poručio je Kličko, koji je od 2014. gradonačelnik Kijeva.
Ko god zna priču o harizmatičnoj braći, zna o kakvim se ljudima radi, a ko god ih poznaje, ponosan je što ih poznaje. Ako ne znate priču o njima, nastavite da čitate.
Njihov otac, Vladimir Kličko stariji, bio je pukovnik avijacije u vojsci Sovjetskog Saveza (penziju je dočekao kao general-major), tako da se porodica često selila po toj ogromnoj državi. Vitalij je rođen u Kirgistanu 1971, a Vladimir u Kazahstanu 1976. godine. Obe te države bile su tada deo SSSR-a. Braća su odrastala seleći se iz mesta u mesto i često menjajući škole. Pošto im je i majka povremeno radila, često su ostajali sami po nekoliko sati svakog radnog dana. Zbog toga su roditelji rekli Vitaliju da pazi na svog brata Vladimira, koji je mlađi pet godina. Tako je to bilo od kada je Vitalij napunio šest godina, a Vladimir jednu, a tako je i danas. Vitalij često u šali kaže da nije dobio od roditelja naređenje da prestane da pazi na svog Vovu, što je ukrajinski nadimak za ime Vladimir, i to je radio tokom cele karijere i celog života.
Zbog čestih selidbi, što je sudbina svih vojnih porodica, braća su od rođenja bila usmerena jedan na drugog i na svoje roditelje. Kroz detinjstvo i pubertetski period, te četiri osobe bile su jedina konstanta jedni drugima i samim tim se razvila neraskidiva povezanost među njima. Ne samo povezanost već i ljubav, poverenje, podrška i sve ono što karakteriše srećne porodice. U teškom i promenljivom životu dece vojnih lica, braća su uvek znala da imaju jedan drugog i to im je davalo snagu da istraju.
A bilo je teško. Najstariji Kličko bio je zapovednik vojnih snaga koje su raščišćavale posledice nuklearne katastrofe u Černobilju, vojnika koji su lopatama sklanjali radioaktivni otpad. To ga je koštalo zdravlja, pošto je dobio rak, kojem je konačno podlegao 2011.
Deca su imala svoje probleme. U svakoj novoj školi, kako je to u celom svetu, novajlije su morale da se dokazuju. To se najviše odnosilo na starijeg Vitalija, kome je otac već na početku osnovne škole dao savet: ako moraš da se tučeš, nemoj da izgubiš. Vitalij je to potpuno prihvatio i toga se drži i dan-danas, u parlamentu Ukrajine i ranije na protestima.
Vitalij je odmalena bio vragolan i stalno je upadao u nevolje, ne samo kada je branio svog brata nego čisto iz želje za avanturom. Čim je Vladimir porastao dovoljno da drži pištolj u ruci, otac ih je dovodio u bazu da gađaju. Prvo iz pištolja, a zatim i iz puške. Braća su u ranoj mladosti znala su da rasklope svako lično standardno naoružanje sovjetske armije, da ga ponovo sklope i pucaju u metu. Ali to nije bilo dovoljno nestašnom Vitaliju, koji je jednom prilikom iz baze ukrao antitenkovsku minu i sakrio je u kući dok ne smisli šta će s njom. Naravno, otac je pronašao minu, a onda je kaišem objasnio svom starijem sinu da nije lepo krasti i da nije lepo ugrožavati svoj i tuđe živote.
Vitalij je „spas”, odnosno fokus za svoj višak energije pronašao u sportu, naročito u borilačkim veštinama. Pošto su „zapadne” borilačke veštine u Sovjetskom Savezu bile zabranjene sve do 1989. godine iz ideoloških razloga, Vitalij je morao da se snalazi tako što je izmišljao poteze. Po sobi je lepio isečene slike Arnolda Švarcenegera, Brusa Lija i drugih akcionih junaka, koje je sekao iz časopisa koji su švercovani u SSSR. Majku je terao da mu od bele tkanine šije „kimono”, a sam je pravio borilačka oružja i vežbao pokrete koje je sam izmislio. A onda je krajem osamedesetih otkrio da u Kijevu postoji ilegalni kik-boks klub. Naravno, nije to bila neka teška ilegala i zločin zbog koga se ide na robiju, ali je to značilo da nikakva pomoć opštine ili države neće biti obezbeđena za salu ili opremu. Vitaliju ništa od toga nije smetalo, odmah se bacio na treninge i, normalno i prirodno, postao šampion. Kada je 1989. ukinuta zabrana treniranja „zapadnih” borilačih veština, Vitalij je brzo postao kik-bokserski šampion Ukrajine, zatim Sovjetskog Saveza, pa sveta. Negde u to vreme otkrio je i boks, sport koji je znatno teži i naporniji od kik-boksa. Njegov prvi trener u vojnom klubu bio je pristalica spartanskog načina treninga i bukvalno je maltretirao Vitalija, pretvarajući ga polako u pravu zver. Vitalij je na boks doveo i svog mlađeg brata, a obojica su se brzo istakla i skrenula pažnju na sebe, da bi na kraju završili u reprezentaciji.
