Rasna lepotica čarobnog glasa, zvezda Skadarlije i ruski emigrant u Beogradu, Olga Jančevecka (1890-1978), zapravo je sinonim za gospodstveni odnos publike prema kafanskoj pesmi u periodu pre Drugog svetskog rata i jedno novo, euforično izdanje boemskog Beograda u periodu posle njega.
Pevala je u kafanama „Kazbek“ i „Velika Skadarlija“, nastupala sa Džozefinom Beker i snimala prve zvučne zapise sa Žankom Stokić na Radio Beogradu. Dokumentarne sekvence iz poznog doba Olge Jančevecke sačuvane su u arhivi RTS.
Rođena za kafanu
Olga je živela u Kosovskoj ulici blizu Kinoteke i umrla, po sopstvenoj želji, u Beogradu. Grob slavne pevačice održavao je njen zemljak, potomak ruske plemićke loze, Andrej Gardenjin, koji s njom nije bio ni u kakvom rodu. Činio je to o svom trošku, 20 godina, sve do svoje smrti.
„Olga Jančevecka je imala neverovatnu sudbinu“, priča Vjera Mujović koja je oživela njen lik u dokumentarnom filmu Anite Panić „Olga Jančevecka“. „Iako su njeni profesori nastojali da se ona bavi operskim pevanjem, njena strast su bile romanse. Ona je živela svoj život, ne izneverivši svoju strast. Možda za nekoga pevati u kafani nije neki nivo, ali ona je prosto bila rođena za to. Spasila se iz revolucionarne Rusije, preko Konstantinopolja, Splita, Beograda… Imala je neverovatne ljubavne avanture, brakove, ona je zavodila i u 80. godini. Živela je jedan beskrajno pustolovan život. Razumljiv je njen strah da se vrati u Rusiju.“
Pronašla sina posle pola veka
Sa Olgom Jančeveckom su sarađivali Usnija Redžepova, Živan Saramandić, Kosta Dimitrijević…
Olga je Usniju Redžepovu učila da peva ruske ciganske romanse, jer je 70-ih godina Usnija dobila ponudu da nastupa u restoranu „Raspućin“ u Parizu. Dubravka Nešović i Živan Saramandić nastupali su sa Olgom na velikim koncertima poput onih u sarajevskoj Skenderiji. Živan se seća da mu je Olga savetovala: „Živane, tiše pevaj, nemoj plašiti decu“.
Kosta Dimitrijević je u knjizi „Kraljica ruske romanse“ ispisao Olginu biografiju. Tako je zapisano da se ta fascinantna dama udavala dva puta. Prvi put u 17. godini za Vasilija Jana Jančeveckog, novinara, koji se upisao u istoriju kao autor romana „Džingis Kan“. Sa njim se upoznala u Sevastopolju, gde je radila kao korektor u Janovoj izdavačkoj kući. U 21. rodila je sina Mihaila, od koga će je, na period od pola veka, odvojiti vihor Prvog svetskog rata.
Kada je među ožalošćenima povodom smrti svog prvog supruga, u isečku iz jednih ruskih novina, početkom sedamdesetih, Olga pročitala ime svog sina Miše, za koga je mislila da je mrtav, bukvalno se srušila na pod. Pronašavši ga, pozvala ga je u Beograd. Od zagrljaja na železničkoj stanici do rastanka na istoj, njihov susret bio je nabijen neverovatnom količinom emocija. Miša je pozvao majku da se vrati u Moskvu, a Olga je rekla da ne može jer želi da umre u Srbiji.
„Vi budite malo s njom, pa mi je vratite“
Olga se zapravo iz revolucijom zahvaćene Rusije ukrcala na jedan brod, dok su njen muž i četvorogodišnji sin otplovili drugim. Njen brod, usled ratnih dejstava, menja najavljeni pravac i pristaje neočekivano u Carigrad, Kotor, pa u Split.
Sa svim drugim putnicima, čiju će sudbinu odrediti ovaj događaj, Olga se nastanjuje u Hrvatskoj. Nastupajući kasnije u tamošnjem pozorištu u Zagrebu, upoznaje Rusa, advokata i pevača Jurija Azbukina, i u svojoj 29. udaje se za njega. Njih dvoje su zajedno došli u Beograd.
Ruska velika duša, kakav je bio njen drugi muž, puno puta progledao je Olgi kroz prste. Kada se u nju zaljubio jedan bogati bankar, koji je hteo da se ubije ako ona ne živi s njim, Olgin muž je rekao: „Dobro. Vi budite malo s njom, pa mi je vratite“. Tako je i bilo.
Olga je živela u vreme kada se verovalo u ljubav i strast, u zaljubljenost do fatalizma, u romantiku… Bilo je to i vreme velikih pesama, kulture, boemije. Iza Olge je ostala jedna divna pesma, „Mimoza“.
Malo je poznato da je današnja Skadarlija svečano otvorena 15. jula 1967. i da je turska kaldrma i njen boemski izgled zapravo podvig savremenih arhitekata
Kosta Dimitrijević je dolazio često kod Olge da bi mu ona diktirala u pero svoj život. Iako je pevačica tada bila u poznim godinama, jednog dana se nije suzdržala i rekla je: „Nu, Kosta, kakav ste vi čovek? Ni cveće, ni bombonjera, ni komplimenti…“
Kosta je pocrveneo jer, budući u to vreme mladić, mislio je da nije pristojno da se udvara ženi 40 godina starijoj od sebe. Za Olgu to nije bilo udvaranje, već znak pažnje.
Muškarci su znali da presele cele cvećare u kafane gde su pevale čuvene skadarlijske pevačice: Olga Jančevecka, Mila Matić, Divna Kostić, Sofka Vasiljković, Silvana Armenulić… Umetnice su se vraćale kući u koloni od tri-četiri taksija. Pokretne bašte završavale su po celoj njihovoj kući, u šerpama, vanglama, sudoperama, kadi…
Olga Jančevecka o svojim počecima u Skadarliji „Posle dugog premišljanja najzad sam pristala da pevam romanse u jednom restoranu. Nije mi bilo lako pri tom nastupu: nervirao me je orkestar koji je bio svega nekoliko koraka od publike, a zatim osećala sam sa svih strana poglede koji su naprosto svlačili. A nisam mogla da gledam ni one pretrpane stolove svakojakim jelima sa flašama i čašama. Osećala sam užasan strah od cele ove zagušljive kafanske atmosfere, ali čim sam zapevala, sve kao čarobnim štapom je odneseno, nestalo...“
