Od domaćice do kraljice, svaka od njih je ugradila deo svoje duše, deo svoje ljubavi u sumorne i često ledene beogradske ulice. Njihovom rukom odgajane su generacije klinaca i klinceza, negovane rane ranjenika, građene najlepše beogradske zgrade, pisane najlepše pesme, školovane generacije, stvaran naš grad u svoj svojoj veličini….
Jedna od njih bila je i Mirka Grujić, dugogodišnja predsednica Kola srpskih sestara, naslednica jedne od najuglednijih beogradskih porodica, poliglota, dobrovoljac u Prvom svetskom ratu i duša koja je sve duše spajala u jednu.
Tragedija koja je izrodila dobročinstvo
Porodica Jevrema Grujića i njegove supruge Jelene važila je u starom Beogradu za jednu od najpoznatijih kuća i mesto sastanka domaće i svetske intelektualne i društvene elite. U takvom okruženju rođeno je desetoro dece, od kojih je samo troje dočekalo pozne godine. Pored sina Slavka, uglednog srpskog diplomate i ćerke Stane, koja je bila jedna od učesnica u borbama za oslobođenje Srbije 1878. godine, treći izdanak bila je Miroslava Mirka.
Rođena je 1869. godine u porodičnom domu, imala je sve uslove da za lagodan i razmažen život. Njjeni roditelji su, pak, umesto taštini prednost davali obrazovanju i društvenom angažovanju svoje dece, te je tako Mirka od detinjstva dobijala vrhunsko obrazovanje. U narednim decenijama upotpunjeno školovanjem u evropskim koledžima za dame gde uči pet stranih jezika, slikanje i sviranje čembala.
Prefinjenih manira, oštrog uma, srčana a poštena, odmerena ali odlučna, samo su neki od epiteta koji su joj pripisivani još u tim mladim godinama. Tek stasala devojka bila je viđena za mesto jedne od vodećih dama beogradske društvene scene. Ali kako život često ne zavisi samo od naših odluka, želja i nadanja, tako je i Mirkin život presečen jednim tragičnim događajem. Zbog greške lekara umire njena mlađa sestra Milica, što čitavu porodicu zavija u crno. Gubitak sestre posebno pogađa Mirku koja se potpuno povlači u sebe i zariče da nikada više neće videti svetlo dana. Raskida i veridbu gotovo pred venčanje. Pričalo se da je tih godina izlazila povremeno noću i da je poput senke lepršala pustim beogradskim ulicama.
Bol za sestrom biće prekinut tek nailaskom još veće tragedije, šest ratnih godina u kojima je Srbija izgubila gotovo trećinu svog stanovništva i zamalo trajno izbrisana sa karte sveta.
Anđeo milosrđa u zemlji patnje
Kada je 1912. godine objavljen rat Balkanskog saveza protiv Turske, u redovima se našla i ova ugledna beogradska dama. Tešku crninu koju je nosila za sestro zamenila je bolničkom uniformom. Neguje rane i pruža utehu nevoljnicima u bolnici Kola srpskih sestara, koja je u to vreme proglašena za četvrtu rezervnu ratnu bolnicu. Ubrzo postaje jedna od članica upravnog odbora Kola, te u sam osvrt novog rata, 1914. godine odlazi u oslobođenu Južnu Srbiju. Predano radeći sa gšom Micom Vasić, obilazi Skoplje, Kumanovo, Štip, Veles, mala i velika mesta današnje Makedonije osniva podružnice Kola i svesrdno pomaže svima onima kojima su rat, beda i vekovno ropstvo gotovo utihnuli svu životnu sreću.
Vremena za predah nije bilo. U Nišu dočekuje početak Velikog rata, gde radi u gradskoj bolnici. Posle iznenadne smrti predsednice Kola Ljubice Luković, postaje ruka koja će društvo voditi kroz naredne četiri preteške godine. Ne bežeći od poziva koji joj je uputila rodna gruda, peške sa vojskom prelazi Albaniju od Prizrena preko Piškopeje, Korče do Soluna i Atine. Ni tu ne staje, već i u izbeglištvu organizuje pomoć srpskim izbeglicama i vojnicima. Veliku pomoć joj pruža i snaha Mejbel Grujić, koja je inspirisana Mirkinim nesebičnim radom i sama počela da skuplja pomoć i lobira u američkoj javnosti za srpske interese.
Oporavivši se od mučne Albanske golgote, već 1916. godine Mirka stiže u Švajcarsku, odakle organizuje distribuciju pomoći srpskim zarobljenicima u Nemačkoj i Austriji i izbeglicama u Bugarskoj.
I kredit za izgradnju doma Kola
Posle oslobođenja 1918. godine, ova humana žena vraća se u Beograd, razrušeni grad utihle duše. Pored onih najvećih rana, porušenih domova i ulica, valjalo je lečiti i one male, gotovo nevidljive. Svesrdno pomaže siromašnima, pre svega deci, kao i invalidima. Na njenu inicijativu 1920. godine oformljen je i Invalidski dom, jedina institucija koja će naredne tri godine voditi brigu o ratnicima koji su na bojištu izgubili zdravlje i ponekad i razum.
Ide i korak dalje, kako bi Kolu napokon obezbedila krov na glavom, založila je svoj dom kako bi se isposlovao kredit za izgradnju tri zgrade u Resavskoj ulici. Ova institucija biće u narednim decenijama poznata kao “Mali univerzitet”, mesto na kojima su mnoge devojke sa sela i oboda grada sticale potrebna znanja i zanate koji su im omogućavali da same zarađuju svoju koru hleba. Bila je i jedan od pokrovitelja Društva slepih devojaka, pomagala je izgradnju Doma i stanova za sirotinju, i bez poziva nesebično pomagala svima kojima je pomoć bila pootrebna.
Posebna čast ukazana joj je posle venčanja kralja Aleksandra rumunskom princezom Marijom. Postaje prva počasna dvorska dama kraljice i jedna od njenih najbližih prijateljica, koja je sa Mirkom delila želju da kroz humanitarni rad pomogne obnovu svoje nove domovine. Delile su ne samo sreću, već i tugu. Kada je 1934. godine u Marselju ubiljen kralj Aleksandar, Mirka Grujić bila je u pratnji kraljice koja je otputovala u Francusku po telo svog supruga.
Duša koja je spajala sve snage u jednu
Kao dugogodišnja predsednica Kola srpskih sestara, ostaće predana humanitarnom radu sve do kraja života. Umrla je decembra 1940. godine u Beogradu, a ova vest je duboko potresla ondašnji Beograd. Na komemoraciji koja je tom prilikom održana, Persa Prodanović izgovorila je reči koje su možda i najbolje opisale njenu veličinu:
“Kolo sprskih sestara izgubilo je svoju predsednicu. Izgubilo je Mirku Grujić koja je bila ne samo predsednica nego duša koja je spajala u Kolu sve snage u jednu i izazivala nepodeljenu ljubav svih svojih saradnica.”
Njenom ispraćaju u Sabornoj crkvi prisustvovao je čitav Beograd – od predstavnika društvene, političke, kulturne elite, kraljvskog doma do običnih žena iz naroda koje je njeno zalaganje za bolje uslove rada i život dostojan življena dotaklo.
Njeno dobročinstvo nije se tu završilo. Pored toga što je od mesečne rente za svoju kuću deo sredstava za života izdvajala za finansiranje Kola, testamentom je društvu ostavila 500.000 dinara za osnivanje “Fonda Milice i Mirke Grujić”.
Sahranjena je pored roditelja u porodičnoj grobnici na Novom groblju.