Na svetskom bokserskom prvenstvu u Berlinu 1995. Vitalija je otkrila uprava bokserskog kluba Flensburg i odlučila da ga dovede da boksuje za njih u prvenstvu Nemačke. Svi troškovi su bili plaćeni, odšampani su programi sa Vitalijevim imenom, ali samo nekoliko nedelja pre početka sezone, otkrilo se da je stariji Kličko učestvovao na vojnom prvenstvu i tako prekršio pravila. Uprava Flensburga nije znala šta da radi, ali tada je usledio telefonski poziv iz Ukrajine – doći će neko ko je dobar koliko i Vitalij i ko veoma liči na njega.
Trener i direktor kluba nisu na aerodromu mogli da veruju svojim očima kada su ugledali Vladimira – nisu znali da Vitalij ima brata. Šok je ubrzo prošao kada se videlo koliko je Vladimir dobar i kada je počeo da ređa pobede i slaže protivnike. Ta sezona u amaterskom prvenstvu Nemačke donela mu je poziv za reprezentaciju Ukrajine na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996. Iz nacionalnog tima, međutim, ispao je Vitalij, koji je u lečenju povrede noge koristio supstancu zabranjenu pravilima olimpizma. Vladimir je umesto njega otišao u supertešku kategoriju i osvojio zlatnu medalju.
Odmah posle Olimpijskih igara obojica su prešla u profesionalce i potpisala ugovor sa nemačkim promoterom „Univerzum”. Vitalijeva karijera krenula je nezaustavljivo napred, dok je Vladimir na putu ka svojoj prvoj tituli pretrpeo jedan poraz. Stariji brat je prvu titulu osvojio 1999. kada je početkom druge runde nokautirao Herbija Hajda. Delovala je Gvozdena Pesnica impresivno i probudila maštu mnogih ljubitelja boksa, kojima su istočni Evropljani i dalje bili egzotika. A onda je u svojoj trećoj odbrani titule, 2000. godine, Vitalij izašao na megdan Krisu Berdu. Lako je Vitalij Kličko bokserski izlazio na kraj sa Amerikancem, ali je u trećoj rundi osetio bol u ramenu, koji je do devete runde postao toliko jak da bokser nije mogao da vidi ništa ispred sebe. Bled, sa crnim podočnjacima od bola, rekao je svom treneru da ne može da nastavi borbu, u kojoj je više nego ubedljivo vodio. Berd je ni krivi ni dužan postao novi šampion u verziji WBO, a mediji i navijači nisu mogli da razumeju Vitalijevu odluku, pogotovo što nije imao nikakve vidljive znake povrede.
Surovi ljubitelji boksa, koji ne praštaju ni najmanju slabost, počeli su da ismevaju Vitalija, nazivaju ga kukavicom i slabićem, a ništa nisu pomogli ni nalazi lekara, koji su pokazali da je bokser povredio tetivu ramena, koja je bila blizu pucanja, što bi okončalo njegovu karijeru. Ni operacija, ni šest meseci pauze nisu ublažili prezir prema Vitaliju, koji je iz srca ljubitelja boksa odbačen zbog neoprostivog greha – odustajanja.
Zato se tu našao mlađi brat da spasava stvar. U oktobru iste godine povratio je taj pojas u vlasništvo porodice Kličko, lako „isprašivši” Berda. Mediji su sve svoje nade za novog šampiona teške kategorije, pošto su tada Lenoks Luis, Majk Tajson i Evander Holifild bili na zalasku, usmerili na Vladimira. On je nastavio da ređa impresivne pobede sve do bolne i teške lekcije koju je naučio u duelu protiv Korija Sandersa, u martu 2003.
