Od domaćice do kraljice, svaka od njih je ugradila deo svoje duše, deo svoje ljubavi u sumorne i često ledene beogradske ulice. Njihovom rukom odgajane su generacije klinaca i klinceza, negovane rane ranjenika, građene najlepše beogradske zgrade, pisane najlepše pesme, školovane generacije, stvaran naš grad u svoj svojoj veličini….
Jedna od njih bila je i Mirka Grujić, dugogodišnja predsednica Kola srpskih sestara, naslednica jedne od najuglednijih beogradskih porodica, poliglota, dobrovoljac u Prvom svetskom ratu i duša koja je sve duše spajala u jednu.
Tragedija koja je izrodila dobročinstvo
Porodica Jevrema Grujića i njegove supruge Jelene važila je u starom Beogradu za jednu od najpoznatijih kuća i mesto sastanka domaće i svetske intelektualne i društvene elite. U takvom okruženju rođeno je desetoro dece, od kojih je samo troje dočekalo pozne godine. Pored sina Slavka, uglednog srpskog diplomate i ćerke Stane, koja je bila jedna od učesnica u borbama za oslobođenje Srbije 1878. godine, treći izdanak bila je Miroslava Mirka.
Rođena je 1869. godine u porodičnom domu, imala je sve uslove da za lagodan i razmažen život. Njjeni roditelji su, pak, umesto taštini prednost davali obrazovanju i društvenom angažovanju svoje dece, te je tako Mirka od detinjstva dobijala vrhunsko obrazovanje. U narednim decenijama upotpunjeno školovanjem u evropskim koledžima za dame gde uči pet stranih jezika, slikanje i sviranje čembala.
Prefinjenih manira, oštrog uma, srčana a poštena, odmerena ali odlučna, samo su neki od epiteta koji su joj pripisivani još u tim mladim godinama. Tek stasala devojka bila je viđena za mesto jedne od vodećih dama beogradske društvene scene. Ali kako život često ne zavisi samo od naših odluka, želja i nadanja, tako je i Mirkin život presečen jednim tragičnim događajem. Zbog greške lekara umire njena mlađa sestra Milica, što čitavu porodicu zavija u crno. Gubitak sestre posebno pogađa Mirku koja se potpuno povlači u sebe i zariče da nikada više neće videti svetlo dana. Raskida i veridbu gotovo pred venčanje. Pričalo se da je tih godina izlazila povremeno noću i da je poput senke lepršala pustim beogradskim ulicama.
Bol za sestrom biće prekinut tek nailaskom još veće tragedije, šest ratnih godina u kojima je Srbija izgubila gotovo trećinu svog stanovništva i zamalo trajno izbrisana sa karte sveta.
Istorija Beograda ne može se ispisati bez spomena žena koje su ga stvarale.