Karterovi su pripadali samom vrhu američke društvene elite. Vilijam je nasledio ogromno bogatstvo od oca koji je imperiju izgradio trgujući ugljem, i sa svojom suprugom Lucil i dvoje dece uživao je u životu na visokoj nozi i svim pogodnostima koje on nosi.
Od 1907. godine živeli su u Evropi i samo jednom godišnje, preko leta, dolazili na nekoliko meseci u Ameriku. Sudbina je htela da brod koji su izabrali za dolazak u domovinu te 1912. godine bude baš Titanik.
Reč je bilo u putnicima prve klase. Sa njima su putovala i dva psa, služavka, batler i šofer jer je Vilijam na brod ukrcao i svoj skupoceni automobil Reno.
Prva priča i Vilijam heroj
Prvobitna priča koju je Vilijam Karter ispričao medijima nakon spasavanja i dolaska u Njujork bila je da je on, koji je sa još nekom gospodom iz prve klase, uživao u cigareti i viskiju posle večere, osetio udarac i nakon toga došao u kabinu gde je probudio svoju ženu o dvoje dece, sačekao da se obuku i ispratio ih to čamca za spašavanje broj 4.
Odbio je se i sam spase nego je sa još nekim putnicima čije su porodice već bile u čamcima organizovao i pomagao ostalima. Tek kada je Titanik već krenuo da tone, a po svedočenju Vilijama Kartera “više nije bilo žena i dece na vidiku”, i on se ukrcao u preostali čamac i tako spasao.
Porodica Karter ponovo je bila na okupu kada su se sreli na “Karpatiji”, brodu koji je spasavao preživele sa Titanika.
Dve godine nakon tragedije Lucil Karter ispričala je svoju verziju događaja…
Druga priča i pravi heroj
U noći kada je Titanik potonuo, Lusil Karter je već sa sinom i ćerkom spavala u kabini. U jednom trenutku, po njenom svedočenju, Vilijam je upao u sobu i povikao: “Ustaj, obuci se i sredi decu!”
Nakon toga, istrčao je iz kabine i ne sačekavši ih.
Prvobitno, Karter je verovatno planirao da se vrati po porodicu. Ali, onda je video čamac u kome je još uvek bilo mesta i jednostavno nije želeo da propusti priliku. Lusil je sama uspela da izađe i sa decom se ukrca u čamac za spašavanje, a čak ni ovo nije bio kraj njenim mukama.
– U čamcu nije bilo nijednog muškarca – ni člana posade ni putnika. Spušteni smo u vodu, čamac je bio pun ljudi, ali niko nije znao šta da radi. Nije mi preostalo ništa drugo nego da uzmem veslo i pokušam da veslam. Titanik je već ubrzano tonuo i ljudi sa palube su nam dovikivali da moramo da se sklonimo inače će nas vrtlog koji će brod stvoriti usisati. Gospođa Tajer, žena potpredsednika Pensilvanijskih železnica je takođe bila u čamcu i i ona se dohvatila vesla – ispričala je Lusil dodavši da supruga nije videla sve do dolaska na “Karpatiju”.
A tamo, naginjući se da ih bolje vidi, stajao je Vilijam.
– Da znaš da sam baš fino doručkovao. Nisam mislio da ćeš uspeti! – rekao je on.
Manje od dve godine nakon ovih događaja Lusil se razvela od Vilijama.
Naknadno su je mediji proglasili herojem Titanika.