Vladimir je potpuno potcenio ovog veterana koji je već bio polupenzionisan, ali koji je u svom arsenalu i dalje čuvao ubojitu levicu. Sanders je već u prvoj rundi napravio zamku, dozvolio Vladimiru da se približi, a onda ga opalio levicom po vilici i poslao na pod. Ukrajinac je posle priznao da je osetio neverovatan bes zbog Sandersove „drskosti”, a onda je, ignorišući sva uputstva trenera, onako grogiran krenuo napred bez ikakve odbrane, čime je omogućio rivalu da ga već početkom druge runde dokrajči. Vladimir je platio ceh svojoj sujeti, izgubio je od prevejanog veterana, koji je maksimalno iskoristio ponos mladog šampiona.
„Da li je ovo kraj sage zvane Kličko?”, upitao se u komentaru ugledni analitičar Lari Merčant. I delovalo je da je zaista tako – nijedna titula, ponižavajući porazi, prezir publike.
Ali ono što razdvaja šampione od slučajnih prolaznika su volja i nepomirljivost sa porazom. Vitalij je nastavio da se bori za pravo da ponovo boksuje za titulu i samo tri meseca posle Vladimirovog nokauta usledio je neočekivani poziv. Tadašnji apsolutni vladar teške kategorije Lenoks Luis ostao je bez protivnika i pozvao je Vitalija da se bori s njim, tri nedelje pred borbu, što je nezamislivo kratko vreme za pripremu. Vitalij je, međutim, uvek spreman i oran, a kada je izašao pred publiku „Stejpls centra” u Los Anđelesu, dočekali su ga zvižduci. Niko nije zaboravio njegovo odustajanje i podsmeh je bio sve što ga čekalo u, kako se očekivalo, lakoj borbi. A onda je počeo meč, za koji se ispostavilo da je najbolji u teškoj kategoriji još od onda. Vitalij je nepopustljivo i uporno napadao i udarao Luisa, osvajajući poene, ali i srca publike. Luis je u jednom trenutku pogodio Vitalijevu arkadu i otvorio užasnu ranu, koja nije mogla da se zatvori, tako da je lekar pored ringa posle šeste runde zaustavio borbu. Prema pravilima, ako se borba prekine zbog povrede izazvane udarcem, bokser koji je zadao udarac je pobednik tehničkim nokautom. Vitalij nije mogao da se pomiri sa tim, ustao je sa stolice i vikao da se borba nastavi, a do tog trenutka atmosfera u sali se potpuno preokrenula i malo šta je moglo da se čuje od zaglušujućeg skandiranja „Kličko, Kličko”.
Vitalij ne samo da je povratio reputaciju već je stekao reputaciju nesalomivog ratnika, koju je držao do kraja karijere. Od trenutka kada se sa visoko podignutim rukama popeo na konopce „Stejpls centra” i dobio buran aplauz publike, koja je zvižducima ispratila Luisa, do samog kraja karijere, Vitalij je ostao miljenik publike.
Luis je odmah posle tog meča shvatio da je vreme za penziju i titula je, konačno, u aprilu 2004. došla u ruke Vitalija Klička. Gvozdena Pesnica nije tada slavila iz sveg srca jer je njegov mlađi brat došao u najteži trenutak u svojoj karijeri.
Vladimir se borio za upražnjenu titulu protiv Lamona Brustera i sigurno je vodio do pete runde, kada je odjednom stao i delovalo je da ne može da stoji od umora. Iskusni Bruster je počeo tada da ga rešeta udarcima i poslao ga je na pod. Sudija je prekinuo meč, a Vladimir nije mogao da drži glavu uspravno, niti da otvori oči. Lekar je konstatovao proširenje zenica, što je simptom krvarenja u mozgu. Mlađi Kličko je brzo prenet u bolnicu, gde mu je ukazana pomoć. Za to vreme Vitalij nije želeo majci da otkrije šta se dešava, već je sav teret brige preuzeo na sebe. Kada se u toku večeri Vladimir probudio i počeo da priča, braća su otišla na spavanje. Ujutru je u mučnoj atmosferi Vitalij rekao svom mlađem bratu, na koga je pazio od rođenja, da treba da se pogleda u ogledalo i prekine karijeru. Vladimir, superzvezda, olimpijski pobednik, harizmatični nokauter, zavodnik manekenki i glumica, buduća legenda boksa da se povuče? Njegov trener, legendarni Emanuel Stjuard ispričao je da su se nedugo potom šetali Los Anđelesom i da je Vladimiru prišao prolaznik, stegao mu ruku i počeo da hvali njegov ratnički duh, njegovu snagu i karakter... dok mu postiđeni Vladimir nije rekao da ga je pomešao sa njegovim bratom.
„Aha, ti si onaj slabić, dakle”, glasio je odgovor.
Mlađi Kličko od sramote nije mogao da govori, ni da digne glavu, ali je u tom trenutku odlučio da ne želi tako da ode, da ne želi da u istoriji boksa ostane upamćen kao slabić koji je slučajno postao šampion. Raspustio je sve ljude iz svog stručnog štaba osim trenera Stjuarda, a tada se i prvi put u životu posvađao sa bratom, koji nije mogao da podnese način na koji njegov Vovička trenira i koji je, kao stariji brat, zaštitnički morao da se meša u sve. Posledica toga bila je da Vitalij više nije dolazio u Vladimirov pripremni kamp. Posle dve lake borbe, Vladimir je povratio samopouzdanje, a onda i brata i bio je spreman da se vrati na veliku scenu. U eliminacijama za borbu za titulu našao mu se strašni Samjuel Piter zvani Nigerijski Košmar, koji je nokautirao redom sve protivnike i izazivao strah u srcima rivala.
U 12 paklenih rundi, koje su Stjuard i Vitalij jedva preživeli pored ringa, Vladimir je tri puta padao u nokdaun, ali je na kraju na poene pobedio Pitera i izborio pravo da se ponovo bori za titulu. To je bila Vladimirova prelomna tačka. Od tog trenutka, Čelični Čekić se pretvorio u nepobedivu mašinu, koja i dan-danas vlada. Tada je rekao da mu je boks postao potpuno jasan i da je počeo da ga posmatra kao šah. Prošlo je deset godina od poslednjeg Vladimirovog poraza, a kada se pogleda današnja konkurencija u teškoj kategoriji, teško je zamisliti da neko može da mu parira. Pogotovo kada se vidi da je on predanim radom otklonio sve nedostatke koji su ga ranije ugrožavali.
Vitalij je do kraja karijere imao još jednu veliku pobedu: uspešno se vratio posle četiri godine pauze izazvane povredama. Gvozdena Pesnica je bokserski život završio sa drugim najvišim procentom nokauta (87,23%, iza Rokija Marčana i njegovih 87,76%), uz neke podatke od kojih zastaje pamet. Vitalij nikada nije bio nokautiran, nikada nije bio u nokdaunu, nikada, od prve runde prve borbe do poslednje runde poslednje borbe, nije bio u bodovnom zaostatku, a retko kada se desilo i da je izgubio rundu.
Stvar o kojoj ovi intelektualci ne vole da pričaju je njihov dobrotvorni rad. Ne onaj organizovani zbog koga je Vitalij 2010. godine odlikovan nemačkim ordenom zasluga, već onaj lični. Vladimir i Vitalij pomažu svima. Ljudi iz sveta boksa koje muka natera da im se obrate govore kako im braća pomažu bez ikakve pompe, čuvajući njihovo dostojanstvo.
O tome koliko su braća Kličko drugačija od ostalih boksera govore i reči Lamona Brustera, koji je u jednom dokumentarnom filmu o njima rekao: „Boks je surov sport. Ako nemaš pamet, posao i ne znaš ništa drugo da radiš, nemaš porodicu i nikog bližnjeg, bavi se boksom. A oni su pametni, obrazovani. Oni su stvarno mogli da budu lekari, advokati, političari, šta god da su poželeli, ali su postali bokseri. Oni su jedinstveni, ne postoji niko sličan njima.”
Šta budućnost nosi za obojicu, teško je prognozirati. Barem za Vitalija. Vladimiru je lako predvideti nepobedivost do penzije, ali Vitaliju, u surovoj areni zvanoj istočnoevropska politika... Znamo samo da Vitalij nikada ne odustaje. Ušao je u politiku kao ostvaren čovek, multimilioner sa željom da svoju zemlju učini boljom. Odustati sigurno neće, a da li će ovde uspeti da odnese pobedu, vreme će pokazati.
